Žene na Kosovu zaglavljene između srednjeg i 21.veka

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Žene na Kosovu”

Biti žena na Kosovu danas uopšte nije lakše nego pre. Samo su izazovi drugačiji. Batine su uvek bile batine, samo je zlostavljanje žena dobilo novi savremeniji strani izraz – mobing.

Žene se i dalje nalaze između srednjeg i novog veka, starog koji nikako da prođe i novog koji nikako da dođe.

Zakon, pa i srpski i kosovski kaže da i muškarci i žene imaju pravo na podjednako učešće u svim oblastima života. Međutim, u praksi je drugačije, posebno u privatnom sektoru,

Ključna stvar za emancipaciju žena i rodnu i svaku drugu ravnopravnost je pitanje sopstvenih prihoda. Ženina plata, koju ona donosi u kuću, u današnje vreme predstavlja materijalizaciju tog generacijama i generacijama nevidljivog (za koga nevidljivog?!) ženskog rada i osnovu poštovanja u porodici i društvu , ali i samopoštovanja. Taj njen doprinos, izražen u papirnim novčanicama, predstavlja branu tradicionalnom odnosu društva prema ženi kao pasivnom subjektu koja “samo sedi, zvoca i samo jede” i retko priznanje njene važnosti.

Međutim, žena prilikom traženja posla nailazi na različite probleme. Njena reproduktivna uloga, od prirode podarena, često joj je smetnja u profesionalnom ostvarenju.

Planiraš li da rađaš?

Pitanje koje se direktno ili indirektno ženi postavlja prilikom traženja posla je: da li planira da rađa?! Poslodavac često zahteva unapred da zna koji su joj planovi u narednih nekoliko godina kada je reč o bračnom statusu. Znaju li poslodavci da deca nastaju iz ljubavi, a ne iz biznis planova? Ali, to se pitanje ne postavlja zbog zabrinutosti za ženino osvajanje javne scene, već zbog brige koliko bi novca preduzće izgubilo zaposlivši takvu ženu.

Svetlana Stević iz Parteša, majka sedmoro dece “nikada nije radila”. Tako bi se reklo u njenom selu. I u većini sela Kosovskog Pomoravlja. Još kako je radila i podigla sedmoro, ne tražeći izgovor od drugih obaveza koje joj sleduju, pa sleduju.

Idemo iz početka: Svetlana Stević iz Parteša nikad nije bila zaposlena. Ni u državnom, ni u privatnom preduzeću. Ni preko veze, ni bez veze. Nije je hteo posao, što zbog dugotrajnog procesa razaranja privrede na Kosovu, ali i zato što nije nije bila pogodna za poslodavce, jer bi kao majka sedmoro dece bila teret firmi. I, “pošto ne radi”, Svetlana živi od zemlje i svojih ruku. Zaradi. Ali samo za hleb.

“Krpimo kraj sa krajem. Posla nema, nikada ga nisam imala. Bilo bi lakše kada bih radila”, kaže Svetlana i dodaje da bi deci mogla više da pruži kad bi imala posao.

Zakonske začkoljice

I srpski, i kosovski zakon na strani su žena. Damama koje imaju stalni radni odnos omogućeno je porodiljsko odsustvo. Po zakonima Republike Srbije porodiljsko bolovanje za prva dva deteta traje godinu dana, dok za treće i svako naredno dete, dve godine. Nezaposlene žene dobijaju materinski dodatak.

Kosovski zakoni su malo drugačiji. Žene uživaju pravo na porodiljsko odsustvo u trajanju od 12 meseci, međutim nema roditeljskog dodatka.

Ali, gde su smeštene žene koje imaju ugovore na određeno vreme? I kosovski i srpski zakon u ovoj tački su saglasni. Ženi koja je zasnovala posao na određeno vreme prestaje radni odnos istekom roka na koji je zasnovan, bez obzira na to što se nalazi u drugom stanju ili se porodila.

Zakon postoji, ali se postavlja pitanje koliko donosioci odluka iz udobih fotelja vide da li je on u praksi primenljiv. Koliko oni koji su zaduženi za taj posao proveravaju da li i državne i privatne institucije sprovode zakon.

Često je borba žene za dokazivanjem svog prava borba sa vetrenjačama.

U zakonu piše, što je i evropski princip, da u javnim institucijama mora da bude zaposleno najmanje 30 procenata žena. U kojoj meri se to poštuje na Kosovu i da li je to i dovoljna garancija da će se glas žena čuti?

“To je neka kvota koju bi žena trebalo da ispuni uglavnom u političkim ustanovama. Međutim, žensko pitanje ne bih svela samo na političke ustanove, ali je borba žena za svoja prava uglavnom potekla iz politike i uglavnom su se žene borile za ekonomska, socijalna i politička prava”, kaže politikolog Jasmina Arsić i naglašava da sa tih 30 odsto žena čini samo kvotu. Arsićeva se pita šta je sa stvarnim pravima i po njoj je bolje pitanje koliko žena zaista doprinosi sa tih 30 procenata.

Žene hoće svoj deo, ali ne smeju da pitaju

Jedan od najčešćih problema sa kojima se žene na Kosovu, naročito mlade pred udaju, sreću jeste tradicionalna neravnopravnost u pogledu nasleđivanja, što je stari loš balkanski običaj. I u ovom slučaju ne postoji ravnopravnost sa muškarcima koji sve nasleđuju: i kuću, i imanje, i njive, svakako i traktore. Tako se odomaćilo… Samo četiri odsto žena nasledi svoju Imovinu, a 19 procenata uspeju da se upišu kao vlasnici nekretnine.

