Nedelja kada su se đavolje tikve o glavu razbijale!

Čuh na radiju zvuke neke folk pesme koja glasi: “Šta da ti pričam, kad sve znaš…” i odmah mi na pamet padoste Vi, dragi moji čitaoci, koji znate šta se sve dešava, ali mudro ćutite. I ja vas razumem. Danas je najbolje ćutati. Ali ja ne mogu. Zato ću vas samo podsetiti šta se to u protekloj nedelji dešavalo u “južnoj srpskoj pokrajini” sa ili bez korekcije granica ili „nezavisnoj državi“.

Pitate se što sam stavila oba naziva pod navodnike? Pa, zato što ne postoji niko, ama baš NIKO, na kugli zemaljskoj ko zna kako se zove teritorija na kojoj živimo. Sa dve lične karte, dva pasoša (od kojih je jedan dobar samo da s njim napraviš selfi i da pogledaš svoju sliku da te želja mine kako si bio mlad i pun nade slikajući se za taj dokument), dve vozačke dozvole, dvojakim registarskim tablicama, izlazimo na dve različite vrste izbora, države koju priznajemo i države koju ne priznajemo, a pojedinci čak primaju i po dve plate, opet jednu od države koju priznaju, a drugu od države koju ne priznaju, ni sami to ne znamo. Em što primaju po dve plate, em rade po 15 dana, njima dobro. Dok rade kod privatnika prime nas u ordinaciju sa osmehom na licu i tavkom ljubaznošću kao rod najrođeniji, a kad se pojavite u državnoj ordinaciji, najradije bi uperili utoku u vas samo da je imaju. A mi opet mudro ćutimo, gledamo, trpimo i pitamo se da li će im nekada biti dosta, ima li kraja njihovoj nezaježljivosti. Ali, to nije novo, odavno to traje. A mi prelazimo čas administrativni, čas granični prelaz, a na istom mestu, kontrolišu nas carinici i policajci, koji su inače svuda u svetu predstavnici države. Šta je moja želja, to je drugo pitanje, ali ko sam ja da imam želje.

Foto GračanicaOnlajn: Anđelka Ćup, glavni i odgovorni urednik GračaniceOnlajn

I ko ste vi, dragi moji, da imate želje. Vi i ja sa vama služimo samo kao statistički podatak pred izbore, jedne ili druge.

Sada sam malo patetična, a ne bih da to budem. Zato se vraćam na događaje u nedelji za nama.

U Skupštini Kosova albanski poslanici izglasaše set zakona o transformaciji Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku Kosova. Pomogli su im i poslanici iz ostalih manjinskih zajednica, kako belosvetski političari nazivaju narode koji ovde žive. Srbi izađoše iz parlamenta pre glasanja, ne želeći kako kažu, da daju legitimitet zakonima koji nisu u skladu sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija i Ustava Kosova.

Što se tiče spomenute Rezolucije, nju niko i nikada nije ni poštovao, počevši od UNMIK-a i KFOR-a koji su na Kosovo i zaboravljenu Metohiju došli da “štite prava i interese svih zajednica i obezbede mir za sve građane”. Ne bih sada da vas podsećam šta se sve dešavalo od kako oni štite mir, prava i interese svih, samo ću da spomenem preko 150 srušenih crkava i manastira. Za to, ali i za preko 2.000 ubijenih i kidnapovanih Srba, spaljena sela i uzurpirana imanja, niko i nikada nije odgovarao, a bojim se i da neće.

Vratiću se na izlazak srpskih poslanika iz Parlamenta Kosova i zaboravljene Metohije, praćen uvredljivim povicima i psovkama. I sve se to dešavalo u danima kada se obeležava oslobođenje od fašizma. Da li smo se oslobodili, prosudite sami.

Drugo je pitanje da li je Srbima mesto u takvom parlamentu, ali ima pametnijih koji o tome odlučuju, a zna se ko će o tome doneti sud. Ljudi sigurno neće.

Ono što moju malenkost zanima jeste, kako bi glasali Crnogorci o ovoj famoznoj vojsci Kosova, koja za one koji ne znaju odavno postoji, da su kojim slučajem priznati Ustavom, za njih države Kosova (mislim na zvanične izjave)? I kako bi glasali, ako nekom sutra padne napamet da na dnevni red stavi ustavne promene na Kosovu, kojim će se srpski jezik ukinuti kao zvaničan. Pošto se ionako retko poštuje, što bi prevodioci bespotrebno trošili novac iz kosovskog malog i polupraznog budžeta? Ne dao Bog da se to desi, ali nije nemoguće.

A zanima me i kako se na javiše premijer i predsednik Kosova, Haradinaj i Tači, koji su u “pokrajinskom” ili “republičkom” parlamentu izglasani glasovima istih ovih srpskih poslanika, iako su pomeuta dvojica na poternicama Republike Srbije, zbog ratnih zločina. Zašto Tači i Haradinaj nisu barem osudili vređanje srpskih poslanika, ako već neće paljenje srpskih kuća i napade na Srbe povratnike. O onim belosvetskim, statusno neutralnim i nevladinim organizacijama koje se zalažu za mir i toleranciju, nekom drugom prilikom.

No dobro, “sila Boga ne moli”, stara je narodna poslovica, pa će se tako formirati i vojska Kosova, u kojoj inače ima Srba, ako niste znali.

Foto: I.M. – GračanicaOnlajn

I istog dana kada se otvarao put za formiranje vojske, na Kosovo i zaboravljenu Metohiju, došli su patrijarsi, srpski Irinej i Antiohijski Jovan X. Prelep povod da se okupi narod i političari na jednom mestu, da zatraže blagoslov i da čuju reči utehe. Idelana prilika da Srbi na Kosovu i zaboravljenoj Metohiji pokažu jedinstvo i veru.

U manstiru Dečani i prelepoj Pećkoj Patrijaršiji, pune porte Srba iz zaboravljene Metohije, čije se ime skoro nikako ili sve ređe spominje. Iako pojedinci kažu da Srba tamo nema, oni se pokazaše, ljubeći ruku svom patrijarhu i gostu iz Sirije, moleći se za zdravlje svoje porodice, za mir i slobodu, moleći se da im preko noći nepoznati počinioci ne zapale kuću ili seno. Iz Dečana, patrijarsi dođoše u manastir Gračanicu, u čijoj okolini živi više od 20.000 Srba.

Pitala sam se gde će svi ti ljudi da stanu kada stigne prvi među jednakima Srpske pravoslavne crkve sa svojim gostom i još nekoliko srpskih vladika. Ali, nažalost, bez razloga sam se plašila. Malo vernog naroda, a od narodnih političkih predstavika ne beše nikoga. U momentu se setih se Darvinove rečenice “Nisu loša vremena nego čovek”.

Da li je trebalo, zapitah se, da neko uvede radnu obavezu, da li je, ne daj Bože, neko zabranio ljudima da dođu i čuju svog patrijarha? Mnogo pitanja mi je prolazilo kroz glavu, ali odgovora nema. A patrijarh, moleći se za sve koji žive na Kosovu i zaboravljenoj Metohiji reče: “Nikakva podela. Mogu ovu zemlju da nam okupiraju, kao i što jesu, mogu da je otmu, ali im je nikada ne smemo dati”.

Ništa više nije ni potrebno reći, osim citirati velikog vladiku Njegoša:

“Svak je rođen da po jednom umre,

čast i bruka žive dovijeka.”