Goran Igić: Ne može se biti lovac i ribolovac – Promišljanja Miloševa nisu uskostranačka!

Razgovor sa Goranom Igićem dipl. filologom, prevodiocem, novinarem i odskora kadrovskim pojačanjem DSS -a u svojstvu savetnika za medije Predsednika DSS-a dr Miloša Jovanovića obavili smo prevashodno zbog toga što je našim čitoacima omogućio da saznaju za veliki projekat Austro-ugarske monarhije, stvaranje države Albanaca na Balkanu. Igić je naime preveo doktorski rad Teodore Toleve, Bugarke, koja je imala pristup bečkom Carksom arhivu i istraživanje objavila u doktorskom radu „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896 – 1908.“ Igić je pristao da njegovo prvo pojavljivanj u meidjima bude intervju za naš portal.

Gračanica onlajn: Poštovani g. Igiću, zahvaljujemo na dobroj volji da Vaš prvi intervju, nakon ulaska na velika vrata politike, kada ste promovisani kao pojačanje DSS-a. bude baš za naš portal nezavisne produkcije Gračanica onlajn.

 Igić: Hvala Vašoj kući, za mene je čast da, kako rekoste, prvi intervju u tom kontekstu koji dajem bude baš za jedan srpski medij za Kosova i Metohije.

Gračanica onlajn: Najpre nepolitičke teme. Šta Vas je nateralo da sa bugarskog jezika prevedete doktorski rad Teodore Toleve „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije?

Igić: U trenutku kada su me zamolili da knjigu prevedem nisam znao šta je tema i koliki značaj ima. Upravo tada sam završavao neke kraće prevode za tržište BiH, a prevodio sam i knjigu Save Vasileva na književni hrvatski jezik u izdanju “Oriona” iz Rijeke. Tako da sam na prvu loptu, čak odbio da radim prevod, jer sam zaista bio prezauzet. Međutim, kako sam ubrzo razumeo insistiranje da prevod, ipak uradim imalo je itekako smisla. Šira grupa ljudi, među kojima ću nabrojati samo neka imena: dr Aleksandar Raković, Silvi Gavrilov, dr Miša Đurković, Đorđe Opsenica, Ranko Gojković, koji su bili zainteresovani da se pred srpskog čitaoca pojavi ova knjiga su se setili mene kao odgovarajućeg prevodioca, jer prevod ovakve pregnantne knjige zahteva preciznost i poznavanje mnogih stručnih, pa i arhaičnih termina kojima, neskromno ću reći, ne vladaju većina prevodilaca, a bave se prevodom beletristike sa bugarskog.

Foto: Goran Igić, privatna arhiv

Teodora Toleva (1968-2011) je bila vrhunski poliglota, govorila je više od sedam jezika, studirala je istoriju i teologiju na Sofijskom univerzitetu, školovala se u Parizu i Barseloni, a krajem 2008. u Barseloni u Aula Magna na Fakultetu geografije i istorije odbranjena je njena doktorska disertacija, koja je bila osnova ove knjige, koja ima i svoje špansko, nemačko i bugarsko izdanje, i bio je red da ima i srpsko izdanje. Knjiga je predstavljena pre skoro tačno dve godine na Sajmu knjiga 29. oktobra 2016. na štandu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, pred brojnim posetiocima, a posebnu čast učinila je svojim dolaskom majka autorke, gospođa Violeta Tolev, kao i prijatelji Teodore Toleve iz Katalonije poput Mladena Radovanovića i Srđana Krasića. Bilo je gostiju i iz, Bugarske, Španije, Jermenije. Uvodnu reč dao je Miroslav Toholj, a govorili su tada i izdavač Dejan Mastilović, dr Aleksandar Stojanović i moja malenkost, kao prevodilac. Većina dokumenata iz knjige se prvi put pojavljuju u javnosti i pokazuju mehanizme akcija u ovoj specijalnoj operaciji dugog trajanja, koja je praobrazac za izgradnju veštačkog etno-inženjeringa novih nacija.

