Далибор Јевтић: Немојте да чините другима оно што не желите да други чине вама

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Далибор Јевтић

Министар за заједнице и повратак и заменик косовског премијера у оставци, Далибор Јевтић, за портал ГрачаницаОнлајн открива да је само десет посто од укупног броја расељених изразило жељу да се врати на Косово. Јевтић наглашава да и тако мали проценат Срба који желе да се врате на вековна огњишта угрожавају константни напади на повратнике.

„Онда нам се на жалост деси једно хапшење, па нам се деси друго хапшење, па онда људи одустану. Деси нам се и да неко протестује у Љубожди, где смо коначно успели да направимо повратницима куће и све то утиче на процес повратка“, рекао је Јевтић.

Министар у оставци истиче да се у послу којим се бави ништа не може унапред испланирати али да Срби морају да се одупру свим притисцима и остану на својим огњиштима.

„Упутио бих поруку нашим сународницима, дакле Србима, да колико год да је тешко, морамо да се одупремо ономе што је некоме циљ, а то је да напуштамо ове просторе. Знам да некоме и негде то звучи као немогуће, али то ће да буде највећи ударац који можемо да задамо управо онима који су намерно направили инцидент у Старом Градском, онима који су напали децу у Сувом Долу итд. Дакле, морамо да се одупремо и морамо да покажемо да смо и ми упорни и да нећемо одустати од опстанка и повратка“, категорича је Јевтић

Министар за повратак и заједнице је упутио поруку и Албанцима истакавши да све оно што чине може да им се врати као бумеранг.

„Албанци су се жалили да су у неким прошлим временима, у време Милошевића, како сами кажу, трпели институционалну и репресију сваке врсте, а они се сада понашају далеко горе“, закључио је Јевтић за ГрачаницуОнлајн.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Далибор Јевтић
У овом послу је незахвално говорити о унапред зацртаним плановима. Овде се никад не зна шта доноси дан, а шта ноћ

ГрачаницаОнлајн: Министре, прошла је половина 2018. године, па нам реците да ли је министартсво на чијем сте челу испунило све што сте планирали?

Далибор Јевтић: Наравно да планови нису испуњени. Почетком сваке године ми планове правимо на основу тога чиме у том тренутку располажемо. Када то кажем, не мислим само на финансијски део, него говорим о целокупној ситуацији на Косову. Ми смо од почетка ове године суочени са различитим изазовима, пре свега у политичком смислу. Наравно да ми увек имамо декларативну и јавно изражену подршку за оно што радимо, међутим када дође до конкретне реализације повратка, али и опстанка Срба на овим просторима, онда се суочавамо са проблемима. Када говоримо о плановима, ми јесмо кренули у процес изградње кућа, јесмо кренули у процес повратка расељених, али нам се онда деси једно хапшење, па нам се деси друго хапшење, па онда људи одустану. Деси нам се и да неко протестује у Љубожди, где смо коначно успели да направимо повратницима куће и све то утиче на процес повратка. Због тога увек истичем да је у овом послу незахвално говорити о унапред зацртаним плановима, у смислу да ћемо вратити толико и толико људи. Нажалост, овде никада не знамо шта доноси дан, а шта ноћ. Верујем да сви они који су на терену и који стално разговарају са тим људима, па и ви лично, разумеју о чему говорим. Ситуација је врло тешка и мислим да још увек не постоји потребна институционална подршка, потребна да би се сва ова питања решила и како бисмо направили план за који бисмо били сигурни да ћемо га остварити, да ћемо решити толико и толико проблема, да ћемо вратити толико и толико породица. Дакле, врло је незахвално говорити са тог аспекта.

Морамо да будемо упорни и да докажемо да не одустајемо од повратка и опстанка

ГрачаницаОнлајн: Економска ситуација, још увек крхка безбедност, све чешћи напади на повратнике, али и на све Србе који живе на Косову, спречавају повратак и да се људи охрабре и одлуче да дођу. Имамо и села у којима су куће направљене али се људи у њих не враћају. Такође, појединци су се већ интегрисали у место расељеништва и не би им то ни требало замерати. После свих напада, а само у мају месецу их је било око двадесет, која је Ваша порука такозваној примајућој заједници, односно већинској заједници, као и косовским институцијама?