Kada bi žena na Kosovu bila ekonomski nezavisnija, prestajala bi da ćuti i trpi svaki vid nasilja. Međutim, običajno pravo je uzelo maha.

“Zakon o naslednom pravu je drugačiji u odnosu na stvaran život. U praksi važe neka druga, patrijarhalna pravila koja se prosto usade muškoj deci od rođenja da njima sve pripada i tu negde ženska deca po automatizmu ne traže ništa”, rekla je novinarka Marija Stanojković iz Šilova.

Žene u nevolji nemaju gde

Česti su primeri da žena trpi nasilje i ne odlučuje se na razvod, zbog toga što nema gde da ode. U roditeljsku kuću se ne vraća, vrlo često zbog sredine koja je okružuje, a nasleđivanje imovine stečene u braku vrlo je teško da ostvari.

“Bez obzira na zakone koji su donešeni, problem na Kosovu je što se ti zakoni ne primenjuju, krše ih upravo institucije koje treba da ih primenjuju. Žena u većini slučajeva nije zaštićena, a tek kada je nasledstvo u pitanju. Razvod braka i podela imovine posebno je pitanje”, upozorava Gordana Đorić iz Udruženja poslovnih žena Avenija u Lapljem Selu.

“Veoma je teško ženi da ostvari svoja prava kada je reč o nasleđivanju”, saglasan je sociolog Zoran Marković i izričit da treba razviti pozitivne promene ka rešavanju ovog problema.

Muška i ženska rabota

Šta je čiji posao? Gde prestaje ženski, a počinje muški posao? Te granice se u civilizovanom svetu pomeraju, a poslovi približavaju, Kosovo je i dalje u srednjem veku.

Iako živimo u modrenom društvu i dalje postoji podela na muške i ženske poslove. Koreni podele vidljivi su još u najranijem detinjstvu. Vide se na prostom primeru kupovinom barbika i kopija minijaturnih kuhinja i posuđa ženskoj deci, dok su za dečake rezervisani automobili, alat i slično.

“Ja u srpskoj sredini na Kosovu nisam nikada videla da postoji žena taksista”, kaže Marija Stanojković koja je dugo godina baveći se novinarskim poslom sretala mnogo žena.

Ona naglašava da zbog običajnog prava nije društveno prihvatljivo ni da ženska osoba radi po kafićima i drugim objektima takvog tipa. Zato se na konobarice uvek gleda kao na “lake ženske”.

Snajke iz Albanije

Ako ovdašnje žene i muškarci nisu ravnopravni, kako je tek onima koje dolaze za strane? Nije redak slučaj da Srbi sa Kosova dovode mlade iz Albanije. Kako je tek njima? Pita li se iko?

Mirela Kovačević iz Koretišta, majka je dvoje dece. Iz Albanije je u Koretište došla pre skoro pet godina. Na lošem srpskom rekla je da je sve dobro, međutim ni ona nigde ne radi. Pare u kuću donosi suprug, a ona se bavi “ženskim” poslovima i to oko dece.

A može i drugačije

A, da nije sve tako crno i da postoje svetli primeri, pokazuje slučaj Jelene Janković u Šilovu, majke troje dece, supruge, profesorke i glumice. Ona kuva, pere, pegla zarađuje… Jelena Janković sve stiže. Pa i da se poigra sa decom.

“Dobra organizacija, mir, strpljenje i ljubav prema porodici, ključ su uspeha”, kaže Jankovićeva. Na pitanje ko joj pomaže, kroz smeh nabraja: “suprug, suprug i suprug”.

Kako je čitavog života nezaposlena tridesetsedmogodišnja Nataša Nasić iz Donje Budrige, odlučila je da sama stvara promene. Ženski ručni rad koji je svakodnevno obavljala pored ostalih poslova u kući preokrenula je u mali biznis. Jedina je u opštini Parteš koja se bavi izradom dekoracije za svadbe i prepravkom narodne nošnje.

„S obzirom da nisam zaoposlena, ideja je došla od same potrebe, pa sam spojila lepo i korisno, jer me heklanje i deokracija uvek interesovalo i razvila sam ovaj mali porodični posao“, kaže Nataša i dodaje da je tokom razvijanja ideje imala podršku porodice i okoline.

I vera kaže da su muškarac i žena ravnopravni

“Sveti apostol Pave kaže da u crkvi i pred Bogom nema većeg i manjeg, ni muškoga ni ženskoga, ni roba ni gospodara, ni Grka, ni Jevrejina. Svi su pred bogom jednaki”, poručuje sveštenik Ranđel Denić.

Žena na papiru ima bukvalno sve. Nijedan papir joj ne fali, čini mi se. Čak ima i svoj Međunarodni dan. Dan kada su davne 1975. godine Ujedinjene nacije proglasile 8. mart Međunarodnim danom žena podseća i opominje na često ugrožena, prava žena. Bolje bi bilo da tog dana ništa od toga ne radimo, već samo da slavimo, a da se opominjemo i podsećamo ženskih prava svih drugih dana u godini.

Maja Živković