Većina dokumenata iz knjige se prvi put pojavljuju u javnosti i pokazuju mehanizme akcija u ovoj specijalnoj operaciji dugog trajanja, koja je praobrazac za izgradnju veštačkog etno-inženjeringa novih nacija.

 Gračanica onlajn: Toleva je u bečkom Dvorskom arhivu, sasvim slučajno, istražujući jednu drugu temu, došla do dragocenih podataka, dragocenih pre svega, za srpsku istoriju, to je projekat stvaranja albanske nacije, države, jezika, pisma koji je pripreman u Beču.

Igić: Toleva je imala još dve knjige pre ove, prva je o politici mađarskog grofa Đule Andrašija, a druga o genocidu nad Jermenima, koja je po oceni samih Jermena, jedna od najpreciznijih naučnih istraživanja ove teme. Tako sam prošlog oktobra, boraveći više dana u društvu jermenske zajednice u Austriji, video sa kolikim poštovanjem Jermeni u Beču govore o Tolevoj i koliko je i taj njen rad dragocen. Ova treća knjiga Toleve, nažalost i poslednja, nastala je spletom neobičnih okolnosti. Naime, Toleva je želela da napiše knjigu o zamršenim odnosima u Makedoniji, jer nije tajna da je Bugarska veoma zainteresovana za taj prostor; nažalost, možda i više nego mi Srbi, koji često zaboravljamo geopolitičku povezanost Vardarsko-moravske doline sa recimo prostorom Kosmeta. Tragajući za dokumentacijom u bečkom Carskom arhivu naišla je na nekoliko dokumenata, koji su joj odvukli pažnju, do te mere da je rešila da promeni prioritete i da napiše knjigu posvećenu Tajnim konferencijama iz 1896.-e na kojima su austrougarska diplomatija i bezbednosni sektor, uz volju samog dvora, doneli odluku da pomognu stvaranje nove nacije na jugu Balkana.

Osnovna teza Toleve je da je Beč učinio sve da homogenizuje različita albansk plemena i klanove, koja u drugoj polovini 19. veka, po Tolevoj, nisu imala razvijenu nacionalnu svest, već su bila amorfna i rascepkana, te da je bečka diplomatija aktivno pomagala stvaranje unificiranog književnog albanskog jezika, izdavaštvo albanskih nacionalističkih publikacija i razvoj novinarstva i obrazovanja.
Igić kao gost produkcije „Balkan info“ kod Teše Tešanovića

 Gračanica Onlajn: Dr Toleva je u svom naučnom radu objasnila ciljeve plana, ali i ideje koja je kasnije realizovana. Pojasnite našim čitaocima, koji još uvek nisu pročitali knjigu, šta je Beč zapravo želeo stvarajući Albaniju kao državu?

Igić: U tom radu dolazi se do zaključka, da austrougarska diplomatija igra odlučujuću ulogu za razvoj nacionalne pripadnosti Albanaca u Osmanskoj Imperiji, koja se pretvorila u tamnicu naroda na isti način kao i Austrougarska imperija. Politička akcija Beča je odlučujuća za proces nacionalne izgradnje u svetlu Ernesta Gelnera i njegove modernističke teorije, što kasnije dovodi do stvaranja albanske države. Geopolitički, Austrougarska je bila kontinentalna sila, u savezu sa Nemcima i Rusijom, u tom periodu nakon okupacije Bosne. Jasno je da je ovo period vrlo podređene uloge Srbije, jer smo nakon poraza 1885. i uz Tajnu konvenciju, imali limitirane mogućnosti za delovanje u toj poslednjoj deceniji HIX veka. Vidimo jasno da je ova akcija bila i protiv Rusije, i protiv slovenskih država na Balkanu (u prvom redu Srbije), ali i protiv Italije.

