Jedini profesor sa KiM koji je obišao CERN, Jovica Mišković tvrdi: Fizika je život, poezija je ljubav!

Nastavnik fizike u Elektrotehničkoj školi „Mihajlo Pipin“ u Gračanici, Jovica Mišković, nedavno je sa grupom fizičara iz Srbije posetio najveću istraživačku stanicu elementarnih čestica, CERN u Švajcarskoj. Rođeni Leposavac, Jovica, od 2003. godine radi u Gračanici kao profesor fizike, a pored  nje je oduvek voleo i pisao poeziju. Do sada je izdao dve zbirke pesama, priprema i treću. U kraćem intervjuju za portal GračanicaOnlajn, Mišković otrkiva kako je doživeo poseti najvećem svetskom istraživačkom centru, otkud ljubav prema poeziji i da li su fizika i književnost spojive kategorije­? 

Poseta Cernu, foto: privanta arhiva

GračanicaOnlajn: Vi ste jedini profesor sa Kosova i Metohije koji je obišao CERN, istraživački centar gde rade eminenti stručnjci za nuklearnu i atomsku fiziku iz celog sveta, kako vam je to pošlo za rukom?

J.Mišković: Ministarstvo prosvete je ove godine raspisalo konkurs za sve profesore fizike iz Srbije, a u vezi sa stručnim usavršavanjem, jedan od uslova je bio posedovanje odgovarajućih godina radnog staža, potom osvojenih nagrada na državnom, opštinskim i okružnim takmičenjima, kao i organizovane vannastavne aktivnosti. Sve te uslove sam ja ispunjavao. Što se vannastavnih aktivnosti tiče, svake godine vodim decu za Niš na Institut za fiziku, gde obavljamo određene eksperimente koje nismo u stanju da uradimo u našoj školi. Tri godine za redom učestvujem na Međunarodnom master klasu na Prirodno matematikom fakultetu u Kragujevcu na odsedku za fiziku. Sve to mi je donelo dodatni broj bodova potrebnih za odalzak u CERN. Tako sam ja među  77 profesora fizike ušao u uži izbor za odlazak u Švajcarsku.  Potom su kandidate ocenjivali svi fakulteti koji imaju studije fizike u Srbiji, a mi smo ocenjivani ocenama od 1 – 10. Ocenjivanje kadnidata su obavili i Institut za fiziku i nuklearne nauke iz Vinče, Institut za fiziku iz Beograda, CERN i Ministarstvo prosvete.  Od ukupno 77 kandidata, nas 12, iz cele Srbije, imalo je privilegiju da poseti naučni centar za atomsku i nuklearnu fiziku u Švajcarskoj.

GračanicaOnlajn: Kakav je osećaj obići najveću postojeću laboratoriju na svetu. Biti na takvom mestu je prilika koja se jednom ili čak ni jednom ne dogodi u životu?

J. Mišković: Ja sam jedini sa Kosova imao privilegiju da posetim CERN. Mnogi univezitetski profesori, na žalost, neće imati priliku da za vreme svog radnog veka oviđu ovu stanicu, jer je to institucija zatvorenog tipa do koje se veoma teško dolazi. Jednostavno postoje procedure koje moraju da se ispošuju. Moja grupa i ja smo imali priliku da obiđemo sva postrojenja i sve laboratorije, slušamo eminentne profesore, koji su nam držali predavanja najnovijih istraživanja iz oblasti fizike. Obišli smo postrojenja koja se nalaze, na području Italije, Francuske i Švajcarske, tako da je to jedno veliko iskustvo i čast.

Mesto gde radi velii broj naučnika i inženjera za nuklearnu i atomsku fiziku

GračanicaOnlajn: Da li ste obišli i onaj čuveni tunel u CERNU?

J. Mišković: Naravno, to je tek posebno iskustvo. Ulaz je na teritoriji Švajcarske, pored Ženevskog jezera, a sam tunel ima devet nivoa ispod zemlje. Blizu 34 kvadratna kilometara ispod zemlje su tuneli, laboratorije, stanice za praćenje, kabineti u kojim rade inženjeri, stručnjaci i pomoćno osoblje. Sam krug tunela je prečnika 27 kilometara i obuhvata teritorije tri zemlje: Italije, Francuske i Švajcarske.

GračanicaOnlajn:  Koja ti je prva pomisao bila kada su ušao u tunel, verovatno ona: dokle je nauka stigla otkrivanjem heksomozona ili takozvane „Božje čestice“?

J. Mišković: Ja sam o Cernu i svemu što se tamo radi dosta slušao od svojih profesora iz Kragujevca, koji rade i na institutu u Vinči. Mi smo se često na raznim naučnim skupovima video-linkom povezivali sa CERN-om  i  mogli smo na taj način da vidimo sva ta postrojenja. Međutim, kada vi sve to vidite i doživite na licu mesta, kada uđete u ona postrojenja, to je nešto što je teško opisati, to se treba doživeti.

