Писмо читаоцима

Драги моји, ја сам добро и надам се да ће и вас ово писмо затећи у здрављу и у добром расположењу.

Тако су се некада писала писма, а поштар се жељно очекивао на капији. Зато ћу ја, поштовани читаоци, свима вама да напишем писмо у овом стилу. Имам милион и један разлог да будем љута, да појединцима пишем отворена, полузатворена, полуотворена и затворена писма, са граматичким грешкама и без њих, да некима препоручујем лекаре различитих професија, а Бога ми и тужиоце, судије, па и затвор, али нећу. Нећу и не могу. Мислим да није ни људски ни хришћански, а немам ни доказе. Докази су одавно нестали.

Пише:  Анђелка Ћуп, главни и одговорни уредник ГрачаницеОнлајн

Дакле, ево мене живе и здраве, које и вама желим. Преселила сам се јубиларни десети пут од 1999. године. Разлог да попијемо по неку и наздравимо свима онима који не морају да се сељакају јер им је нека општина или нека Влада обезбедила стамбени и пословни простор, иако имају станове и куће диљем централне Србије или Косова (и Метохије). Само да не заборавим, тражећи свој десети смештај, наишла сам на понуде и оних који су куће и станове добили као социјално угрожени. Занимљиво…

Добро сам, хвала Богу, иако ме често зивкају из банке јер не стижем да на време враћам кредите. Љубазни су они, само траже своје, а ко је мени крив што немам рецимо, тетку у Канади, или кума на високом локалном или централном положају па да ми пруже једнократну или дугорочну помоћ. И кола ме служе, с обзиром на годину производње, хвала на питању. Нису баш као она службена које виђам код фризера, испред супермаркета, дискотеке, на граничним (административним) прелазима, али „котрљају се“.

Време је код нас топло, повремено са олујама, оним природним. Уместо прогностичара, од актуелног политичара, за кога чух да га зову „од деобе до сеобе“, чули смо информацију да не бринемо због „Олује“ и да је неће бити. Знам на коју је мислио, пошто сам једну за разлику од њега и многих његових већ преживела. Због тога знам како изгледа и ко може да је изазове. Могу да је изазову људи или они који себе називају људима. Не поновила се више никоме и никада.

Ако вас интересује каква је политичка ситуација код нас, мирна је и стабилна, што би рекли представници међународних организација. То су они што се кају што су дошли на ове просторе, али добре плате су важније од кајања и покајања.

Иначе, ништа се не мења када су у питању наши животи. Све је исто, само се повремено смењују лица у фотељама. Од оних који су се одмах после рата возили хеликоптерима, до ових данас који чак и у матицу Србију иду са ознакама републике Косова, коју иначе не признају или барем тако кажу. Полажу заклетву и седе испод грба и заставе те „самозване државе“, примају прилично високе плате из буџета те исте „државе“, али нас убеђују да је простор у коме живимо јужна српска покрајина. Имају дипломатске пасоше на којима пише „Косовар“, а оптужују нас „обичне“ што имамо личне карте те за њих непризнате „државе“. Не само да оптужују нас, него и представнике Српске православне цркве. Како да опстанемо овде а да не узмемо документа РКС, не знам, још нам нису објаснили они који себе називају јединим представницима Срба и борцима за српске интересе.

Кад већ споменух цркву, вама је драги моји читаоци, у то сам сигурна, црква одувек била блиска, били верници или не. Тако и мени. Некако се најмирније осећам у порти Дечана, Грачанице, Гориоча, Драганца и да не набрајам више, јер ми треба времена да споменем око 150 цркава и манастира који се налазе на просторима одакле вам пишем. После литургије некако смо сигурнији да се налазимо на своме и да ћемо ту опстати. Црква је преживела многе окупаторе, рушитеље и властодршце, иконе и мошти светаца су на рукама и недрима сачували монаси и свештеници. Окупљао се народ око својих светиња и опстајао. Опстаће и сада када су се против цркве и њених представника који желе само да више никада не сакупљају лешеве погинулих и мучених Срба, уротили поједини политичари.

Да не заборавим да вам напишем да се у последње време иза цркве скривају и поједини којима ту и није место. Са жвакама у устима на молебану, са не баш „најчистијим рукама“, али пуних џепова на литургији, осетили су да би могли да се врате у политичку игру. Али, можда и грешим, можда су се покајали, па траже опроштај. Можда су на исповести признали колико су државних пара уложили у школовање своје деце,у куповину некретнина и возног парка, колико су своје и туђе дедовине продали. Они који су се пре само неколико месеци утркивали да се сликају поред владике и чистили црквене порте, не беху на молебану за страдални народ на Косову и Метохији, али такви нису ни вредни помена, јер „част се не може одузети, она се може само изгубити“.

Ја се, драги моји, ипак надам да ће се сви помирити, да ће оставити монаштво и свештенство да се на миру моли за напаћени народ, ако не пре, оно пред изборе, када се буду правиле коалиције и када се заборавља све осим интереса и функција. Тада ће бивши и садашњи политичари заборавити шта су причали једни против других, јер је у политици изгледа све дозвољено.

Умало да заборавим да вас замолим да дођете до цркве  Самодреже у близини Вучитрна, на којој ће, ако Бог да, коначно неко од „душебрижника“, било које нације и политичке опредељености, направити барем врата. Можда неко од ових који су се одрекли једне плате у корист српског народа, а чија се имена и даље чувају као најстрожија државна тајна.

С надом да ћемо се ускоро видети у Гребнику, Гојбуљи, Белом Пољу, Ђаковици или Сувом Грлу, срдачно вас поздрављам и жељно очекујем ваш одговор.

П.С. И не заборавите: „Побеђују они који мисле да то могу“

Анђелка Ћуп