Možemo reći, da je Beč više podržao islamski faktor među Albancima, u odnosu čak i na katolički kler, koji je u mnogo čemu, bio proitalijanski. Pravoslavni Albanci su bili prepušteni helenizaciji. Ako pogledamo strukturu kreatora politike prema Albaniji, vidimo da iako Monarhija ima samo 24% nemačkog stanovništva, u Ministarstvu spoljnih poslova Nemci čine preko 56% što dosta govori. Sem Kalaja, na Tajnim konferencijama nije bilo Mađara, a glavni akteri su bili: baron Fon Baum Fon Horovic, baron Fon Cvidinek,, generalni konzul Šmuker, a predsedavao je Poljak grof Goluhovski. U sve to bio je upućen austrijski car. U zaključku knjige Toleva kaže: „Franja Josif je postupao više vođen svojim predrasudama nego soptvenim interesima, što je jednu sofisticiranu državnu mašineriju koja je postojala u Evropi krajem HIH veka i početkom HH veka – ubrzano povelo ka katastrofi. Car nije umeo adekvatno da je brani i počeo je da deluje u smeru njene propasti.“ Primeni odluka sa tajnih konferencija iz 1896. pristupa se tako što se ulaže energija austrougarskih konzula i novčana sredstva u različitima oblastima. Daje se novac plemenima, ulaže se u škole, novine, kalendare; sve se čini da se Italijani odvoje od uticaja na Albance.

U modernoj istoriji uglavnom se podrazumeva da je albanska nacija postojala i pre 19. veka, a o tome govore radovi Stavra Skendija, Petera Bartla, Hansa Ditera Šanderla i dr.Osnovna teza Toleve je da je Beč učinio sve da homogenizuje različita albansk plemena i klanove, koja u drugoj polovini 19. veka, po Tolevoj, nisu imala razvijenu nacionalnu svest, već su bila amorfna i rascepkana, te da je bečka diplomatija aktivno pomagala stvaranje unificiranog književnog albanskog jezika, izdavaštvo albanskih nacionalističkih publikacija i razvoj novinarstva i obrazovanja. Albanci su bili podeljeni ne samo na Gege i Toske, koje deli reka Škumba, već i u okviru samih plemana, nema jedinstva, a krvna osveta je tada bila svakodnevica. Religijska određenja su vrlo snažna; i bektašije i suniti, i rimokatolici i pravoslavni Albanci žive odvojeno. Beč je morao preduzeti konkretne korake u kreiranju albanske nacionalne svesti, jer masa zavađenih plemena bila je neobjedinjena jezički i religijski, bez normiranog pisma, bilo je samo nekoliko škola, nisu imali neku književnost, ni štampu. Nacijom su postali zahvaljujući aktivnoj podršci Austrije. Uostalom, to Beču nije bilo prvi put.

Kalajev pokušaj stvaranja „bosanske nacije“ nije uspeo. Danas nemamo bosansku naciju, ali smo kao država priznali Bošnjake, Crnogorce, možda ćemo sutra imati Vojvođane. Taj mehanizam ne daje uvek brzi rezultat, ali je to inženjering koji traje do danas.

Ipak, Albanci nisu taj primer, oni jesu postojali kao grupa raznorodnih plemena, ali nisu bili nacija u savremenom smislu te reči. Možda će ova knjiga naterati Srbe da malo razmislimo koliko u stvari (ne)poznajemo Albance. Srbi su Albance u prošlosti uobičajeno nazivali Arbanasi, dok su Turci njih nazivali Arnautima. Oni su sebe najčešće zvali Šćiptarima. I nisu uvek odnosi između Srba i Albanaca bili kao danas, bilo je perioda ozbiljne saradnje i ako stasaju odgovornije generacije od sadašnjih, moguće je da se stvari i promene na bolje. Ne zaboravimo da je car Dušan Silni bio „vladar Srba, Grka i Arbanasa“.

Kalajev pokušaj stvaranja „bosanske nacije“ nije uspeo. Danas nemamo bosansku naciju, ali smo kao država priznali Bošnjake, Crnogorce, možda ćemo sutra imati Vojvođane. Taj mehanizam ne daje uvek brzi rezultat, ali je to inženjering koji traje do danas.

Gračanica onlajn: Dr Teodora Toleva je rano preminula u 42 godini života. Da li vas je kao novinara zaintrigirala ta iznenadna smrt i ima li tu mesta za bilo kakvu sumnju?

