УНС: Марјан Мелонаши, Злочин пред којим је полиција жмурела

Упркос облацима, сунце је грејало Приштину. На 21 степен хладноћа и зубато сунце подсећали и новинара Марјана Мелонашија да је јесен близу. Он је управо завршио получасовну емисију на Радио Косову, опомињући суграђане можда баш и на чињеницу да се у уништеном Косову требало довијати и припремити за дугу зиму која је била на прагу.

У 14.10 сати је изашао из зграде у центру Приштине и ушао наранџасти такси. Виделе су га комшије које су радиле преко пута. Био је 9. септембар 2000. године и ово је све што породица од тада зна о њему.

– Нас двоје смо се чули 6. септембра. Требало је да идем у Ниш по нека документа, а он ме је позвао да ми каже како му телефон није у реду и како ме неће звати два три дана, да не бринем. Никада се више није јавио – стегнута срца прича његова мајка Цица Јанковић за Досије Удружења новинара Србије (УНС).

Закључак саветодавне комисије за људска права УНМИК-а, фото Ј. Л. Петковић

Молбе Тачију и Харадинају

Не слутећи да га 18 година неће видети, чекала је да поново из телефона чује његов глас. Уместо сина, душу је распарао крик страшних вести које је јавила бивша комшиница из Новог Пазара.

– Чула је на телевизији шта се догодило и позвала ме. Нисам имала појма. То је био шок, за њим неверица. Да не причам шта сам све покушала. Звала сам Марјановог деду који је живео у Приштини. Смиривао ме је, није ми дозволио да дођем. Рекао је, потрудићу се да га нађем.

Марјанов деда, Криста Мелонаши, био је 13 година директор Школе унутрашњих послова у Вучитрну. Остао је са унуком у граду, јер није желео да га остави самог.

– Све те генерације милиционера које су касније биле у ОВК и осталим албанским структурама су прошли кроз дедину школу. Био је код Хашима Тачија, ишао је и код Рамуша Харадинаја, али му ништа нису рекли. С обзиром на то где је радио, била сам тврдо убеђена да ће деда успети да сазна шта се мом сину догодило, па ма каква истина била. Али, као да је живо биће вода, па може да испари, нестане. Исто тако и Марјан – истиче она.

Криста Мелонаши преминуо је прошле године.

Завера ћутања

Марјанове колеге које су са њим радиле у тада новопокренутој Радио-телевизији Косова, Цица Јанковић подвлачи, никада је нису позвале.

– То је завера ћутања. Невероватно да нико ништа не зна. Било је неких наклапања, али то све нису разлози да се неко киднапује, да се пресече животни пут. Једна особа из канцеларије ЕУЛЕКС-а ми је испричала, а то је наводно њој неко рекао да ми пренесе, да је Марјан био заточен у Дому културе у Косову Пољу са још десетак младића, да су ту били данима, а да је потом једна група одведена у правцу Вучитрна, а друга ка Пећи. Не видим смисао те приче, осим ако их нису користили за трговину органима? Не знам шта је ту страшније.

У време када је нестао, каже Марјанова мајка, младић је живео у центру Приштине и забављао се са С. К., такође новинарком. Међутим, Цица Јанковић је била приморана да изнуди сусрет са њом.

– Живели су заједно код деде у стану, имали су озбиљну везу и намеру да се венчају. А пошто је Макица увек желео да се удам, вероватно да не би бринуо о мени, говорио ми је, хајде мајко да правимо дупло венчање. Неколико дана након што је нестао, УНМИК-ова полицијска кола су дошла по њу и одвезла је у северни део Косовске Митровице. Она је са собом понела Марјанове албуме, пасош, мобилни и његове белешке које после деда није могао да нађе. Када сам сазнала да је дошла у Београд, буквално сам вршила притисак да се видимо. То је био кратак сусрет. Дала ми је пасош, слике никада. Више је никада нисам видела.

Када је реч о истрази, додаје, породицу нико није контактирао, осим што су је једном позвали у Палату правде на разговор.

– Немам резултат. Резултат је да се свакога јутра будим са сазнањем да Марјана нема још један дан и да тај дан морам да преживим. Сами смо сазнали да је ушао у такси од људи који су радили преко пута зграде радија. Такође смо сазнали и да су тај такси често користили странци, што они данас негирају. Много касније сам сазнала и да неком колеги није био по вољи, па му је претио. Али, Марјан се мени није жалио.

Марјан Меланоши, приватна архива

Истина није у интересу

Цица Јанковић је нестанак свог сина, септембра 2000, одмах пријавила УНМИК-у, Међународном комитету Црвеног крста, Црвеном крсту Југославије, МУП-у Републике Србије, али то није дало резултата.

Све ове године као активни члан Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији, није прошао састанак са представницима домаћих и међународних институција да није споменула и свог сина. Али, тек 14 година касније, 16. октобра 2014. јој је потврђено оно што је инстиктивно знала.

Саветодавна комисија за људска права УНМИК-а, поводом нестанка Марјана Мелонашија, новинара српске редакције Радио телевизије Косова, утврдила је да у УНМИК-овој документацији не постоји нити један истражни спис који би указао да су полицајци било кога испитали везано за тај случај.

