Парастос у Великој Хочи: Дани који исписују крваву српску историју

Комеморативним скупом коме су пристуствовали чланови породица, рођаци, пријатељи, Срби из овог дела Метохије као и представници државе Србије, у Великој Хочи су обележене две деценије од масовног убиства, киднаповања и протеривања Срба из општине Ораховац.

Мештани Ораховца, Велике Хоче, представници институција државе Србије и Удружења киднапованих и несталих Срба, носећи цвеће, венце и слике пострадалих, убијених и киднапованих Срба из Општеруше, Ретимља, Зочишта, Ораховца Хоче и Братотина, мимоходом су прошетали главном хочанском улицом, до спомен облележја пострадалима, подно цркве Светог Јована у том селу.

Велика Хоча, Парастос, фото: Славиша Грковић Жунгул, ГрачаницаОнлајн

Игуман манастира Зочиште, отац Стефан, уз саслужење протојереја ставрофора Миленка Драгићевића, служио је парастос крај споменика убијеним и пострадалим Србима из Велике Хоче, Ораховца и околних српских средина.

Овде је извршен стравичан злочин над цивилима за који нико није одговарао, оценили су сви говорници на комеморацији, а касније и на свечаној академији, која је уприличена у хочанском Дому културе, поводом две деценије од  киднаповања у мучког убиства Срба из овог краја.

Велика Хоча, Парастос, фото: Славиша Грковић Жунгул, ГрачаницаОнлајн
Злочини без казне
Петковић: Прилика  да се покаже и докаже да ли Специјални суд за ратне служи својој намени  

У периоду од 17. до 22. јула у Ораховцу и околини пострадало је или је убијено четрдесет троје Срба. Све се дешавало, у тада, првој организованој, широкој акцији Албанаца, који су кренули да етнички чисте простор општине Ораховац. У том периоду је киданоповано и у логор одведено више од стотину Срба. Међу њима је било жена, деце, али и старијих и болесних људи. Етнички су очишћена многа села у околини Велике Хоче, док је Ораховац сведен на свега једну српску улицу, у горњем делу града. На ове трагичне податке, подсетио је помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију, Петар Петковић.

„ И данас, 20 година након ових незапамћених и страшних злочина, нису пронађене убице и њихови налогодавци, нити су кажњени. И даље за српске невине жртве нема правде и очигледно неће је ни бити, када говоримо о приштинском правосуђу, јер они све врме ћуте“, рекао је Петковић.

Помоћник директора Канцеларихје за КиМ Марка Ђурића, Петар Петковић, полаже венац на спомен обележје у Великој Хочи, Фото; О. Радић, ГрачаницаОнлајн

Петковић је истако да је сада посебна одговорност и прилика за Специјални суд за ратне злочине који, како је нагласио, „никако да почне са својим радом, да се докаже, јер управо злочини, који су почињени пре 20 година на простору општине Ораховац, јесу прилика да се покаже и докаже да ли Специјални суд, који је основан и који треба да почне да ради, служи својој сврси или не“.

„Истина мора да буде задовољена, јер само тако сви ми имамо право на живот достојан човека“, оценио је Петковић и додао да су све државне структуре, на челу са Владом и председником Србије, укључене у тежак посао око проналаска компромисног решења за Косово и Метохију.

„Ми сви добро знамо која је политичка агенда косовских Албанаца, то није само њихова политичка агенда, већ је и идеја њихових ментора и због тога оволико напора улажемо да пробамо да пронађемо мир, да пронађемо компромисно решење, да ни једна страна не буде понижена“, нагласио је Петковић.

Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију је Косовским Србима поручио следеће:

„Хоћу да вам кажем, свака наша реч и сваки наш корак који чинимо, чинимо тако да смо свесни, да све што радимо може имати последице по вашу безбедност, вас који сте остављени на милост и немолост, овде у Метохији и свуда јужно од Ибра. Знајте да имате државу Србију, имате наше институције и никада неће та помоћ престати, јер како може да престане, када једни без других не можемо, везани смо пупчаном врпцом“, нагласио је Петковић.

Срби су у тихо у мимоходу прошетали до споемен обележја у Хочи, фото: Славиша Грковић Жунгул: ГрачаницаОнлајн
Челић: Чињеница је да у нашем друштву нема емпатије за косовске страдалнике

Председник Координације српских удружења киднапованих, несталих и убијених на просторима бивше Југославије, Душко Челић, чији је брат пре 20 година киднапован у Приштини, нагласио је да, нажалост, ни двадесет година од смрти ораховачких страдалника на видику немамо ни правду ни истину.

„Страдање ораховачких Срба јесте парадигма страдања свих Срба на Косову и Метохији од 1998. године до данашњих дана. Они који су одговорни за те злочине, данас не да су амнестирани, него су заслужни грађани ове територије, коју неки називају државом“, рекао је Челић и дадао:

„Без обзира што неко мисли да овај свет почива на неправди, не треба да изгубимо веру и наду у правду земаљску и у правду Божју. Немамо право да одустанемо од потраге за истином, за правдом, за процесуирањем злочинаца. Немамо право на то због жртава због њихових породица и због будућих поколења, јер ако одустанемо, то значи да смо спремни да заборавимо, а ко је спреман да заборави тај је спреман да му се понови исто или још веће зло“, нагласио је Челић.

 

Фото: Славиша Грковић Жунгул, ГрачаницаОнлајн

Председнк српске координације је нагласио да сви морамо да учимо много више да истина о страдања косовско метохијских Срба допре до свести, пре свега, свих грађана Србије.

