Ораховац, двадесет година после: Једне оплакујемо, за другима још увек трагамо

Удружење породица киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије је  детаље киднаповања и убиствима Срба из Ораховаца и околине предочило свим надлежним институцијама које су прикупљале податке о киднапованим, несталим и убијеним лицима. Међутим, нада да се пронађу живи нестаје са проналаском масовних гробница Малишево и Волујак 2005. године, саопштило је недавно ово удружење.

ДНК анализом идентификовано је тридесет и шест особа које су киднаповане у јулу 1998.године. Један број посмртних остатака киднапованих лица из периода 1999. до 2000. године прнађен је у појединачним гробницама и сахрањен у местима по жељи породица.

Родитељи многе још увек очекују живе
Споменик у Великој Хочи, Фото: Славиша Грковић Жугул, ГрачаницаОнлајн

Олгица Божанић, родом из Ретимља, којој су киднапована двојица рођене браће Лазар и Тодор каже да је на гробљу Орловача у Београду сахрањени посмртни остаци двадесетпеторо Срба из општине Ораховац.

Олгица, која је испред Удружења често била пристна приликом примопредаје посмртних остатака убијених или киданпованих Срба, каже да се многе породице не мире са чињеницом да су њихови најмилији убијени.

„ Многи се ни данас не мире са истином да су њихови најмилији страдали и да су путем ДНК алализе на основу пронађених посмртних остататака дошли до тих доказа.Родитељи се тешко мире са тим и још увек их очекују живе.

Олгица Божанић крај спомен обележја страдалима у Хочи, Фото: О. Радић, ГрачаницаОнлајн

Олгица је на парастосу пострадалим Србима из ораховачког краја рекла трагичну истину:

„Пар година већ како немамо чиме да се похвалимо, па се радујемо чак и томе када пронађемо нечије посмртне остатке, јер тако смиримо и његову душу, али смиримо и наше душе“.

Координатор удружења киднапованих и несталих лица са Косова и Метохије, Милорад Трифуновић каже да постоји још 15 лица за којма се и даље трага.

„Екипе су копале на две локације и сазнали су да на тим местима нема ништа јер су тела у међувремену измештена“, рекао је Трифуновић.

Трифуновић наглашава да је есхумација посмртиних остатака без ДНК идентификације највећи проблем после рата.

„Ми имамо 2501. идентификовано тело после рата, које је хашки трибунал идетнификовао класичном идентификацијом. Сада водимо борбу и молимо људе, чији су чланови родбине сахрањени према класичној идентификацији, да нам дају податке о тим људима, како би могли да есхуморамо њихове гробове, а да нам чланови породица дају крв за ДНК анализу, како би дошли до одрђених сазнања“, појаснио је Трифуновић.

Трифуновић крај спомен обележја у Хочи, фото: Славиша Грковић Жунгул. ГрачаницаОнлајн

Трифуновић истиче да је у Косовсој Митровици од 67 случајева, погрешно идентификовано чак осморо тела.

„То је више од 10% и није за занемаривање“, нагласио је Милорад Трифуновић  у Великој Хочи.

Председник Удружења породица киднапованих и несталих за ораховачку општину, Негован Маврић наглашава да је у педиоду од 17. до 22. јула 43. људи киднаповано и убијено у овом крају, додајући да се за петнаесторо још увек не зна каква је њихова судбина.

„Поручујемо свима да не одустајемо од захтева да се сви починиоци злочина приведу пред лице правде. Чујемо ових дана да се припрема нека амнестија, па се питамо, ко је то припрема и за кога. Ваљда би прво требало да се одговара и докаже кривица па се онда амнестира“, каже Маврић. Он се такође и пита: ко то има право да у име породица и у име свих нас тражи аместију за починиоце злочина?

Бранећи праг свог дома несебично си дао живот свој

Ове речи исписане су на гробу Александра Ацка Мајмаревића рођеног 1971., а убијеног од стране терориста ОВК 22. јула 1998. године, на две стотине метара од кућног прага. На двадесетседмогодишњег Ацка, како су га сви у крају звали, пуцано је из снајпера. Убијен око 16 часова, овај младић је био прва српска жртва напада на Ораховац.

Фото: Славиша Грковић Жунгул, ГрачаницаОнлајн

На градском гробљу, крај цркве Успења Пресвете Богородице служен је парастос и двадесетогодишњи помен мучки убијеном Александру. Крај мермерног крста са неговом сликом, свеће су палили мајка Веска, рођаци, комшије и пријатељи из Орахоца.

У порти старе градске цркве, крај  споменика страдалом Александру Мајмаревићу парастос су са оцем Стефаном служили Отац Миленко великохочански, Отац Веља ораховачки и отац Кирило дечански.

Мајка Веска Мајмаревић каже да не мoже да буде мирна све док не пронађе тело киднапованог супруга и положи га у гроб крај убијеног сина.

„Супруг ми је киднапован недељу дана пошто је ушао КФОР, 22. јула и од тада до данас још увек не знам где се налази.“, прича ова старица и додаје да се помирила са судбином да је он убијен, али да жели да га према хришћанских обичајима сахрани крај сина.

„ Бруно Векарић (заменик државног тужиоца за ратне злочинем, прим. аут)  је на телевизији 2008. гоидине изјавио да је мој супруг Градимир, са десеторо њих, завршио у жутој кући у Албанији“, прича Веска сломљена болом.

Иако има још троје деце, а живот је наградио са осморо унучади, Веска каже да није мирна,

„Не могу да будем мирна све док не пронађем Градимирове посмртне остатке, ја сам се помирила са тим да су они њега убили“, каже.

Фото: Славиша Грковић Жунгул, ГрачаницаОнлајн

За овај злочин нико није одговарао.

„ Ја сам знала где ми се муж налази када је киднапован и говорила сам међународним полицајцима, али нико није хтео да реагује“.

Веска од 2004. године живи у ужој Србији, а ћекре је каже раније морала да склони, јер су Албанци знајући да јој је муж киданпован често  звали телефоном, узнемиравили и претили да ће јој женску децу силовати.

Градимир Мајмаревић, заједно са комшијом Синишом Витошевићем, киднапован је 22. јула 1999. године, на путу за виногорје, пола километара од ораховачке цркве.

На подручују Ораховца је у периоду од 17. до 22. јула 1998. године  киднаповано и одведено у затворе и логоре ОВК више од 100 Срба и Рома, претежно цивила. Током напада убијено је седам лица. Протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша, Зочиште и одведено у логоре териристичке ОВК-а.

Акцијом представника Међунаордног комитета Црквеног Крста у Приштини, 22. јула 1998. године, ослобођена је група од 35 цивила  заробљена у Манастиру св. Врачи у Зочишту. У тој групи биле су жене и два болесна мушкарца из села Ретимље и Оптеруша, монаси из манастира и старије особе из Зочишта.

Један број заробљених ослобођен је вољом команданата теоросристичке ОВК.

Иван Миљковић