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Клина

Далибор Јевтић: Прво бих упутио поруку нашим сународницима, дакле Србима, а то је да колико год да је тешко, морамо да се одупремо ономе што је некоме циљ, а то је да напуштамо ове просторе. Знам да некоме и негде то звучи као немогуће, али то ће да буде највећи ударац који можемо да задамо управо онима који су намерно направили инцидент у Старом Градском, онима који су напали децу у Сувом Долу итд. Дакле, морамо да се одупремо и морамо да покажемо да смо и ми упорни и да нећемо одустати од опстанка и повратка. Што се тиче поруке Албанцима, они морају да знају да оно што чине може да им се врати као бумеранг, али не у смислу да ћемо на силу да одговоримо силом. Наиме, Албанци су се жалили да су у неким прошлим временима, у време Милошевића, како сами кажу, трпели институционалну и репресију сваке врсте, а они се сада понашају далеко горе. Мислим да овде, пре свега, треба да се упути порука међународној заједници, јер када она реагује и пошаље врло јасну поруку Албанцима, тек тада они реагују. Иначе, све друге поруке, као и моју, Албанци не слушају. Врло често разговарам са њима, чак и када се десио инцидент са Марком Ђурићем, разговарали смо. Отишао сам после тога на седницу Владе и рекао им све што сам имао и сви су ме слушали погнуте главе. Међутим, знао сам да ако нема реакције међународне заједнице, сваки наш и мој труд су узалудни. Просто речено, Албанци реагују тек када добију неку поруку из Вашингтона, Берлина…Тада они реагују на начин како би требало. Мислим да међународна заједница мора да схвати, ма како ове инциденте називали, изолованим или неким другим, да су инциденти врло опасни и могу колико сутра да донесу пуно проблема свима нама који живимо на овим просторима.

ГрачаницаОнлајн: Колико ови и овакви инциденти могу да утичу на повратак Срба, али и осталих расељених, а колико на све веће расељавање људи који одавде до сада нису одлазили?

Далибор Јевтић: Ви сте у претходном питању споменули врло важну ствар, а то је економски аспект. Поред тога и безбедност утиче на расељавање и исељевање, а то посебно утиче у срединама у којима Срби не чине већину, у којима на пример Роми не чине већину, генерално, када говоримо о свим невећинским народима. Када се догодио инцидент у Старом Градском, рекао сам да је то последица свега што се дешавало раније. Познато је да ни они који су претходно у истом селу разбили спомен плочу подигнуту убијеним жетеоцима, као и убице четрнаесторице жетелаца нису пронађени и кажњени, па наравно да ће се нешто оваако десити. То је последица тога што неко некоме даје за право да може без последица и некажњено да прође шта год урадио Србима или другим невећинским народима. То утиче на нечију одлуку, посебно младих људи, да ли ће овде да остану и опстану. Млади Срби желе да имају нормалан живот и да сутра када се ожене и буду имали своју децу, не размишљају да ли њихова деца смеју да изађу у парк и да се играју или у школском дворишту. Дакле, то су врло важне ствари, али по мом скромном мишљењу, највећа одговорност је на међународној заједници. Ипак, представници међународне заједнице треба да гарантују безбедност и мир, а не да праве неке извештаје на основу којих ће се обустављати истраге, као што је то учињено са случајем у Старом Градском. Не бис мели да праве извештаје на основу којих ће се смањивати нихов капацитет присутности на Косову. Ја то истичем у разговору са западним дипломатама, то сам недавно рекао и у Берлину и то ћу рећи сваки пут када имам прилику да са њима разговарам. Мислим да они морају да разумеју колика је њихова одговорност и ако говоримо о трајној стабилности, она се неће догодити докле год се толеришу било какви напади већинског према невећинском народу.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Каменовање Срба у Петричу
Не могу да схватим изјаву Апостолове „мило за драго“, какво мило за какво драго?!