„Чињеница је да у нашем друштву нема много осећања и емпатије са страдалницима и онима који су страдали и они који својим животима сведоче о том страдању данас, овде у гету, у 21. веку, подсетио је Челић.

Такође је нагласио да осећа  да као друштво и као дружава не чинимо довољно да помогнемо породице страдалих.

„Године 2011. наша држава је ратификовала Међународну конвенцију о заштити свих лица принудно страдалих. Данас је 2018. година, наш правни поредак још увек не пропознаје несталог као жртву.  Надамо се да ћемо ових дана бити примљени и у Владу и код председника Републике Србије и да у разговору са њима отворимо решавамо сва ова питања, не питајући за мишљење, ни Брисел ни остале западне центре моћи“, закључио је Душко Челић.

Велика Хоча, споменик страдалим Србима, Фогто: В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Испред комисије за нестала лица Владе Србије обратила се Сузана Матејић речима да се после проливених суза чистије види пут ка правди.

„Знам да не можемо да променимо историју, не можемо од злог човека да учинимо да промени ћуд, али сам потупуно сигурна да ваша борба, ваша храброст, ваше трајање, кроз све ове године, потпуно дирају у душу сваког поштеног и искреног човека“, рекла је Матејићева.

Све што је Српско у Ораховцу и околини 17. јуна занеми од велике туге и жалости за киднапованим Костићима и Божанићима из Оптеруше и Ретимља. Олгица Божанић чија су браћа Лазар и Тодор киднаповани каже да није хтела да напусти Ораховац када је владоо лов на Србе.

„Нисам могла да кренем из града без своје браће, тада су говорили да има живих. Хтела сам да останем, одупирала сам се: Нећу, нисам пронашла браћу! – Али био је један човек из Крајине који је дошао у стан да ме убеди и рекао је: – Олгице, немој дозволити да ти и децу одведу. Нека прође ова Олуја, па ако Бог да, вратићеш се!

Тешка срца Олгица се одличила да напусти своје место и завичај.

„ Моји су снови и 20 година након што сам ван Орховца увек у Ретимљу, где сам са својом браћом расла, убирала плодове наше родне земље и очекивала радости, желела да Тодора оженимо и будемо на свадби. Данас, после 20 година, болне ране не зацељују“, каже Олгица.

Олгица је подсетила и на тридесет шесторо киднапованих и измасакрираних Срба, које су истражитељи назвали „ораховачком групом“. Године 2005. посмртни остаци ових Срба пронађени су у масовним гробницама Волујак и Малишево.

„Ораховац, Велика Хоча, Оптеруша, Зочиште, Ретимље, Братотин, то су српска стратишта“ рекла је Божанићева подсетивши и киднаповање петочлане породице Баљошевић из Ораховца, заједно са тринаестомесечним Нинославом.

Породице Костић и Божанић су крвавим словима исписали странице наше историје
Фото: Славиша Грковић, Жунгул: ГрачаницаОнлајн
Председница Удружења косовских страдалника, Наташа Шћепановић је подсетила да нема породице нити куће у овом крају, коју пре 20 година, али и касније, албански терористи нису завили у црно.

„Све сами цивили скромни домаћини, међу којма је било и оних који су у шесту деценију закорачили, али и голобрадих момака који су за понос служили. Они су својим животима платили највишу цену припадања свом народу и вери православној“, рекла је Шћепановићева.

Без разлике Срби су одвођени, они који никоме зло нису помислили, а камо ли нанели. Житељи једног од најпитомијих крајева Метохије, који нису знали шта је мржања, који нису имали ни пушку, јер се за сукобе са комшијама Албанцима и за рат нису спремали. Страдали су судбином мученика на очиглед целе државе и света, на правди Бога, никоме ни криви ни дужни.

„Породице Костића и Божанића су крвавим словима уписане у странице наше историје. Кукавичи и подмукло, нападани су данима и ноћима, застрашивани и злостављани, отети су сви мештани, од детета па све до најстаријих и болесних чланова српских породица., остављајући у агонији преживеле мајке, децу, жене и сестре. Тако је послата порука да је рат на Космету почео и да никада више неће бити мира и сигурности за Србе. За све злочине нико од инспиратора, налогодаваца и самих егзекутора није праведно кажењен“, нагалсила је Шћепановићева.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Ораховац

Јован Ђуричић, привремени орган Општине Ораховац, подсетио је на чињеницу да су пре двадесет  година отимани и убијани они који су до тог дана сматрали да је комшија светиња, ма које вере био.

„И поред велике жалости што смо их изгубили, велику тугу нам ствара чињеница што нису сахрањени на својем завичајном гробљу. Албанцима као да је мало било што су киднаповали и поубијали недужне људе, већ су се  потрудили да из својих кућа протерају и све њихове најмилије. Тако су сада, осим Велике Хоче и горњег дела Ораховца, сва села у којима су до 1999. године живели Срби етнички очишћена.“, нагласио је Ђуричић.

Привренени Орган за Општину Ораховац Јован Ђуричић је рекао да  искрено верује да наши државни органи раде свој посао по питању кажњавања одговорних за злочине над косовским Србима.

„То не би била велика утеха за нас, а поготово за чланове породица киднапованих и убијених. Верујемо да ће, уколико сваки злочинац одговара за своја недела, донекле и наша бол бити умањена“, закључио је Ђуричић.

Иван Миљковић