Igić: Postoje spekulacije na internetu u tom pravcu, ali mislim da je, ipak, reč o tragičnoj bolesti, koja je, nažalost, prekinula jedan mladi život u naponu stvaralačke snage. Nije greška da vas sa Kosmeta, upoznam sa detaljem da je Toleva aktivno demonstrirala sa Srbima u Barseloni protiv proglašenja kosovske nezavisnosti tokom februara 2008.-e, iako je bila nesporno bugarske nacionalne svesti, što se i vidi u samoj toj knjizi o kojoj govorimo.

Mislim da je sadašnje stanje na Kosmetu teško i po same Albance.

Gračanica onlajn: Analizirajući saznanja do kojih je Toleva došla u arhivu dvora u Beču, da li možemo reći da se gotovo identičnim ili bar sličnim metodama danas služi Zapad stvarajući još jednu albansku državu na Balkanu?

Igić: Možda i ima nekih sličnih elemenata, ali mislim da je sadašnje stanje na Kosmetu teško i po same Albance. Imam razumevanje za mnoge albanske dileme i vrlo sam sklon ideji kompromisa sa njima, čak i suštinskoj autonomiji za njih, ali u ustavnim okvirima države Srbije, kako je i propisano i dalje važećom Rezolucijom 1244. Relativno često sam boravio na Kosmetu i imam prijatelje među Albancima, naročito u Albaniji, živeo sam s Albancima više godina zajedno na studijama u istoj sobi u studentskom domu, družio se s njima, nadprosečno i razumem albanski, iako ga, nažalost, ne govorim, i nikad nisam lično imao problem u komunikaciji s njima. Mislim da uopšte nije problem u albanskom stanovištu, već u tome da su Srbi zaplašeni, osećaju se izdano, nemaju više snage za borbu, ako se nastavi državotvorna paraliza u Srbiji. Mi Albancima treba da stavimo do znanja da postoji međunarodno pravo i da se ono ima poštovati, a nacionalne manjine kao što su oni nemaju pravo na državnost. Kad ste spomenuli Zapad, mislim da je Srbima potreban dijalog i sa Zapadom i sa Istokom, ali da se mnogi procesi dešavaju po inerciji i teško je menjati neke trajektorije političkih procesa.

Kuvanje srpske žabe je stiglo do završne faze i to se vidi čak i u rečniku, kojim govorimo. Mnogi danas govore da bi srpska pobeda bilo da Kosovo ne dobijr stolicu u UN. „Pravno- obavezujući sporazum sa Prištinom“ je zapravo mirovni ugovor dve ravnopravne strane, to i jeste model dve Nemačke u neku ruku. Ustavobranitelja nema previše, rad Ustavnog suda je pokazao svoje, a vladajuće strukture su se otuđile od interesa sopstvenog naroda.

Gračanica onlajn: Kako Vi gledate na zvanične politike svih dosadašnjih vlada prema Kosovu? Kakve su one bile? Da li su bile defanzivne u odnosu na Prištinu i koja je od svih vlasti do sada najviše dopirinela zaokruživanju kosovske državnosti.

Igić: Nema zaokruživanja, kako rekoste, kosovske državnosti, dok Srbija ne stavi potpis na tako nešto. Geneza situacije na Kosovu i Metohiji je poznata. Nijedna vlast nakon 2008.-e godine, nije vodila odgovornu politiku prema ustavnoj teritoriji Kosova i Metohije u sastavu Srbije, ali je Briselskim sporazumima došlo do faktičkih promena i gašenja mnogih državnih institucija. Kuvanje srpske žabe je stiglo do završne faze i to se vidi čak i u rečniku, kojim govorimo. Mnogi danas govore da bi srpska pobeda bilo da Kosovo ne dobije stolicu u UN. Ako nema stolice u UN, ali ako ima pravno-obavezujućeg sporazuma kojim priznajemo preko legitimnog predsednika Kosovo kao državu, onda će se za par godina ujediniti dve države:

  • Albanija, koja ima stolicu u UN i
  • 2- Kosovo koje nema.

