Између два часа: вршњачко насиље, како га протарати из школа?

Фото илустрација: Counselling, pixabay

Живимо у друштву које тежи модерној школи и савременим вредностима. Друштво, које осим тежње да заиста буде иновативно, нарочито када је образовно васпитни процес у питању, уколико тако и не делује, са собом носи и велики број проблема који, ако се не спрече, могу да оставе далекосежне последице по бројне генерације, јеногласна је оцена школских психолога, али и социолога.

Чувена крилатица „ Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба“ у модерном друштву баш и нема сентименталан призвук. За један број деце, ученика различитог пола и узраста, школовање је период у коме доживе, осете или науче најбруталније животне лекције које нису саставни део градива и наставног програма. Вршњачко насиље, проблем који је све присутнији у нашим школама, „феномен“ који се неретко гура под тепих у многим образовним установа како исте не би изгубиле на рејтингу или „добром гласу“, утиче на то да бројним ђацима школовање баш и није најлепше доба одрастања.

Шта је вршњачко насиље?

Иако прецизна дефиниција не постоји, под вршњачким насиљем се подразумева физичко, вербално, чак и сексуално насиље у старијим разредима, које се врши над децом различитог узраста и пола. Починиоци насиља обично нападају слабије од себе, ученике из свог или нижег разреда. Неретко се дешава да их гурају, отимају им предмете, новац или неке вредније ставри, туку их, што спада у физичко насиље. Слабије од себе, деца која ипољавају насилне особине исмевају, вређају, наговарају или другим методама застрашивања утичу на осталу децу, да слабије изопште из колектива, што спада под категорију вербалног насиља.

Према оцени психолога у основи сваког насиља је жеља за прихватањем и доказивањем. Ово, међутим, не мора да буде једини и пресудан разлог за насиље. Деца својим проблематичним понашањем често желе да скрену пажњу родитељима како имају неки проблем.

Ко су најчешће жртве вршачког насиља?

Деца која се по нечему разликују од друге, издвајају се по успеху, ставу и мишљењу, стидљива су, повучена, емотивна или она коју вршњаци називају „штребери“, идеална су мета за насилне ученике. Иако су се раније само међу дечацима дешавала задиркивања, провоцирања па чак и напади, у последње време је физичко насиље све присутније и међу девојчицама. Будући да је модерно доба донело и савремену технологију, неретко се туче између девојчица, али и дечака, уз обавезно навијање групице која то посматра и снима телефоном, постављају на друштвеним мрежама. Те снимке касније коментариушу или лајкују друга деца, чиме се круг оних који индиректно подржавају насиље, шири.

Како решити проблем вршњачког насиља?

Уколико се на време не препозна или не октрије, а затим и ради са децом која су склона насиљу, постоји реална опасност да таква деца у познијој фази буду актери малолетничког криминала. Звог тога је неопходно ангажовање, не само родитеља, већ и учитеља, наставника, школског педагога и психолога.

У свим основним и средњим школама данас је законом обавезујуће постојање тима против вршњачког насиља. За формирање овог тима задужен је директор школе који за чланове поставља педагога или психолога (уколико га школа има) као и једног или двоје наставника са искуством у решавању проблема вршњачког насиља. На челу тима је особа са посебним искуством, старији наставник или школски педагог. Задаци тима су да делује и решава сваки случај вршњачког насиља по пријави ученика или наставника. Задатак тима против вршачког насиља у школама није само у томе да васпитним методама делује по пријави да се насиље догодило, већ да делује и превентивно. Под превентивом се подразумева информисање, обавештавање и охрабривање деце да насиље не скривају, већ да га пријаве.

Многа деца се једноставно боје да пријаве „друга“ који их је напао физички или вербално, можда чак и сексуално, управо из разлога да не би морали да трпе још веће малтетирање, понижење и слично. Један од задатака превентивног деловања тима против вршњачког насиља је да се деци предочи и јасно стави до знања да ћутањем и прикривањем насиља такво понашање одобравају и не боре се против њега.

Са децом треба отворено разговарати о томе, али их и подстаћи да кроз разне васпитне и креативне радионице, трибине у оквиру постојећих ђачких парламената, предлажу начине и методе које би биле ефектне за сузбијање вршњачког насиља.

Ученике, уз помоћ наставника, неопходно је научити шта је вршњачко насиље. Који су његови узроци? Због чега је оно погубно и лоше по ученика? Како се против њега треба борити? Проблем се полако може истерати из школских учионица, дворишта, игралишта и тако би школе између два часа поново постале расадници другарства али и марљивих и вредних ђака.


Текст је настао као пројекта „Између два часа“ који је подржан од Министарства за културу и инфомрисање Владе Републике Србије.


Иван Миљковић