ГрачаницаОнлајн: Споменули сте међународну заједницу. После серије најновијих напада на Србе, чини ми се да смо једину реакцију имали од стране америчког амбасадора који је инциденте осудио и једну штуру осуду Владе Косова у којима нису инциденти названи именом и презименом па нам реците, да ли ви и приватно и као министар за повратак и заједнице Србин, имате сарадњу са осталим министрима и са представницима локалних самоуправа и да ли имате толику снагу да позовете телефоном рецимо председника општине Клина или председника општине Гњилане, да кажете све што имаате и питате шта се и зашто дешава или су односи хладни и нису на оном нивоу на којем би требало да буду?

Далибор Јевтић: После догађаја које смо имали 26.марта, наша присутност у институцијама је на техничком нивоу. Због тога ја нисам још увек имао прилике да упознам новог министра унутрашњих послова, не присуствујем седницама Владе и нисам имао прилике да са њим разговарам. Са ранијим министром сам био у редовној комуникацији, када год се неки инцидент десио, одмах сам звао и председника владе и министра унутрашњих послова. Дакле, немам проблем да разговарам са њима. Што се тиче локалних самоуправа, имам комуникацију, у зависности ко је градоначелник. На пример, са новим градоначелником Клине још увек нисам успоставио комуникацију, док сам са претходним био у сталној комуникацији. Планирам сада једну посету, па да успоставимо сарадњу. Са председником општине Гњилане имам добру комуникацију, са њим се знам од раније и немам проблем да га позовем и да разговарамо на било коју тему. Није суштински проблем у томе шта ћу ја њима да кажем и шта ће ми они одговорити, јер ја то унапред знам. То је осуда и не знам шта већ… Ја говорим о систематској или институционалној реакцији на ове инциденте. Дакле, Влада Косова је заседала, издала некакво саопштење, али ја сам сигуран да би реакција била другачија да смо ми, као политички представници Срба, били присутни на седници, да би то било далеко другачије и да би они другачије разговарали на ову тему. Мени је ово трећи мандат у Влади Косова и сећам се да сам на једној седници говорио на ту тему, на дан пре парастоса у Старом Градском, када је председник Владе био Хашим Тачи. Они (министри у Влади,прим.аут.)су одмах то преокренули и говорили о својим жртвама. Ја сам рекао да је то у реду и да нема проблема, да ја поштујем све жртве, али сутра је парастос, а ми ни дан – данас не знамо ко је убио те људе. Ја сам само тражио одговор на питање ко их је и зашто убио и шта се ради по том питању, а не да ми сада говоре о овом или оном случају, односно не би требало правити паралеле. Такво понашање је увек присутно. У реду је, понављам, за сваку жртву треба да се нађе правда, и жртве и њихове породице то заслужују. Ја не говорим о жртвама по националној припадности, говорим о одређеној теми из одређеног разлога. Знате, све се то своди на то да ми у Влади имамо коректне односе, да имамо коректну комуникацију, али се све некако своди на оно што називам дневном политиком и дневно политичким потребама и онда се пази шта ће ко рећи јавно и што је још горе,пази се шта ће ко урадити. Нажалост, то се чак дешава и код појединих представника међународне заједнице. Заиста не могу да схватим изјаву госпође Апостолове која је рекла „мило за драго“. Шта то значи? Какво мило и за каво драго и ко ће то нама то да објасни и какаве су то поруке? Зато се дешавају инциденти. То је неко чуо и рекао: „Океј, ја заиста могу ово да радим“. Дакле, мило за драго. То су неодговорне изјаве које само чине штету. Они који представљају међународну заједницу и институције, попут Европске уније, на пример, заиста треба да размисле на који начин ће наступати у јавности. Ја ћу то госпођи Апостоловој сигурно рећи када је будем видео, али мислим да нема објашњења за једну такву неопрезну изјаву. Већ могу да видим осмехе на лицима оних који су ових дана чинили све те инциденте о којима смо причали. Заборавио сам да вам кажем да још увек нисам добио одговор на питање ко је напао школу у Сувом Долу и ко је претио деци. Усликан је ауто којим су ти младићи дошли и који има дипломатске таблице и ознаке Уједињених нација из Италије. Још увек нисам добио одговор, младићи су ухапшени папуштени али још увек нема одговора какав је то ауто, коме припада, откуд ауто са дипломатским таблицама код њих итд. Још увек очекујем одговор на то питање и мислим да ће бити занимљиво да чујемо објашњење.