– Узимајући у обзир околности овог случаја УНМИК није предузео све адекватне мере како би пронашао посмртне остатке несталог лица и наставио истрагу како би идентификовао починиоце и извео их пред лице правде. Комисија страхује да таква неактивност указује на одређену невољност полиције УНМИК да спроведе истрагу, поготову када има назнака о политички мотивисаном насиљу које је указивало на особе повезане за ОВК – наводи Комисија у закључцима.

Од шефа те мисије, Комисија је тражила да се јавно призна одговорност за кршење људских права, да се извини породици и да затражи од надлежних органа на Косову да предузму све могуће кораке како би се осигурало да се кривична истрага настави, а починиоци изведу пред лице правде.

– Када све то чујете осећате се немоћно. Не можете ништа. Прво, тадашња власт није поднела ниједан захтев Косову за нестале. Очигледно да није у интересу да се сазна судбина мог сина, али и друге. Да јесте, сазнали би и макар нам рекли истину. Са оваквим системима владавине права, ту истину и правду, сигурна сам – нећу доживети – истиче Цица Јанковић.

Није желео да напусти Приштину  

– Молила сам га, клечала, али није желео да напусти Приштину. Стално је понављао – овде је сада мир. Боље да останем овде да радим за неку пристојну плату, него да дођем код тебе и немам посла. Још само мало па ћу доћи. И тако ме је вукао из месеца у месец.

Марјан Мелонаши знао је српски, енглески, албански, мало ромски, а почео да учи и турски, па се лако запослио као преводилац. Имао је широк круг пријатеља, веровао је у опстанак и суживот, веровао да ће Косово постати Швајцарска.

– Прво је радио у швајцарском Медија екшен интернешнелу, потом у Јену, јапанској хуманитарној организацији у Косову Пољу, где је ишао по српским селима и носио хуманитарну помоћ. Затим се запослио у Радио Косову, редакцији на српском језику. Радио је градске вести и ту није било никакве политике. Јесте радио интервјуе и са одређеним НАТО челницима, али на тему тога да је Приштина била порушена, није било струје, воде и све те службе је требало обновити. Одлазио је у Црвени крст и правио репортаже. То је био садржај његових емисија – појашњава његова мајка.

Много година касније, Марјанова мајка сусрела са са Стеваном Симовићем, оцем убијеног новинара Александра Симовића Симе. Тада је сазнала за још једно преплитање судбине. Када је Александар Симовић убијен, Марјан Мелонаши је почео да ради на његовом радном месту у Медија екшн интернешнелу.

Марјан Мелонаши рођен је у Приштини 3. јула 1976. године. Једино је дете у својих родитеља. Одрастао је, школовао се и радио у месту рођења. Сви Марјанови пријатељи описују га као урбаног момка, градског типа, неоптерећеног политиком.

– Мене родитељи нису васпитавали да будем политичар, нити сам ја васпитавала Макицу, а нису ни отац, ни деда, ни стриц. И сада бих опет исто утицала на формирање његове личности. Ретко добро дете. Топао и драг. Сваки пут када га сањам, прво сам љута, хоћу да бијем што га нема. А колико год да сам стрепела што је остао у Приштини, онако како само родитељ стрепи за дететом, у моменту када је нестао, била сам празна. Престала сам да стрепим. Крајичком душе, верујем да Марјан негде тамо битише, дише,живи. Лажем себе, али једино тако опстајем.


Није било слободе за Србе

Цица Јанковић центар Пришине у коме је живела напустила је јула 1999. године, након што су и њени родитељи отишли. Сећајући се времена када је, како каже, и сама избегла да буде нападнута или пребијана, сакривајући се иза паркираних аутомобила како би избегла “пратиоце”, каже да је то време када није било слободе за Србе. 


Провалија боли  

– Марјан је био обичан дечкић, све га је занимало. Могу о свом дечку да причам у суперлативу све, али то неће бити вероватно права слика. Увек имам блокаде када треба да причам о Марјану. То толико боли да једностано не могу да проговорим. И шта мајка о свом детету може да каже, осим да га воли?  


Томановић: УНМИК није реаговао на наше апеле

УНМИК је истрагу о нестанку Марјана Мелонашија отворио тек 2005. године, иако је његова мајка злочин пријавила пет година раније, а Верица Томановић, председница Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији, 2003. посебно скренула пажњу УНМИК-у на злочине у Приштини. 

– Те године смо имали састанак са шефом одељења за истрагу УНМИК-а, на коме смо посебно представили податке о злочинима у Приштини, објашњавали да је много људи отето и нестало и да немамо никакве информације. Тај шеф нам је показао празне регистре, показао да ништа није урађено и упутио нас на одељење за нестале особе. У УНМИК-овом одељењу за нестале су били изненађени када су нас видели, а онда су се сви инспектори окупили за столом и рекли да они раде свој посао, а да ће нас обавештавати. Обавештења није било, а годинама уназад смо се наслушали разних „објашњења“ да је разлог за њихове отмице била освета. Али, сви који су након јуна 1999. остали на Косову су били невини цивили који нису имали никакво оружје и никоме ништа нису урадили – каже Верица, која 19 година трага за супругом, др Андријом Томановићем, начелником Хируршке клинике у Приштини.


Аутор: Јелена Л. Петковић (УНС)