Психолог Валентина Николић: Школа је ту да помогне „проблематичној“ деци а не да их одбаци!

фото: И.М. ГрачаницаОнлајн: Валентина Николић

Министарство образовања Републике Србије тежи томе да ученике који се неадекватно понашају не треба етикетирати и одбацити, казнити или преместити у другу школу, већ да се таквој деци да прилика да поправе своје понашање и да буду бољи и кориснији и себи и другима“, каже за наш портал психолог Валентина Николић.

Деца по својој природи нису насилна али постоје различити фактори из спољне средине или унутар породице који могу да их учине таквима. Фактори могу да буду различити, говори за рубрику „Између два часа“ психолог и гешталт психотерапеут Валентина Николић.

„Када говоримо о деци предшклског узраста, фактор који утиче да дете испољи неке насилне особине, то може бити неко незадовољство, а такво дете на тај начин жели да привуче пажњу родитеља или групе у којој се налази. Уколико је дете нови члан групе у разреду или у вртићу и уколико је неприхваћено од стране исте, оно ће неким непримереним понашањем желити да скрене пажњу на себе и да придобије пажњу групе или својих родитеља“, каже Николићева.

Насиље међу децом нажалост није више образац непримереног понашања који се везује само за мушку децу. Све више девојчица у старијим разредима основне, али и средње школе умеју да буду насилне према девојчицама свог или млађег узраста. Вербално насиље, уколико се занемари од стране стучног особља, у каснијем периоду прераста у физичко и ту нема разлике, да ли је оно настало између дечака или девојчица.

„Нажалост, у последње време и дечаци и девојчице испољавају насилне облике понашања. Треба знати и да особа која трпи насиље може прерасти у насилника уколико је изложена вербалном насиљу. Она често, како би одбранила себе, прибегавају физичком насиљу“, наглашава психолог Валентина Николић.

Колико је битно да школе и родитељи буду укључени у превенцију вршњачког насиља?

Психолог Валентина Нилолић наглашава да се код превенције вршњачког насиља увек акценат прво ставља на образовне установе, јер су то по правилу места где се деца налазе у групи и где се јавља насиље.

„Дете неће испољити насиље уколико је код куће само, него га испољава у школи где је међу већом групом деце. Превенција је у овим случајевима јако важна, а сарадња породице и школе је, доказује пракса, од пресудног значаја. Неопходно је да сви који су блиски или у контакту са децом, буду укључени и буду подршка. Деца по својој природи, у школи имају особу у коју имају поверења, обично је то учитељ, разредни старешина, педагог или психолог. У таквим околностима, њих само треба охрабрити да насиље не смеју да трпе, о њуму не смеју да ћуте, већ треба да га пријаве на време како би се проблем решио“, каже Николићева.

Фото илустрација: Counselling, pixabay

Школе нерадо износе податке о вршњачком насиљу што је и разумљиво, јер то аутматски доводи у питање, не смо углед те васпитно образовне установе, већ и оних који у њој раде. Чињеница је да, иако се о вршљаком насиљу нерадо говори, оно је ипак присутно у готово свим школама. Стручни сарадници су јако битна карика у решавању проблема вршњачког насиља у школама. То су људи који су обучени да преветнтвино делују на сваки облик вршњачког насиља међу школском децом. Николићева оцењује да нажалост у многим школама стручни сарадници не могу у довољној мери да се посвете раду са децом јер се њихов рад своди на праћење наставе и пуку папирологију, док се рад са децом махом занемарује.

„Сарадња са родитељима је од пресудног значаја. Родитељи су ти који би требало да дођу и пријаве уколико примете да се њихово дете другачије понаша и да потраже савет“, каже Николићева.

Она напомиње да је с једне стане веома важна улога родитеља у превенцији насиља, али да се не сме занемарити и она друга страна, а то су родитеља који одбијају сваки врсту сарадње, негирају и не пристају на чињеницу да је њихово дете било за шта криво.

„Такви родитељи су спремни чак и да туже школу, долазе у вербални сукоб са наставницима, чак и директором, када је њихово дете у питању“, каже психолог Валентина Николић.

Идентификација вршњачког насиља

Уколико се вршњачко насиље правилно идентификује онда може и да се правилно реагује, сматра психолог Валентина Николић. Она додаје да је имала иксуства са тим да се поједини родитељи чак и превише заштитнички поставе према својој деци, па онда за сваку ситницу реагују и мисле да је њихово дете угрожено. Неретко такви родитељи и не желе да чују другу страну. С друге стане, напомиње Николићева, дешава се да се о оном правом насиљу ћути, не зна се ко је кривац, него се деца плаше и немају поверења ни у родитеља ни у учитеља да пријаве тог неког у школи или ту неку групу која насилно делује.

„У таквим ситуацијама деци се прети и зато она ћуте и трпе, родитељи не уочавају да се са њиховим дететом нешто дешава, јер су углавном презаузети својим обавезама. Уколико је у одељењу превише ученика, онда и учитељ пропусти да појединачним случајевима посвете пажњу колико би требало и не уочи које се промене дешавају, тако да то право насиље остане неуочено“, тврди Николићева.

Фото: И.М. ГрачаницаОнлајн – текст: Детету треба улити поверење у стурчне сараднике у школи

Она каже да јој се у досадашњо пракси небројано пута догодило да јој приђе дете и отоврено каже: „Молим те помози ми, имам проблем“.

„Чим је дете скупило храбрости и дошло, чињеница је да има поверење у стручног сарадника и оно што је битно, јесте да се саслуша и да му се стави до знања да све може слободно да каже, да ће све бити у најбољем реду и да смо сви ту због њега. Неопходно је дете у таквим ситуацијама охрабрити да каже у чему је проблем, јер смо ми сви ту да га заштитимо и пружимо му максималну помоћ“, истиче Николићева

Проблематичну децу не треба одбацивати, већ им треба дати нову шансу

Николићева истиче да се Правилник о друштвено – корисном и хуманитарном раду не односи само на вршњачко насиље, већ и на све облике неадекватног понашања ученика у основној и средњој школи. Школе су у обавези да правилник прилагоде свом раду и да одељењске старешине, од оних мера које правилиник предлаже, изаберу које ће применити, у зависности од степена и врсте неадекватног понашања детета.

„Дете које испољава насилне особине не може бити санкицонисано само умањењем оцене из владања и ту је крај приче. Не, оно мора бити укључено у друштвено – користан рад и то је део васпитаног процеса. Министарство тежи томе да ученике који се неадекватно понашају не треба етикетирати и одбацити, казнити или преместити у другу школу, већ да се таквој деци да прилика да поправе своје понашање и да буду бољи и кориснији и себи и другима“, каже психолог Валентина Николић.

Она наглашава да са ученицима који испољавају неку врсту непримереног или насилног понашања треба радити и укључити их у различите активности.

„Један од начина је да такви ученицу буду у неким врстама радионица, да помажу онима који заостају у учењу, да обавезно буду укључени у различите врсте активности, јер школа је ту да таквим ђацима да шансу, а не да их само одбаци. Покојни Владета Јеротић је рекао да су несташна деца сигурно и интелигентна деца. На нама је да препознамо шта нам то она поручују од свог најранијег узраста и да их усмеримо ка правом путу“, закључила је на крају Валентина Николић.


Текст је настао као део пројекта „Између два часа“ који је подржан од Министарства за културу и инфомрисање Владе Републике Србије.

Иван Миљковић