Тренутна затегнута ситуација од нас захтева опрезност

ГрачаницаОнлајн: Малопре сте споменули технички мандат који српски министри имају у Косовској Влади и да немате честу комуникацију са својим колегама, па нам реците колико технички мандат и то што сте ви у оставци, спречава да будете можда ефикаснији у свом раду, у смислу одређених улагања у средине у којима живе мањинске заједнице или да конкретно помогнете када се дешавају овакви напади и помогнете да се виновници пронађу и казне?

Далибор Јевтић: Наравно да утиче. У пар наврата се десило, када смо имали неких одређених ситуација унутар српске заједнице, да сам отишао код председника Владе, а прво питање које сам добијао од његових сарадника, пре него што сам уопште стигао да разговарам са њим било је да ли се и када враћамо у Владу. То је сада њима најважније. Мислим да смо ми били врло јасно по том питању, али то заиста утиче и на наш однос. Рецимо, ми смо пре неколико дана разговарали у вези овог проблема са струјом у колективним вцентрима на Брезовици. Један од најближих сарадника премијера је рекао: „Ево нека сутра дођу представници Српске листе на седницу и ми ћемо на седници донети одлуку да ми платимо дуг.“ Нарвно да то што смо у оставци утиче на многе процесе. Моје колеге и ја смо присутни на терену у оном капацитету колико је то могуће и онолико колико то институције којима руководимо то омогућавају. Тренутно затегнути односи између Београда и Приштине, ситуација у којој господин Арифи одбија да иде на преговоре и читав однос унутар саме скупштине, где се усваја резолуција око уједињавања царина Косова и Албаније, где се закон о верским слободама који је у првом читању био коректан, накарадно мења некаквим амандманима, све је то последица свега онога што се дешава и ствара ситуацију која није нимало лака, а која од нас захтева пре свега опрезност и бирани начин на који ћемо наступати и односити се према тим проблемима.

Ораховац, оскрнављено гробље, Фото: О. Радић

ГрачаницаОнлајн: Да се вратимо на процес повратка и на такозвани Скопски процес. Можете ли нешто шире да кажете о чему се ту конкретно ради и колико Скопски процес, односно закључци и стратегија произашли из њега, могу да помогну у процесу повратка?

Далибор Јевтић: Ми смо успели да кроз Скопски процес решавамо и решимо одређена питања када је реч о повратку и када је реч о статусу расељених лица. Међутим, морам да будем потпуно искрен и да кажем да је то некако стало оног тренутка када су кренули политички проблеми и када смо ми донели одлуку да се удаљимо из Владе, односно директног учешћа у њеном раду. Требало је да имамо међуминистарску комисију, састанци су били припремљени, а на дневном реду је било питање узурпиране имовине. Већ сам разговарао са министром правде, направили смо договор, међутим, сада због свега овога, ми смо буквално стали. Не дешава се ништа што је било део процеса произашлог из Скопске иницијтиве. Оно што сам на почетку разговора са вама истакао, да је незахвално да планирамо, у случају Скопске иницијативе, показало се тачним. Ми смо планирали серију међуминистарских конференција са врло јасним темама и на сваком посебном састанку бисмо разговарали о посебним темама. Нисмо, као раније, гомилали теме, па да после сасатанака немамо ништа конкретно. Припремали смо све, на пример на који начин треба да се формира посебан панел судства који ће радити на питању узурпиране имовине, који су рокови, шта је са извршним одлукама које се не примењују када је о узурпираној имовини реч. Све смо припремили, онда се десило шта се десило у политичком смислу, и стало се. Ја наравно и даље верујем у Скопску иницијативу јер сам ја њен идејни творац.Иначе, подршку за тај процес смо добили од ОЕБС-а и УНХЦР-а, али смо добили и подршку и од влада Македоније, Црне Горе и Србије. Тај процес је веома важан, потребна нам је регионална сарадња и ми смо имали идеју да то подигнемо на онај ниво на којем је био регионални програм који је покренут за Босну чини ми се. И Црна Гора и Србија су биле део тог процеса, био је јако успешан, доста је тих питања решавано на позитиван начин. Ми смо то исто хтели са Скопском иницијативом, међутим, све зависи од дневно политичких тема, нажалост.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Министар Јевтић са повратницима
Морамо да идентификујемо број расељенх који је обавезан да се врати

ГрачаницаОнлајн: Да ли очекујете да у некој фази Бриселског дијалога, ако и када дође до њега, можда и повратак буде једна од тема и да ли би уопште требало да то буде тема на том нивоу?