Međunarodno pravo ne zabranjuje da se ujedine dve države. Tako Kosovo nikad neće biti u UN, ali mi ćemo izgubiti teritoriju. Priča o stolici u UN kao zaokruživanju državnosti je smešna. Jedna Švajcarska godinama nije bila član UN, pa da li je bila država? Evo da pitam, zašto nisu dovoljni Briselski sporazumi, već se sada insistira na takozvanom pravno-obavezujućem sporazumu?

Možda zato što ako bi došlo do promene vlasti, pa ako bi proradio Ustavni sud, mogu se Briselski sporazumi poništiti. Nasuprot tome pravno-obavezujući sporazum ima apsolutnu supremaciju u pravnom poretku, kako na unutrašnjem tako, i posebno, na međunarodnom planu. Takav dugonajavljivani „pravno- obavezujući sporazum sa Prištinom“ je zapravo mirovni ugovor dve ravnopravne strane, to i jeste model dve Nemačke u neku ruku. Time po međunarodnom pravu posledično prestaju da važe rezolucija 1244 i Kumanovski sporazum iz 1999.

Rezolucija 1244 ne prestaje po automatizmu, već je ukida onaj ko je i doneo, a to je Savet bezbednosti OUN; da budemo precizniji, ni Kina, ni Rusija ne bi mogle da brane opstanak i važenje rezolucije 1244, ukoliko država Srbija potpiše amputaciju svoje teritorije (nije realno da to očekujemo). Ako je to tako, a tako je, ništa nam neće vredeti i da srušimo Vučića nakon takvog potpisa, jer bi se pravno-obavezujući sporazum važio, on bi bio iznad domaćeg zakonodavstva, pa i domaćih najviših zakonodavnih akata, jer se na njega ne primenjuju Bečke konvencije, već Ratno pravo ili Međunarodno pravo oružanih sukoba. Mirovni ugovori imaju supremaciju i karakter međunarodnog ugovora. Takav potpis nikada više neće moći da povuče, zbog ostalih strana u pregovorima, zbog legalnosti postupka – mirovni ugovori se ne ratifikuju u parlamentima, zbog ovlašćenja koje EU ima od Generalne skupštine UN (pa tako i Saveta bezbednosti) da u pregovorima bude zvanični pregovarač i garant dogovorenog i potpisanog. Zato je pokrenut Apel za odbranu Kosova i Metohije koji je uputio Politički Savet DSS-a, kao važan način ukazivanja na opasnosti po srpske državotvorne interese. Ponoviću još jednom, predstojeći sporazum ne treba tumačiti prema Bečkim sporazumima, već prema Međunarodnom pravu oružanih sukoba, poznatijem kao Ratno pravo – a tu su i Haške konvencije iz 1907., zatim Ženevske i brojne druge, kao i prema Povelji OUN, i desetine rezolucija, deklaracija i konvencija kojima se obezbeđuje mir u svetu. Zašto tako tumačiti? Zbog agresije NATO-a i rata 1999. godine kada je primenjena Glava VII član 51. ; a godinu dana pre toga u više navrata i Glava VI Povelje. Time bi se završilo primirje iz 1999. našom kapitulacijom u smislu odricanja od dela teritorije. Naravno, još postoje članovi 305, 307 i 308 Krivičnog zakonika – rušenje suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalne celine Republike Srbije, posebno je važan član 308 Krivičnog zakonika o nasilnoj promeni ustavnog uređenja R. Srbije. Ustavobranitelja nema previše, rad Ustavnog suda je pokazao svoje, a vladajuće strukture su se otuđile od interesa sopstvenog naroda.

Foto: Goran Igić, privatna arhiva
Našim političarima je fokus takav da se bave marketingom, efektima na birače, dok ih država puno ne zanima. Narod je u medijskom mraku, ali nije problem u narodu, koliko u nedoraslosti političke elite.

Gračanica Onlajn: Predsednik Vučić je nedavno izjavio da narod praktično kaže da celo Kosovo treba da ostane ovako, da nam trebaju granice na Jarinju i Brnjaku. Kako to da predsednik administrativne linije odjednom naziva granicama. Da li je to Vučićevo tumačenje onoga što on želi ili zaista narod tako misli?

