Жене на Косову заглављене између средњег и 21.века

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Жене на Косову”

Бити жена на Косову данас уопште није лакше него пре. Само су изазови другачији. Батине су увек биле батине, само је злостављање жена добило нови савременији страни израз – мобинг.

Жене се и даље налазе између средњег и новог века, старог који никако да прође и новог који никако да дође.

Закон, па и српски и косовски каже да и мушкарци и жене имају право на подједнако учешће у свим областима живота. Међутим, у пракси је другачије, посебно у приватном сектору,

Кључна ствар за еманципацију жена и родну и сваку другу равноправност је питање сопствених прихода. Женина плата, коју она доноси у кућу, у данашње време представља материјализацију тог генерацијама и генерацијама невидљивог (за кога невидљивог?!) женског рада и основу поштовања у породици и друштву , али и самопоштовања. Тај њен допринос, изражен у папирним новчаницама, представља брану традиционалном односу друштва према жени као пасивном субјекту која “само седи, звоца и само једе” и ретко признање њене важности.

Међутим, жена приликом тражења посла наилази на различите проблеме. Њена репродуктивна улога, од природе подарена, често јој је сметња у професионалном остварењу.

Планираш ли да рађаш?

Питање које се директно или индиректно жени поставља приликом тражења посла је: да ли планира да рађа?! Послодавац често захтева унапред да зна који су јој планови у наредних неколико година када је реч о брачном статусу. Знају ли послодавци да деца настају из љубави, а не из бизнис планова? Али, то се питање не поставља због забринутости за женино освајање јавне сцене, већ због бриге колико би новца предузће изгубило запосливши такву жену.

Светлана Стевић из Партеша, мајка седморо деце “никада није радила”. Тако би се рекло у њеном селу. И у већини села Косовског Поморавља. Још како је радила и подигла седморо, не тражећи изговор од других обавеза које јој следују, па следују.

Идемо из почетка: Светлана Стевић из Партеша никад није била запослена. Ни у државном, ни у приватном предузећу. Ни преко везе, ни без везе. Није је хтео посао, што због дуготрајног процеса разарања привреде на Косову, али и зато што није није била погодна за послодавце, јер би као мајка седморо деце била терет фирми. И, “пошто не ради”, Светлана живи од земље и својих руку. Заради. Али само за хлеб.

“Крпимо крај са крајем. Посла нема, никада га нисам имала. Било би лакше када бих радила”, каже Светлана и додаје да би деци могла више да пружи кад би имала посао.

Законске зачкољице

И српски, и косовски закон на страни су жена. Дамама које имају стални радни однос омогућено је породиљско одсуство. По законима Републике Србије породиљско боловање за прва два детета траје годину дана, док за треће и свако наредно дете, две године. Незапослене жене добијају матерински додатак.

Косовски закони су мало другачији. Жене уживају право на породиљско одсуство у трајању од 12 месеци, међутим нема родитељског додатка.

Али, где су смештене жене које имају уговоре на одређено време? И косовски и српски закон у овој тачки су сагласни. Жени која је засновала посао на одређено време престаје радни однос истеком рока на који је заснован, без обзира на то што се налази у другом стању или се породила.

Закон постоји, али се поставља питање колико доносиоци одлука из удобих фотеља виде да ли је он у пракси применљив. Колико они који су задужени за тај посао проверавају да ли и државне и приватне институције спроводе закон.

Често је борба жене за доказивањем свог права борба са ветрењачама.

У закону пише, што је и европски принцип, да у јавним институцијама мора да буде запослено најмање 30 процената жена. У којој мери се то поштује на Косову и да ли је то и довољна гаранција да ће се глас жена чути?

“То је нека квота коју би жена требало да испуни углавном у политичким установама. Међутим, женско питање не бих свела само на политичке установе, али је борба жена за своја права углавном потекла из политике и углавном су се жене бориле за економска, социјална и политичка права”, каже политиколог Јасмина Арсић и наглашава да са тих 30 одсто жена чини само квоту. Арсићева се пита шта је са стварним правима и по њој је боље питање колико жена заиста доприноси са тих 30 процената.

Жене хоће свој део, али не смеју да питају

Један од најчешћих проблема са којима се жене на Косову, нарочито младе пред удају, срећу јесте традиционална неравноправност у погледу наслеђивања, што је стари лош балкански обичај. И у овом случају не постоји равноправност са мушкарцима који све наслеђују: и кућу, и имање, и њиве, свакако и тракторе. Тако се одомаћило… Само четири одсто жена наследи своју Имовину, а 19 процената успеју да се упишу као власници некретнине.

