Pismo čitaocima

Dragi moji, ja sam dobro i nadam se da će i vas ovo pismo zateći u zdravlju i u dobrom raspoloženju.

Tako su se nekada pisala pisma, a poštar se željno očekivao na kapiji. Zato ću ja, poštovani čitaoci, svima vama da napišem pismo u ovom stilu. Imam milion i jedan razlog da budem ljuta, da pojedincima pišem otvorena, poluzatvorena, poluotvorena i zatvorena pisma, sa gramatičkim greškama i bez njih, da nekima preporučujem lekare različitih profesija, a Boga mi i tužioce, sudije, pa i zatvor, ali neću. Neću i ne mogu. Mislim da nije ni ljudski ni hrišćanski, a nemam ni dokaze. Dokazi su odavno nestali.

Piše:  Anđelka Ćup, glavni i odgovorni urednik GračaniceOnlajn

Dakle, evo mene žive i zdrave, koje i vama želim. Preselila sam se jubilarni deseti put od 1999. godine. Razlog da popijemo po neku i nazdravimo svima onima koji ne moraju da se seljakaju jer im je neka opština ili neka Vlada obezbedila stambeni i poslovni prostor, iako imaju stanove i kuće diljem centralne Srbije ili Kosova (i Metohije). Samo da ne zaboravim, tražeći svoj deseti smeštaj, naišla sam na ponude i onih koji su kuće i stanove dobili kao socijalno ugroženi. Zanimljivo…

Dobro sam, hvala Bogu, iako me često zivkaju iz banke jer ne stižem da na vreme vraćam kredite. Ljubazni su oni, samo traže svoje, a ko je meni kriv što nemam recimo, tetku u Kanadi, ili kuma na visokom lokalnom ili centralnom položaju pa da mi pruže jednokratnu ili dugoročnu pomoć. I kola me služe, s obzirom na godinu proizvodnje, hvala na pitanju. Nisu baš kao ona službena koje viđam kod frizera, ispred supermarketa, diskoteke, na graničnim (administrativnim) prelazima, ali „kotrljaju se“.

Vreme je kod nas toplo, povremeno sa olujama, onim prirodnim. Umesto prognostičara, od aktuelnog političara, za koga čuh da ga zovu „od deobe do seobe“, čuli smo informaciju da ne brinemo zbog „Oluje“ i da je neće biti. Znam na koju je mislio, pošto sam jednu za razliku od njega i mnogih njegovih već preživela. Zbog toga znam kako izgleda i ko može da je izazove. Mogu da je izazovu ljudi ili oni koji sebe nazivaju ljudima. Ne ponovila se više nikome i nikada.

Ako vas interesuje kakva je politička situacija kod nas, mirna je i stabilna, što bi rekli predstavnici međunarodnih organizacija. To su oni što se kaju što su došli na ove prostore, ali dobre plate su važnije od kajanja i pokajanja.

Inače, ništa se ne menja kada su u pitanju naši životi. Sve je isto, samo se povremeno smenjuju lica u foteljama. Od onih koji su se odmah posle rata vozili helikopterima, do ovih danas koji čak i u maticu Srbiju idu sa oznakama republike Kosova, koju inače ne priznaju ili barem tako kažu. Polažu zakletvu i sede ispod grba i zastave te „samozvane države“, primaju prilično visoke plate iz budžeta te iste „države“, ali nas ubeđuju da je prostor u kome živimo južna srpska pokrajina. Imaju diplomatske pasoše na kojima piše „Kosovar“, a optužuju nas „obične“ što imamo lične karte te za njih nepriznate „države“. Ne samo da optužuju nas, nego i predstavnike Srpske pravoslavne crkve. Kako da opstanemo ovde a da ne uzmemo dokumenta RKS, ne znam, još nam nisu objasnili oni koji sebe nazivaju jedinim predstavnicima Srba i borcima za srpske interese.

Kad već spomenuh crkvu, vama je dragi moji čitaoci, u to sam sigurna, crkva oduvek bila bliska, bili vernici ili ne. Tako i meni. Nekako se najmirnije osećam u porti Dečana, Gračanice, Gorioča, Draganca i da ne nabrajam više, jer mi treba vremena da spomenem oko 150 crkava i manastira koji se nalaze na prostorima odakle vam pišem. Posle liturgije nekako smo sigurniji da se nalazimo na svome i da ćemo tu opstati. Crkva je preživela mnoge okupatore, rušitelje i vlastodršce, ikone i mošti svetaca su na rukama i nedrima sačuvali monasi i sveštenici. Okupljao se narod oko svojih svetinja i opstajao. Opstaće i sada kada su se protiv crkve i njenih predstavnika koji žele samo da više nikada ne sakupljaju leševe poginulih i mučenih Srba, urotili pojedini političari.

Da ne zaboravim da vam napišem da se u poslednje vreme iza crkve skrivaju i pojedini kojima tu i nije mesto. Sa žvakama u ustima na molebanu, sa ne baš „najčistijim rukama“, ali punih džepova na liturgiji, osetili su da bi mogli da se vrate u političku igru. Ali, možda i grešim, možda su se pokajali, pa traže oproštaj. Možda su na ispovesti priznali koliko su državnih para uložili u školovanje svoje dece,u kupovinu nekretnina i voznog parka, koliko su svoje i tuđe dedovine prodali. Oni koji su se pre samo nekoliko meseci utrkivali da se slikaju pored vladike i čistili crkvene porte, ne behu na molebanu za stradalni narod na Kosovu i Metohiji, ali takvi nisu ni vredni pomena, jer „čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti“.

Ja se, dragi moji, ipak nadam da će se svi pomiriti, da će ostaviti monaštvo i sveštenstvo da se na miru moli za napaćeni narod, ako ne pre, ono pred izbore, kada se budu pravile koalicije i kada se zaboravlja sve osim interesa i funkcija. Tada će bivši i sadašnji političari zaboraviti šta su pričali jedni protiv drugih, jer je u politici izgleda sve dozvoljeno.

Umalo da zaboravim da vas zamolim da dođete do crkve  Samodreže u blizini Vučitrna, na kojoj će, ako Bog da, konačno neko od „dušebrižnika“, bilo koje nacije i političke opredeljenosti, napraviti barem vrata. Možda neko od ovih koji su se odrekli jedne plate u korist srpskog naroda, a čija se imena i dalje čuvaju kao najstrožija državna tajna.

S nadom da ćemo se uskoro videti u Grebniku, Gojbulji, Belom Polju, Đakovici ili Suvom Grlu, srdačno vas pozdravljam i željno očekujem vaš odgovor.

P.S. I ne zaboravite: „Pobeđuju oni koji misle da to mogu“

Anđelka Ćup