Igić: Da verujem Vučiću bio bih u njegovoj partiji. Za mene nesporni budući politički lider Srpstva je Miloš Jovanović i on zastupa vrlo jasne stavove u vezi Kosmeta. Miloševa promišljanja nisu uskostranačka, već državotvorna. To je ono što nedostaje ne samo Vučiću, već i golemom broju opozicionih lidera u Beogradu.

Fokus im je takav da se bave marketingom, efektima na birače, dok ih država puno ne zanima. Narod je u medijskom mraku, ali nije problem u narodu, koliko u nedoraslosti političke elite.

Gračanica Onlajn: Miloš Jovanović je nedavno na pres konferenciji DSS-a Gorana Igića predstavio kao novo pojačanje u redovima ove partije. Zašto ste se odlučili da žrtvujete novinarsku karijeru zarad političke?

Igić:  Ne bih se izrazio baš na taj način kao Vi, ali suštinski ne može se dugoročno biti “i lovac i ribolovac” što se kaže. Novinarstvo i jezici su moja ljubav profesionalna, ali bavljenje politikom, sada u Srbiji, postaje već pitanje časti. Ako je tako, onda je najbolje da se politički udružim sa onima koje poznajem najbolje, a Miloša znam skoro već dve decenije, i to prijateljstvo nije ničim bilo pomućeno, a evo slobodno napišite, da je to čovek koji ima kapacitet da jednog dana bude na čelu Srbije i bezrezervno mu verujem, jer me nikad, ali baš nikad nije razočarao, a dešavalo se da imamo i različito mišljenje, ali je uvek bio spreman da sagleda svaku stvar iz više uglova i da poštuje tuđu perspektivu, što svedoči, ne samo o inteligenciji, već i o moralnom kompasu, koji ima.

Gračanica Onlajn: Zbog čega DSS na čelu sa Jovanovićem kategorično odbija da bude deo ujedinjene opozicije Saveza za Srbiju?

Igić: Više puta je pozicija DSS-a objašnjavana, nedavno i vrlo detaljno u intervjuu Politici, našeg Predsednika Miloša Jovanovića. Verujem da će vrh DSS-a doneti pravovremenu i ispravnu odluku. Ne plašimo se izbora, jer je DSS krenuo sa uzlaznom putanjom, ali postoje i mnogo važnije stvari od (pred)izbornih kombinacija, a to je promena ukupne političke klime. Mi iz DSS-a ćemo raditi na tome da dođe do poboljšanja uslova za politički rad, jer je sadašnje stanje nesnosno. Građani žele prave promene, a ne potrošene priče. Uz rad, poštenje, znanje važno je i poverenje. Mi to upravo činimo, pokušavamo da znanjem i marljivošću trgnemo mnoge, koji su se umorili, jer nemamo prava da uzalud potrošimo ovo malo energije u narodu, što je ostalo i da ih razočaramo. Otud i rezerve prema Savezu za Srbiju, iako i dalje ćemo razgovarati sa svima, koji žele promene, a mi želimo u najkraćem promenu političkog sistema, očuvanje državne teritorije, reidustrijalizaciju i razvoj ekonomije, razvoj kulture, da bi budućim naraštajima ostavili jaku Srbiju, koja je majka i onima u Vitini, i onima u Surčinu, i onima u Horgošu. Nemamo dve majke, i nemamo rezervnu otadžbinu. Zato DSS i zato Miloš.

Gračanica onlajn: Koja je vaša poruka za Srbe na Kosovu i Metohiji?

Igić: Da izdržite. Da se češće družimo i na Kosmetu mi s vama, a i vi da znate da imate one koji misle na vas, meni je bilo srce puno kada vidim da su se deca iz Gračanice družila sa decom iz Vojvodine, ili kad se svi zajedno pobunimo zbog cenzure na netu naših pesama, jer izraz našeg zajedništva je i taj čudesni pozdrav “Dogodine u Prizrenu”, koji nije usmeren ni protiv Albanaca, ni protiv bilo koga, već treba sve nas Srbe da podseti da je Prizren nekad bio srpski imperijski grad i da mi nismo tikva bez korena. Ko je Srbin koren mu je na Kosovu. I Metohiji, naravno.

Intervju vodio: Ivan Miljković