Далибор Јевтић: У разговору са вашим колегама из једног угледног београдског листа, на питање које су то црвене линије и шта би то требало да буде део коначног договора или правно обавезујућег договора Београда и Приштине и онога што се назива крајњи компромис, набројао неколико тема, између осталог и питање повратка. Мислим да та тема мора да се нађе у том правно обавезујућем документу и да се питање повратка, не само кроз коначни споразум нађе ту, већ да да он буде и део процеса евроинтеграција Коосва. На основу искуства која сам чуо од Срба у Хрватској, Хрватска је имала питање повратка расељених у свом поглављу, чини ми се 25. Напомињем да је у Хрватској направљена грешка, јер је идентификован врло мали број расељених. Зато ми морамо да идентификујемо број расељених који је обавезан да се врати, да то буде у правно обавезујућем споразуму и да то буде у једном од поглавља које ће Косово имати у процесу евроинтеграција. Једино тако можемо да обезбедимо механизам који ће осигурати да се неко заиста коначно заложи за читав процес повратка. Видели смо шта се десило са визном либерализацијом и како они који воде косовскеАлбанце реагују тек када морају и када се на њих изврши притисак. Тек тада они рагују и раде оно што је њихова обавеза. Не видим другачији начин решавања питања повратка расељених. Мислим да повратак расељених на Косово треба да буде део коначног споразума, али не само то питање. Када говоримо о повратку, не бих само говорио о физичком повратку расељених, већ мислим и на питање узурпиране имовине и безбедности и мислим да сви случајеви напада на Србе и њихову имовину морају да буду решавани по посебним и хитним поступцима у судовима. Дакле, не да се дешава као сада… Идентификовали сте људе који су напали децу у Сувом Долу, немојте само да их приведете и да их пустите да се бране са слободе, већ одмах тужилац, суд и изрицање казне. То ће да буде врло јасна порука да се они који размишљају на такав начин, неће више усудити или ће добро да размисле ако тако нешто желе да учине или понове.

Десет посто од укупног броја расељених жели да се врати на Косово

ГрачаницаОнлајн: Имате ли податке о томе колико људи очекује да се врати на Косово и колико је људи пријавлено за повратак?

Далибор Јевтић: Ми смо радили профилизацију расељених заједно са Данским саветом за избеглице и са УНХЦР-ом и ради се о 20 000 људи отприлике који су изразили жељу за повратак. То је 10% од оних који се воде као расељени, што је изузетно мали број. Разумем због чега је то тако. Већи је број оних који су кроз тај процес затражили да коначно решење њиховог статуса буде у местима у којима су сада расељени, у којима живе и у којима су се већ интегрисали. С друге стране, моја је идеја и ми смо покренули једну радну групу која је већ почела да ради на изради закона о расељенима који ће омогућити у трајном смислу, постојало или не ово министартсво или било која друга институција, закон који ће обезбедити права свим расељеним лицима, па и у оном наследном смислу, дакле да се врате када год они то буду желели. Значи, ако се негде, дај Боже, за пет или десет година створе нормални услови за живот на овим просторима, да неко не изгуби право да живи овде, да се врати и да ради, а ту су и многа друга техничка питања.

ГрачаницаОнлајн: Има ли шансе и наде за повратак у градове?