Када би жена на Косову била економски независнија, престајала би да ћути и трпи сваки вид насиља. Међутим, обичајно право је узело маха.

“Закон о наследном праву је другачији у односу на стваран живот. У пракси важе нека друга, патријархална правила која се просто усаде мушкој деци од рођења да њима све припада и ту негде женска деца по аутоматизму не траже ништа”, рекла је новинарка Марија Станојковић из Шилова.

Жене у невољи немају где

Чести су примери да жена трпи насиље и не одлучује се на развод, због тога што нема где да оде. У родитељску кућу се не враћа, врло често због средине која је окружује, а наслеђивање имовине стечене у браку врло је тешко да оствари.

“Без обзира на законе који су донешени, проблем на Косову је што се ти закони не примењују, крше их управо институције које треба да их примењују. Жена у већини случајева није заштићена, а тек када је наследство у питању. Развод брака и подела имовине посебно је питање”, упозорава Гордана Ђорић из Удружења пословних жена Авенија у Лапљем Селу.

“Веома је тешко жени да оствари своја права када је реч о наслеђивању”, сагласан је социолог Зоран Марковић и изричит да треба развити позитивне промене ка решавању овог проблема.

Мушка и женска работа

Шта је чији посао? Где престаје женски, а почиње мушки посао? Те границе се у цивилизованом свету померају, а послови приближавају, Косово је и даље у средњем веку.

Иако живимо у модреном друштву и даље постоји подела на мушке и женске послове. Корени поделе видљиви су још у најранијем детињству. Виде се на простом примеру куповином барбика и копија минијатурних кухиња и посуђа женској деци, док су за дечаке резервисани аутомобили, алат и слично.

“Ја у српској средини на Косову нисам никада видела да постоји жена таксиста”, каже Марија Станојковић која је дуго година бавећи се новинарским послом сретала много жена.

Она наглашава да због обичајног права није друштвено прихватљиво ни да женска особа ради по кафићима и другим објектима таквог типа. Зато се на конобарице увек гледа као на “лаке женске”.

Снајке из Албаније

Ако овдашње жене и мушкарци нису равноправни, како је тек онима које долазе за стране? Није редак случај да Срби са Косова доводе младе из Албаније. Како је тек њима? Пита ли се ико?

Мирела Ковачевић из Коретишта, мајка је двоје деце. Из Албаније је у Коретиште дошла пре скоро пет година. На лошем српском рекла је да је све добро, међутим ни она нигде не ради. Паре у кућу доноси супруг, а она се бави “женским” пословима и то око деце.

А може и другачије

А, да није све тако црно и да постоје светли примери, показује случај Јелене Јанковић у Шилову, мајке троје деце, супруге, професорке и глумице. Она кува, пере, пегла зарађује… Јелена Јанковић све стиже. Па и да се поигра са децом.

“Добра организација, мир, стрпљење и љубав према породици, кључ су успеха”, каже Јанковићева. На питање ко јој помаже, кроз смех набраја: “супруг, супруг и супруг”.

Како је читавог живота незапослена тридесетседмогодишња Наташа Насић из Доње Будриге, одлучила је да сама ствара промене. Женски ручни рад који је свакодневно обављала поред осталих послова у кући преокренула је у мали бизнис. Једина је у општини Партеш која се бави израдом декорације за свадбе и преправком народне ношње.

„С обзиром да нисам заопослена, идеја је дошла од саме потребе, па сам спојила лепо и корисно, јер ме хеклање и деокрација увек интересовало и развила сам овај мали породични посао“, каже Наташа и додаје да је током развијања идеје имала подршку породице и околине.

И вера каже да су мушкарац и жена равноправни

“Свети апостол Паве каже да у цркви и пред Богом нема већег и мањег, ни мушкога ни женскога, ни роба ни господара, ни Грка, ни Јеврејина. Сви су пред богом једнаки”, поручује свештеник Ранђел Денић.

Жена на папиру има буквално све. Ниједан папир јој не фали, чини ми се. Чак има и свој Међународни дан. Дан када су давне 1975. године Уједињене нације прогласиле 8. март Међународним даном жена подсећа и опомиње на често угрожена, права жена. Боље би било да тог дана ништа од тога не радимо, већ само да славимо, а да се опомињемо и подсећамо женских права свих других дана у години.

Маја Живковић