Uzlaz u istraživački centar Cern u Švajcarskoj

GračanicaOnlajn:  U  Gračanici ste nedavno promovisali svoju drugu zbiruku poezije „Rukopis duše“. Moram da primetim da je fizičar i poeta pomalo čudan spoj u jendom čoveku.

J. Mišković: Valjda, nekim sklopom Božjih okolnosti, ali i ako se vratimo ranije i Nikola Tesla, pa i Mihajlo Pupin jako su voleli muziku, većina fizičara su bili pravi zaljubljenici u umetnost. Što se mene tiče, ja poeziju pišem još od osnovne škole, malo intezivnije od srednjoškolskih dana, a još intezivnije u vreme stidija. Svoju prvu zbirku pesama „Jauci sa Kosova“ objavio sam 2002. godine u izdanju Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca. Onda je u kretativnom smislu kod mene nastupila neka vrsta zatišja, ali nisam prekidao da pišem. Jedan veći deo pesama sam, na žalost, prilikom brojnih preseljenja zaturio, ali sam one koje sam sačuvao sakupio i objedinio u novu zbirku pesama koju je izdao Dom kulture u Gračanici. Otkriću da je u pripremi još jedna zbirka pesama, nadam se da će sledeće godine i ona ugledati svetlost dana. Takođe, uz Božju, pomoć očekujem da će uskoro izaći  i roman koji pišem, a koji ću nazvati „Ukradeno srce“.  Tema romana biće trgovina ljudskim organima na Kosovu i Metohiji za vreme poslednjeg rata. Na njemu radim polako i temeljito jer će mi trebati više vremena da prikupim graću i krenem da radim.

GračanicaOnlajn:  Šta ako se u jednom delu života ipak nađeš na nekoj prekretnici gde ćeš morati da biraš između fizike i književnosti. Da li bi radije izabrao da napreduješ kao fizičar ili kao pisac?

J. Mišković: Fiziku volim kao što volim i pisanje, nisam siguran šta bi tačno tu prevagnulo. Dok sam bio mlađi moje pisanje je više bilo usmereno ka ljubavi, međutim, rat koji smo preživeli je sve nas učinio drugačijim ljudima, zrelimjim, svesnijim za mnoge stvari koje se dešavaju okolo.  Otuda i ta moja želja da pišem o tome, jer one ružne stvari kojih sam bio očevidac i koje sam preživeo sa mojim narodom ne smeju biti zaboravljene. Ako se ikada budem našao na prekretnici da biram između fizike i pisanja, poezije ili proze, radije bih pristao da steknem slavu kao pisac.

GračanicaOnlajn: Šta je teže, da pred razredom objasnite prvi ili drugi Njutnov zakon ili da iznesete emociju iz sebe i pretočite je u pesmu ili možda roman. Šta je teži proces?

J.Mišković: Za poeziju, pa i za prozu vam treba neki dar od Boga, ne može neke stvari svako da zapiše, a potreban  je i trenutak, jer nekad se desi da prođe možda i po dva do tri meseca a da ja ne napišem ništa, a nekada me stigne neka inspiracija i onda pišem dan za danom.

Foto: privatna arhiva

GračanicaOnlajn:  Koju metodu koristite u radu sa učenicima kako biste im približili predmet koji predajete, s obzirom na to da fizika nije baš omiljena među đacima.

J. Mišković: Definitivno je fizika uvek bila i biće najteži predmet u školama. Ja se trudim da pokažem deci da ona jeste teška, ali je i lepa. To je  jedna od najtežih nauka koja može sve da dokaže. Nemate ni jednu pojavu koja se dešava u našem okruženju, a da fizika ne može da je objasni. Fizika je život. Uvek sam se trudio da sa decom napravim dobru „konekciju“ i po mom mišljenju, fizika bez zadataka i eksperiemenata nije fizika. Tako da sam se uvek trudio da svoja predavanja obogatim nekim eksperimentom, a s obzirom na to da nemamo kabinet za fiziku dovijao sam se na razne načine da nešto improvizujem i pokažem deci, jer se tako najbolje zapamti ono što će im ostati za ceo život.

GračanicaOnlajn: Šta biste poručili svojim đacima, a šta čitaocima?

GračanicaOnlajn: Najvažnije je  da u se trude da u životu nešto postignu, ne bitno na kom polju, ali da ono šta izaberu kao zanimanje rade iz ljubavi i budu uspešni u tome. Učiti, učiti i učiti, jer znanju vreme ne prolazi, svakako će doći vreme kada će se znanje ponovo ceniti.

Ivan Miljković