Далибор Јевтић: Онога тренутка када се обезбеди образовање, када се обезбеди адекватно право на здравствену заштиту и на живот, да. Мислим да у садашњем времену ми то немамо. Ако погледате било који град, немате ниједну школу на српском језику, немате много тога. Банална ствар је ако одете у туристичку агенцију да направите било који аранжман, нећете добити уговор на српском језику. Постоји нажалост пуно проблема и непоштовања онога што стоји у законима на Косову да би се обезбедио, не само повратак у градове, него генерално повратак као и живот Срба на овим просторима. Пуно је проблема и ми смо сада покренули једну дипломатску иницијативу разговора са представницима међународне заједнице. Били смо недавно у Берлину, идемо у Вашингтон, посетићемо још нека важна места, разговараћемо са важним људима и ми свуда говоримо о овим темама. Лако је говорити о високим политичким темама, колико год оне тешке биле и ту изнети одређене ставове, али странци треба да разумеју зашто нема превода у некој институцији, зашто има повреда права кроз различите ситуације, зашто се закони нису добро превели, какви се то закони усвајају који немају превод на српски? То су теме о којима ми ових дана разговарамо, поред ових других важних тема и Заједнице српских општина.

Далибор Јевтић и Елиот Енгел
У америчком Конгресу је први пут постављено питање шта Косово ради по питању расељених лица. 

ГрачаницаОнлајн: На какве одговоре, министре, наилазите код међународних представника када разговарате са конгресменима, са представницима великих држава? Шта вам кажу? Да ли се ти одговори разликују од онога што ми можемо да видимо у медијима и прочитамо у јавним изјавама?

Далибор Јевтић: Била је једна занимљивост након првог састанка који сам имао са Елиотом Енгелем, америчким конгресменом, који је познат као великоалбански лобиста. Он је био јако изненађен оним што сам му рекао и његов сарадник је, излазећи из канцеларије прокоментарисао, говорећи њему: „Ето видите да сам вам рекао да је добро да дођете да разговарате овде.“ Пошто сам био у прилици да још пар пута разговарам са њим, ситуација је почела да се мења. Он је у конгресу, у једном тренутку поставио питање, а мало људи то прати иако су то јако важне ствари, шта Косово ради по питању повратка расељених? Први пут се поставља то питање у америчком конгресу. Значи, врло је важно да разговарамо и у већини ситуација су међународни званичници изненађени информацијама које чују и добију од нас. Приликом једне његове посете Косову, рекао сам му: “Ви сте ових дана на Косову и видим да сте лепо дочекани, свуда вам аплаудирају, тапшу вас по рамену, воле вас и поштују, али хајде да вас ја прво обавестим да на Косову живе и Срби.Да почнемо од те информације, па ћемо онда кроз неке друге ствари.“ Он ме је заиста пажљиво саслушао и све прибележио и онда почињу неке ствари да се мењају. Не кажем ја да ће се читава ситуација променити тако што ћу ја да разговарам са неким, али ми не смемо да избегавамо да разговарамо са јудима који су важни. Морамо да разговарамо са њима, и разговараћемо, и једино ће они тако донекле разумети ситуацију. Неће разумети у потпуности, али ја мислим да ни људи у Београду не разумеју у потпуности како ми овде живимо. Не очекујем од њих потпуно разумевање, али очекујем барем део разумевања онога што кажемо и зашто доносимо одређене одлуке и зашто се дешава да неко пишући неке извештаје ситуацију овде чини идеалном, а да то тако суштински није.

ГрачаницаОнлајн: Када сте споменули писање извештаја, у извештајима међународне заједнице и међународних организација, као пример успешног повратка се истиче општина Клина. Да ли је то баш тако?

Далибор Јевтић: И није и јесте, зависи из угла из кога гледате. Ако говоримо о томе да је општина Клина међу првима отворила врата сарадње када је о повратку реч, то се увек истиче, али ако гледамо одрживост повратка, наравно да није. Ако генерално гледамо однос већинског према невећинским народима, наравно да није. Не може се рећи да је то једна успешна прича, ако и дан-данас имате рецимо господина Зајића који одбија да прода своју кућу и бива хапшен. Полиција га, пошто је пронашла лопове, позива да преузме оно што су му претходно покрали из куће, али онда њега хапсе под наводном оптужницом за ратне злочине. То је иначе човек који је пре и током рата био директор банке, па сам ја питао, више у шали али са поруком да је то све смешно, да ли можда некоме није одбрио кредит или не знам шта, па је сада ратни злочинац? Да се вратим вашем питању и да вам кажем да ја генерално не могу да кажем да је нека већински албанска општина у коју Срби треба да се врате или су се вратили, заиста позитиван пример повратка. Знамо шта се дешавало у Клини, шта се дешава у Клини и дан-данас. Не можемо да говоримо о успешном повратку ако с времена на време имамо нападе, пљачку Срба, физичке нападе. Људи су нападани и прећено им је чак и на пијаци. Далеко смо од успеха када је о повратку реч, не само у Клини, него генерално, у свим другим местима у којима Албанци чине већину.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Архивска фотографија, протест против повратка Срба у селу Мушутиште 2016. године

