Недеља када су се ђавоље тикве о главу разбијале!

Чух на радију звуке неке фолк песме која гласи: “Шта да ти причам, кад све знаш…” и одмах ми на памет падосте Ви, драги моји читаоци, који знате шта се све дешава, али мудро ћутите. И ја вас разумем. Данас је најбоље ћутати. Али ја не могу. Зато ћу вас само подсетити шта се то у протеклој недељи дешавало у “јужној српској покрајини” са или без корекције граница или „независној држави“.

Питате се што сам ставила оба назива под наводнике? Па, зато што не постоји нико, ама баш НИКО, на кугли земаљској ко зна како се зове територија на којој живимо. Са две личне карте, два пасоша (од којих је један добар само да с њим направиш селфи и да погледаш своју слику да те жеља мине како си био млад и пун наде сликајући се за тај документ), две возачке дозволе, двојаким регистарским таблицама, излазимо на две различите врсте избора, државе коју признајемо и државе коју не признајемо, а појединци чак примају и по две плате, опет једну од државе коју признају, а другу од државе коју не признају, ни сами то не знамо. Ем што примају по две плате, ем раде по 15 дана, њима добро. Док раде код приватника приме нас у ординациjу са осмехом на лицу и тавком љубазношћу као род најрођенији, а кад се појавите у државној ординацији, најрадије би уперили утоку у вас само да је имају. А ми опет мудро ћутимо, гледамо, трпимо и питамо се да ли ће им некада бити доста, има ли краја њиховој незајежљивости. Али, то није ново, одавно то траје. А ми прелазимо час административни, час гранични прелаз, а на истом месту, контролишу нас цариници и полицајци, који су иначе свуда у свету представници државе. Шта је моја жеља, то је друго питање, али ко сам ја да имам жеље.

Фото ГрачаницаОнлајн: Анђелка Ћуп, главни и одговорни уредник ГрачаницеОнлајн

И ко сте ви, драги моји, да имате жеље. Ви и ја са вама служимо само као статистички податак пред изборе, једне или друге.

Сада сам мало патетична, а не бих да то будем. Зато се враћам на догађаје у недељи за нама.

У Скупштини Косова албански посланици изгласаше сет закона о трансформацији Косовских безбедносних снага у војску Косова. Помогли су им и посланици из осталих мањинских заједница, како белосветски политичари називају народе који овде живе. Срби изађоше из парламента пре гласања, не желећи како кажу, да дају легитимитет законима који нису у складу са Резолуцијом 1244 Уједињених нација и Устава Косова.

Што се тиче споменуте Резолуције, њу нико и никада није ни поштовао, почевши од УНМИК-а и КФОР-а који су на Косово и заборављену Метохију дошли да “штите права и интересе свих заједница и обезбеде мир за све грађане”. Не бих сада да вас подсећам шта се све дешавало од како они штите мир, права и интересе свих, само ћу да споменем преко 150 срушених цркава и манастира. За то, али и за преко 2.000 убијених и киднапованих Срба, спаљена села и узурпирана имања, нико и никада није одговарао, а бојим се и да неће.

Вратићу се на излазак српских посланика из Парламента Косова и заборављене Метохије, праћен увредљивим повицима и псовкама. И све се то дешавало у данима када се обележава ослобођење од фашизма. Да ли смо се ослободили, просудите сами.

Друго је питање да ли је Србима место у таквом парламенту, али има паметнијих који о томе одлучују, а зна се ко ће о томе донети суд. Људи сигурно неће.

Оно што моју маленкост занима јесте, како би гласали Црногорци о овој фамозној војсци Косова, која за оне који не знају одавно постоји, да су којим случајем признати Уставом, за њих државе Косова (мислим на званичне изјаве)? И како би гласали, ако неком сутра падне напамет да на дневни ред стави уставне промене на Косову, којим ће се српски језик укинути као званичан. Пошто се ионако ретко поштује, што би преводиоци беспотребно трошили новац из косовског малог и полупразног буџета? Не дао Бог да се то деси, али није немогуће.

А занима ме и како се на јавише премијер и председник Косова, Харадинај и Тачи, који су у “покрајинском” или “републичком” парламенту изгласани гласовима истих ових српских посланика, иако су помеута двојица на потерницама Републике Србије, због ратних злочина. Зашто Тачи и Харадинај нису барем осудили вређање српских посланика, ако већ неће паљење српских кућа и нападе на Србе повратнике. О оним белосветским, статусно неутралним и невладиним организацијама које се залажу за мир и толеранцију, неком другом приликом.

Но добро, “сила Бога не моли”, стара је народна пословица, па ће се тако формирати и војска Косова, у којој иначе има Срба, ако нисте знали.

Фото: И.М. – ГрачаницаОнлајн

И истог дана када се отварао пут за формирање војске, на Косово и заборављену Метохију, дошли су патријарси, српски Иринеј и Антиохијски Јован X. Прелеп повод да се окупи народ и политичари на једном месту, да затраже благослов и да чују речи утехе. Иделана прилика да Срби на Косову и заборављеној Метохији покажу јединство и веру.

У манстиру Дечани и прелепој Пећкој Патријаршији, пуне порте Срба из заборављене Метохије, чије се име скоро никако или све ређе спомиње. Иако појединци кажу да Срба тамо нема, они се показаше, љубећи руку свом патријарху и госту из Сирије, молећи се за здравље своје породице, за мир и слободу, молећи се да им преко ноћи непознати починиоци не запале кућу или сено. Из Дечана, патријарси дођоше у манастир Грачаницу, у чијој околини живи више од 20.000 Срба.

Питала сам се где ће сви ти људи да стану када стигне први међу једнакима Српске православне цркве са својим гостом и још неколико српских владика. Али, нажалост, без разлога сам се плашила. Мало верног народа, а од народних политичких представика не беше никога. У моменту се сетих се Дарвинове реченице “Нису лоша времена него човек”.

Да ли је требало, запитах се, да неко уведе радну обавезу, да ли је, не дај Боже, неко забранио људима да дођу и чују свог патријарха? Много питања ми је пролазило кроз главу, али одговора нема. А патријарх, молећи се за све који живе на Косову и заборављеној Метохији рече: “Никаква подела. Могу ову земљу да нам окупирају, као и што јесу, могу да је отму, али им је никада не смемо дати”.

Ништа више није ни потребно рећи, осим цитирати великог владику Његоша:

“Свак је рођен да по једном умре,

част и брука живе довијека.”