Једини професор са КиМ који је обишао ЦЕРН, Јовица Мишковић тврди: Физика је живот, поезија је љубав!

Наставник физике у Електротехничкој школи „Михајло Пипин“ у Грачаници, Јовица Мишковић, недавно је са групом физичара из Србије посетио највећу истраживачку станицу елементарних честица, ЦЕРН у Швајцарској. Рођени Лепосавац, Јовица, од 2003. године ради у Грачаници као професор физике, а поред  ње је одувек волео и писао поезију. До сада је издао две збирке песама, припрема и трећу. У краћем интервјују за портал ГрачаницаОнлајн, Мишковић отркива како је доживео посети највећем светском истраживачком центру, откуд љубав према поезији и да ли су физика и књижевност спојиве категорије­? 

Посета Церну, фото: приванта архива

ГрачаницаОнлајн: Ви сте једини професор са Косова и Метохије који је обишао ЦЕРН, истраживачки центар где раде еминенти стручњци за нуклеарну и атомску физику из целог света, како вам је то пошло за руком?

Ј.Мишковић: Министарство просвете је ове године расписало конкурс за све професоре физике из Србије, а у вези са стручним усавршавањем, један од услова је био поседовање одговарајућих година радног стажа, потом освојених награда на државном, општинским и окружним такмичењима, као и организоване ваннаставне активности. Све те услове сам ја испуњавао. Што се ваннаставних активности тиче, сваке године водим децу за Ниш на Институт за физику, где обављамо одређене експерименте које нисмо у стању да урадимо у нашој школи. Три године за редом учествујем на Међународном мастер класу на Природно математиком факултету у Крагујевцу на одседку за физику. Све то ми је донело додатни број бодова потребних за одалзак у ЦЕРН. Тако сам ја међу  77 професора физике ушао у ужи избор за одлазак у Швајцарску.  Потом су кандидате оцењивали сви факултети који имају студије физике у Србији, а ми смо оцењивани оценама од 1 – 10. Оцењивање каднидата су обавили и Институт за физику и нуклеарне науке из Винче, Институт за физику из Београда, ЦЕРН и Министарство просвете.  Од укупно 77 кандидата, нас 12, из целе Србије, имало је привилегију да посети научни центар за атомску и нуклеарну физику у Швајцарској.

ГрачаницаОнлајн: Какав је осећај обићи највећу постојећу лабораторију на свету. Бити на таквом месту је прилика која се једном или чак ни једном не догоди у животу?

Ј. Мишковић: Ја сам једини са Косова имао привилегију да посетим ЦЕРН. Многи унивезитетски професори, на жалост, неће имати прилику да за време свог радног века овиђу ову станицу, јер је то институција затвореног типа до које се веома тешко долази. Једноставно постоје процедуре које морају да се испошују. Моја група и ја смо имали прилику да обиђемо сва постројења и све лабораторије, слушамо еминентне професоре, који су нам држали предавања најновијих истраживања из области физике. Обишли смо постројења која се налазе, на подручју Италије, Француске и Швајцарске, тако да је то једно велико искуство и част.

Место где ради велии број научника и инжењера за нуклеарну и атомску физику

ГрачаницаОнлајн: Да ли сте обишли и онај чувени тунел у ЦЕРНУ?

Ј. Мишковић: Наравно, то је тек посебно искуство. Улаз је на територији Швајцарске, поред Женевског језера, а сам тунел има девет нивоа испод земље. Близу 34 квадратна километара испод земље су тунели, лабораторије, станице за праћење, кабинети у којим раде инжењери, стручњаци и помоћно особље. Сам круг тунела је пречника 27 километара и обухвата територије три земље: Италије, Француске и Швајцарске.

ГрачаницаОнлајн:  Која ти је прва помисао била када су ушао у тунел, вероватно она: докле је наука стигла откривањем хексомозона или такозване „Божје честице“?

Ј. Мишковић: Ја сам о Церну и свему што се тамо ради доста слушао од својих професора из Крагујевца, који раде и на институту у Винчи. Ми смо се често на разним научним скуповима видео-линком повезивали са ЦЕРН-ом  и  могли смо на тај начин да видимо сва та постројења. Међутим, када ви све то видите и доживите на лицу места, када уђете у она постројења, то је нешто што је тешко описати, то се треба доживети.