ГрачаницаОнлајн: Село Мушутиште код Суве Реке је посебна и специфична тема. За људе који не знају и који овде не живе, просто је немогуће и не могу да поверују да не може ниједан једини човек да се врати на своје само зато што је некоме пало на памет да испише наводни списак наводних ратних злочинаца. Да ли је Министартсво за овратак и заједнице нешто предвидело у овој години или чекамо нека боља времена за повратак у Мушутиште?

Далибор Јевтић: Мушутиште је место у које би требало прво да се врати прво десет, а касније већи број српских породица. Постојала је и идеја да спојимо општине Штрпце и Сува Река, тј. два села, Врбештицу и Мушутиште, требало је да се изгради пут од 10 до 12 километара и тај пут би био у оном делу у који Срби треба да се врате. Што се тиче Мушутишта, испоштовали смо све могуће препоруке које смо добили и од Албанаца и представника међународне заједнице, формиране су радне групе, одржавани састанци, разне врсте провера, па сам ја у пар наврата био тамо да са тим људима попијем кафу. Ишао сам да разговарам са Албанцима лидерима села, разговарао сам са директором школе, пошто је он као један од важнијих људи ту. Све смо били договорили, нико није имао ништа против и када су видели да смо ми спремни да кренемо тамо са лопатама да почнемо да копамо темеље, да кренемо да зидамо и обнављамо те куће, онда крећу проблеми. Они су мислили да ће све те процедуре које они захтевају да нас обесхрабе, али породице су биле све упорније. Ми смо ту да будемо њима на услузи, па смо и били све упорнији. Онда нам се дешава постављена бомба поред пута када смо ишли у манастир Свете Тројице поред Мушутишта који је порушен, па када смо отишли да обиђемо другу порушену цркву на путу нам прете. Све то је било са једним циљем, корак по корак. Када су видели да смо ми сви заједно и даље упорни, онда иду оптужнице, хапси се господин Митровић из села Сопина, угледан и поштован домаћин и тиме се шаље порука: „Тек сада добро размислите колико смо ми озбиљни.“ Међутим, колико год да су они озбиљни, ми ћемо да будемо упорни и упорнији. Сада се у Сувој Реци, у страначком смислу променила власт и ја сам добио уверавања од председника Владе Косова, чијој странци припада градоначелник, да ћемо тамо да одемо без камера, без привлачења пажње јавности, да разговарамо и да ће се коначно обезбедити да се тај повратак деси иако сам ја и даље наравно скептичан. Ништа ми до сада није дало за право да мислим другачије, али у разговору са Србима из Мушутишта, ми и даље сви заједно желимо да будемо упорни и да се Срби тамо врате.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Вучитрн
Формирање нових општина Племетина – Прилужје могло би да реши део проблема

ГрачаницаОнлајн: Ви често истичете, и прилком посете на терену и приликом јавних наступа да вам је подједнако важан и повратак и опстанак. Цитирам вас „Без опстанка нема ни повратка“, што је и логично, па да пређемо на општину Вучитрн у којој је пре 1999. године било преко 6.500 Срба, а данас негде око 3.000, с тим што је око 2. 000 људи смо у селу Прилужје. Питам вас конкретно за села Бањску, Гојбуљу и Граце. Скоро смо обишли та села и заиста смо наишли на изузетно тешке услове у којима људи тамо живе. Један од проблема на који се тамошњи мештани жале јесте проли азак ауто пута од Приштине према Митровици који пролази кроз плодне српске њиве, што повећава цену тих њива и некако људе и приморава и мами да продају, иако је још увек 70% земље у власништву Срба. Да ли сте обишли та места, да ли сте нешто конкретно урадили и да ли можда планирате да их обиђете, јер ми се чини да је њима најпотребнији разговор и да их нико саслуша него било која врста материјалне помоћи.

