Мароевић: Архиве ШИК-а би могле да доведу до доказа о убиствима новинара

-Позадина убистава новинара на Косову је јасна – сметали су на милион начина. То је био начин да се дисциплинују и Албанци. Пре свега Енвер Маљоку, који је водио медијску борбу за независност, иако је сваког тренутка дневни лист Коха Диторе био утицајнији од Косовског информативног центра (КИЦ) на чијем челу се налазио.

Сви они су жртве компликованог времена са гомилом непознаница и без озбиљних доказа, јер истрага није ни било – каже за Удружење новинара Србије (УНС) Раде Мароевић, који је у току и након рата био извештач новинске агенције Бета из Приштине.

– Знам да су Маљокуу стизале претње непрестано, јер он није био на страни ОВК. Био је пристојан човек и део струје која је мислила да проблеми могу да се реше без много насиља. Након његовог убиства колале су две приче. Прва да су га убили Срби да би посвађали Албанце и ОВК, а друга да је то урадила ОВК да би заплашила лидера ЛДК Ибрахима Ругову који је у то време, заједно са Фехмијем Аганијем и Бујаром Букошијем, био јако утицајан. Свако ко је био експониран у ЛДК је био могућа жртва, с тим што је ЛДК такође имао „опасну екипу“. Њу је предводио Гани Геци. Он је једини на кога нису смели да пуцају, јер је он на њих пуцао истом снагом. Када би албански ШИК (обавештајна агенција ОВК за време рата) отворио архиве, можда би дошли до неких података. Осим њих, не видим ниједну другу адресу која би могла да доведе до истине о овом убиству – каже Мароевић.

Раде Мароевић сећа се борбе новинара за живот својих колега, односно 40 дана протеста након што су 18. октобра 1998. дописници Тањуга Небојша Радошевић и Владимир Добричић киднаповани код аеродрома Слатина,  где је требало да извештавају о стању на терену након споразума Холбрук – Милошевић, односно доласка верификационе мисије Оебса, чији је шеф био амерички дипломата Вилијам Вокер.

– Сви новинари, и српски и страни, сваки дан су протестовали испред базе ОВК код Липљана. Колеге камермани и фоторепортери су ставили своје камере на земљу, седели смо сваки дан и тражили да их пусте. За ту отмицу смо одмах сазнали, на жалост за отмицу колега Радио Приштине Ранка Перенића и Ђура Славуја, који су киднаповани у августу исте године, смо касно сазнали.

Бивши новинар Бете, а данас уредник на РТС-у, Раде Мароевић је извештавао и почетком септембра када је нестао Марјан Мелонаши, новинар српске редакције Радио Косова. Ушао је у такси испред своје редакције и од тада му се губи сваки траг.

– Ту причу знам одлично, јер је у то време мој друг Агим Фетахај, бивши дописник Гласа Америке, преузео руковођење Радио телевизијом  Косова. Молио ме да наговорим неке српске новинаре да дођу да би се направио други програм РТК на српском језику. Фетахај је био искрен у својој намери, вратио се из Вашингтона у Приштину мислећи да је све лоше готово и да ће сада живети у срећи и весељу. Отмица Марјана Мелонашија је била директан удар на идеју РТК2 на српском језику. Фатахају су киднаповали новинара за кога је био одговоран и убрзо након тога је напустио РТК и Косово. Међународни представници су дали подршку, додуше вербалну, али нико није мрднуо прстом да се истражи тај случај – каже Мароевић.

Он подсећа да је послератно време на Косову, нарочито уочи првих локалних избора 2000, било изузетно опасно за рад новинара.

– Није прошао дан без напада или претње новинарима Бота Сота, Кохе Диторе или Зерија. Рецимо колегиницу која ми је пуно помогла, након што је написала серију текстова о томе како би требало да престану убиства међу Албанцима, је човек из ОВК ишамарао на сред улице. И она је заувек напустила Косово – додаје Мароевић, подвлачећи да „истраге или никада нису покретане или су заустављене код места заменика шефа Унмика који је увек Американац“.

– То је просто био дамаге цонтрол (контрола штете), шта је већа корист – да ли ћемо истрагом убиства проузроковати још веће насиље. То је логика коју Американци примењују свуда у свету. Јасно је шта је закључак. Све што се тих дана дешавало на Косову је историја разних приљавштвина, у којој људски животи немају никакву важност, било да је реч о Енверу Маљокуу или Марјану Мелонашију.


КИЦ је створен као противтежа српском Медија центру у Приштини, који је предводио колега Миливоје Мики Михајловић. И то је једини случај где је Србија имала неку микро предност у медијском рату, јер су ипак сви новинари, и домаћи и страни, долазили код Микија јер је било забавније – каже Раде Мароевић.


Извор: УНС – Јелена Л. Петковић