Узлаз у истраживачки центар Церн у Швајцарској

ГрачаницаОнлајн:  У  Грачаници сте недавно промовисали своју другу збируку поезије „Рукопис душе“. Морам да приметим да је физичар и поета помало чудан спој у јендом човеку.

Ј. Мишковић: Ваљда, неким склопом Божјих околности, али и ако се вратимо раније и Никола Тесла, па и Михајло Пупин јако су волели музику, већина физичара су били прави заљубљеници у уметност. Што се мене тиче, ја поезију пишем још од основне школе, мало интезивније од средњошколских дана, а још интезивније у време стидија. Своју прву збирку песама „Јауци са Косова“ објавио сам 2002. године у издању Студентског културног центра из Крагујевца. Онда је у кретативном смислу код мене наступила нека врста затишја, али нисам прекидао да пишем. Један већи део песама сам, на жалост, приликом бројних пресељења затурио, али сам оне које сам сачувао сакупио и објединио у нову збирку песама коју је издао Дом културе у Грачаници. Открићу да је у припреми још једна збирка песама, надам се да ће следеће године и она угледати светлост дана. Такође, уз Божју, помоћ очекујем да ће ускоро изаћи  и роман који пишем, а који ћу назвати „Украдено срце“.  Тема романа биће трговина људским органима на Косову и Метохији за време последњег рата. На њему радим полако и темељито јер ће ми требати више времена да прикупим граћу и кренем да радим.

ГрачаницаОнлајн:  Шта ако се у једном делу живота ипак нађеш на некој прекретници где ћеш морати да бираш између физике и књижевности. Да ли би радије изабрао да напредујеш као физичар или као писац?

Ј. Мишковић: Физику волим као што волим и писање, нисам сигуран шта би тачно ту превагнуло. Док сам био млађи моје писање је више било усмерено ка љубави, међутим, рат који смо преживели је све нас учинио другачијим људима, зрелимјим, свеснијим за многе ствари које се дешавају около.  Отуда и та моја жеља да пишем о томе, јер оне ружне ствари којих сам био очевидац и које сам преживео са мојим народом не смеју бити заборављене. Ако се икада будем нашао на прекретници да бирам између физике и писања, поезије или прозе, радије бих пристао да стекнем славу као писац.

ГрачаницаОнлајн: Шта је теже, да пред разредом објасните први или други Њутнов закон или да изнесете емоцију из себе и преточите је у песму или можда роман. Шта је тежи процес?

Ј.Мишковић: За поезију, па и за прозу вам треба неки дар од Бога, не може неке ствари свако да запише, а потребан  је и тренутак, јер некад се деси да прође можда и по два до три месеца а да ја не напишем ништа, а некада ме стигне нека инспирација и онда пишем дан за даном.

Фото: приватна архива

ГрачаницаОнлајн:  Коју методу користите у раду са ученицима како бисте им приближили предмет који предајете, с обзиром на то да физика није баш омиљена међу ђацима.

Ј. Мишковић: Дефинитивно је физика увек била и биће најтежи предмет у школама. Ја се трудим да покажем деци да она јесте тешка, али је и лепа. То је  једна од најтежих наука која може све да докаже. Немате ни једну појаву која се дешава у нашем окружењу, а да физика не може да је објасни. Физика је живот. Увек сам се трудио да са децом направим добру „конекцију“ и по мом мишљењу, физика без задатака и експериемената није физика. Тако да сам се увек трудио да своја предавања обогатим неким експериментом, а с обзиром на то да немамо кабинет за физику довијао сам се на разне начине да нешто импровизујем и покажем деци, јер се тако најбоље запамти оно што ће им остати за цео живот.

ГрачаницаОнлајн: Шта бисте поручили својим ђацима, а шта читаоцима?

ГрачаницаОнлајн: Најважније је  да у се труде да у животу нешто постигну, не битно на ком пољу, али да оно шта изаберу као занимање раде из љубави и буду успешни у томе. Учити, учити и учити, јер знању време не пролази, свакако ће доћи време када ће се знање поново ценити.

Иван Миљковић