Orahovac, dvadeset godina posle: Jedne oplakujemo, za drugima još uvek tragamo

Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih Srba sa Kosova i Metohije je  detalje kidnapovanja i ubistvima Srba iz Orahovaca i okoline predočilo svim nadležnim institucijama koje su prikupljale podatke o kidnapovanim, nestalim i ubijenim licima. Međutim, nada da se pronađu živi nestaje sa pronalaskom masovnih grobnica Mališevo i Volujak 2005. godine, saopštilo je nedavno ovo udruženje.

DNK analizom identifikovano je trideset i šest osoba koje su kidnapovane u julu 1998.godine. Jedan broj posmrtnih ostataka kidnapovanih lica iz perioda 1999. do 2000. godine prnađen je u pojedinačnim grobnicama i sahranjen u mestima po želji porodica.

Roditelji mnoge još uvek očekuju žive
Spomenik u Velikoj Hoči, Foto: Slaviša Grković Žugul, GračanicaOnlajn

Olgica Božanić, rodom iz Retimlja, kojoj su kidnapovana dvojica rođene braće Lazar i Todor kaže da je na groblju Orlovača u Beogradu sahranjeni posmrtni ostaci dvadesetpetoro Srba iz opštine Orahovac.

Olgica, koja je ispred Udruženja često bila pristna prilikom primopredaje posmrtnih ostataka ubijenih ili kidanpovanih Srba, kaže da se mnoge porodice ne mire sa činjenicom da su njihovi najmiliji ubijeni.

„ Mnogi se ni danas ne mire sa istinom da su njihovi najmiliji stradali i da su putem DNK alalize na osnovu pronađenih posmrtnih ostatataka došli do tih dokaza.Roditelji se teško mire sa tim i još uvek ih očekuju žive.

Olgica Božanić kraj spomen obeležja stradalima u Hoči, Foto: O. Radić, GračanicaOnlajn

Olgica je na parastosu postradalim Srbima iz orahovačkog kraja rekla tragičnu istinu:

„Par godina već kako nemamo čime da se pohvalimo, pa se radujemo čak i tome kada pronađemo nečije posmrtne ostatke, jer tako smirimo i njegovu dušu, ali smirimo i naše duše“.

Koordinator udruženja kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije, Milorad Trifunović kaže da postoji još 15 lica za kojma se i dalje traga.

„Ekipe su kopale na dve lokacije i saznali su da na tim mestima nema ništa jer su tela u međuvremenu izmeštena“, rekao je Trifunović.

Trifunović naglašava da je eshumacija posmrtinih ostataka bez DNK identifikacije najveći problem posle rata.

„Mi imamo 2501. identifikovano telo posle rata, koje je haški tribunal idetnifikovao klasičnom identifikacijom. Sada vodimo borbu i molimo ljude, čiji su članovi rodbine sahranjeni prema klasičnoj identifikaciji, da nam daju podatke o tim ljudima, kako bi mogli da eshumoramo njihove grobove, a da nam članovi porodica daju krv za DNK analizu, kako bi došli do odrđenih saznanja“, pojasnio je Trifunović.

Trifunović kraj spomen obeležja u Hoči, foto: Slaviša Grković Žungul. GračanicaOnlajn

Trifunović ističe da je u Kosovsoj Mitrovici od 67 slučajeva, pogrešno identifikovano čak osmoro tela.

„To je više od 10% i nije za zanemarivanje“, naglasio je Milorad Trifunović  u Velikoj Hoči.

Predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih za orahovačku opštinu, Negovan Mavrić naglašava da je u pediodu od 17. do 22. jula 43. ljudi kidnapovano i ubijeno u ovom kraju, dodajući da se za petnaestoro još uvek ne zna kakva je njihova sudbina.