Далибор Јевтић: Моји сарадници и ја смо присутни у свим местима где живи иједан Србин, па је тако и са селима у општини Вучитрн. Ми смо тамо урадили неке ствари које су тим људима решиле одређене проблеме и знам са којим се све проблемима ти људи тамо суочавају и знам да има људи који су се одупирали продаји имања, али сада некако мењају своје одлуке и ситуација није нимао лака. Ако говоримо о дугорочном решавању проблема, заиста сам мишљења да би формирањем нове општине Племенита- Прилужје у некој мери решили неки проблеми. Наравно, далеко од тога да би се све решило, јер ни Срби који живе у већински српским општинама, на пример у Клокоту и Партешу, нису у много бољој ситуацији. Ипак, у неким стварима, тамо је мало боље. Мислим да би оснивање нове општине било добро решење. Министарство може да ради било где, али ако немамо сарадњу са локалном самоуправом и ако локална самоуправа не да сагласност за одређен ствари, ми не можемо да радимо готово ништа у тим срединама. Имали смо ситуацију у општини Вучитрн, када је требало да се гради кућа једној повратничкој породици, да смо до истека рока од 60 дана чекали на грађевинску дозволу. Када сам затражио писмено објашњење разлога због којег се не издаје дозвола и када су они видели да смо упорни, тек су на истеку шездесетог дана дали дозволу. Тек тада смо направили тој породици кућу, а ради се о младим људима који су изградњом куће решили проблеме и тако опстали и остали. У Гојбуљи смо такође за неколико младих брачних парова направили куће и мислим да ћемо и ове године саградити још једну. Што се села Граце тиче, више пута сам био тамо, на различите начине сам помагао тим људима и знам колико, као што и ви кажете, њима значи разговор. Моји сарадници су често на терену и имају обавезу да са тим људима разговарају, али мене плаши што и други људи чују да ми помажемо на различите начине, па се онда друге институције осећају лагодно и мисле да ће све проблеме да реши Министарство за повратак, па никако не желе да преузму свој део одговорности и да решавају проблеме који су у њиховој надлежности. Пре свега ту мислим на локлану самоуправу општине Вучитрн која је обавезна да те проблеме решава.

ГрачаницаОнлајн: За крај, молим вас да после свих ових инцидената који се дешавају, упутите поруку институцијама које су надлежне за такве догађаје.

Далибор Јевтић: Моја порука је једноставна. То је оно што говорим када год имам прилику да разговарам са онима који воде институције. Представници институција мисле да ће својим неделовањем, нерадом или окретањем главе од проблема које Срби имају у одређеним општинама, у којима су Албанци већина, натерати повратнике да поново или коначно напусте ове просторе. Наравно, у томе неће успети јер ми заиста радимо на решавању свих ових проблема и та наша упорност ће заиста бити најбоља могућа порука да им неће успети то што им је можда и циљ. Све оно што имам да им поручим, поручујем им у директном разговору, када се са њима сретнем, али свакако да би генерална порука била, не само за институције, него и за све Албанце, да прихвате чињеницу да Срби овде живе, да ће живети, да су Срби овде остали и опстали и у тежим временима и у тежим ситуацијама кроз векове. Требало би то да прихвате и да знају да желимо овде да опстанемо и останемо и да ми никоме нисмо претња, а да они добро размисле, као што сам већ рекао, да им се одређене ствари не врате као бумеранг.

ГрачаницаОнлајн: У току су муслимански Рамазански и православне Петрове пости. Можете ли у том духу да пошаљете поруку мира и да позовете грађане свих заједница на мир толеранцију?

Далибор Јевтић: Ја то увек чиним и када им честитам празник, без обзира на верску и националну припадност грађана Косова, позивам увек да то буде међусобно поштовање. Ја честитам својим пријатељима Албанцима празнике и посећујем их, као што они то чине када су православни празници које ми обележавамо. Међутим, то не би требало да буде само у време празника, него да међусобно поштовање и толеранција буду свакодневно присутни. Моја порука је, немојте да чините другима оно што не желите да други чине вама.

ГрачаницаОнлајн: Министре, хвала Вам на разговору.

Далибор Јевтић: Хвала и вама.

Анђелка Ћуп