„Poručujemo svima da ne odustajemo od zahteva da se svi počinioci zločina privedu pred lice pravde. Čujemo ovih dana da se priprema neka amnestija, pa se pitamo, ko je to priprema i za koga. Valjda bi prvo trebalo da se odgovara i dokaže krivica pa se onda amnestira“, kaže Mavrić. On se takođe i pita: ko to ima pravo da u ime porodica i u ime svih nas traži amestiju za počinioce zločina?

Braneći prag svog doma nesebično si dao život svoj

Ove reči ispisane su na grobu Aleksandra Acka Majmarevića rođenog 1971., a ubijenog od strane terorista OVK 22. jula 1998. godine, na dve stotine metara od kućnog praga. Na dvadesetsedmogodišnjeg Acka, kako su ga svi u kraju zvali, pucano je iz snajpera. Ubijen oko 16 časova, ovaj mladić je bio prva srpska žrtva napada na Orahovac.

Foto: Slaviša Grković Žungul, GračanicaOnlajn

Na gradskom groblju, kraj crkve Uspenja Presvete Bogorodice služen je parastos i dvadesetogodišnji pomen mučki ubijenom Aleksandru. Kraj mermernog krsta sa negovom slikom, sveće su palili majka Veska, rođaci, komšije i prijatelji iz Orahoca.

U porti stare gradske crkve, kraj  spomenika stradalom Aleksandru Majmareviću parastos su sa ocem Stefanom služili Otac Milenko velikohočanski, Otac Velja orahovački i otac Kirilo dečanski.

Majka Veska Majmarević kaže da ne može da bude mirna sve dok ne pronađe telo kidnapovanog supruga i položi ga u grob kraj ubijenog sina.

„Suprug mi je kidnapovan nedelju dana pošto je ušao KFOR, 22. jula i od tada do danas još uvek ne znam gde se nalazi.“, priča ova starica i dodaje da se pomirila sa sudbinom da je on ubijen, ali da želi da ga prema hrišćanskih običajima sahrani kraj sina.

„ Bruno Vekarić (zamenik državnog tužioca za ratne zločinem, prim. aut)  je na televiziji 2008. goidine izjavio da je moj suprug Gradimir, sa desetoro njih, završio u žutoj kući u Albaniji“, priča Veska slomljena bolom.

Iako ima još troje dece, a život je nagradio sa osmoro unučadi, Veska kaže da nije mirna,

„Ne mogu da budem mirna sve dok ne pronađem Gradimirove posmrtne ostatke, ja sam se pomirila sa tim da su oni njega ubili“, kaže.

Foto: Slaviša Grković Žungul, GračanicaOnlajn

Za ovaj zločin niko nije odgovarao.

„ Ja sam znala gde mi se muž nalazi kada je kidnapovan i govorila sam međunarodnim policajcima, ali niko nije hteo da reaguje“.

Veska od 2004. godine živi u užoj Srbiji, a ćekre je kaže ranije morala da skloni, jer su Albanci znajući da joj je muž kidanpovan često  zvali telefonom, uznemiravili i pretili da će joj žensku decu silovati.

Gradimir Majmarević, zajedno sa komšijom Sinišom Vitoševićem, kidnapovan je 22. jula 1999. godine, na putu za vinogorje, pola kilometara od orahovačke crkve.

Na područuju Orahovca je u periodu od 17. do 22. jula 1998. godine  kidnapovano i odvedeno u zatvore i logore OVK više od 100 Srba i Roma, pretežno civila. Tokom napada ubijeno je sedam lica. Proterano je svo srpsko stanovništvo iz sela Retimlje, Opteruša, Zočište i odvedeno u logore terirističke OVK-a.

Akcijom predstavnika Međunaordnog komiteta Crkvenog Krsta u Prištini, 22. jula 1998. godine, oslobođena je grupa od 35 civila  zarobljena u Manastiru sv. Vrači u Zočištu. U toj grupi bile su žene i dva bolesna muškarca iz sela Retimlje i Opteruša, monasi iz manastira i starije osobe iz Zočišta.

Jedan broj zarobljenih oslobođen je voljom komandanata teorosrističke OVK.

Ivan Miljković