Uspešno završena oktobarska humanitarna misija Majka Milera i ,,Evropskog fronta solidarnosti sa Kosovom“

Prijateljskim pozdravom i zagrljajem na mostu između dve Kosovske Mitrovice, počela je naša misija.

Mladi Nemac iz Drezdena, Majk Miler, koji vodi nemački ogranak humanitarne organizacije “Evropski front solidarnosti sa Kosovom“, je i ovoga oktobra u humanitarnu misiju na Kosovo i Metohiju, doveo grupu humanitaraca iz nekoliko evropskih zemalja, kako bi zajedno realizovali projekte pomoći srpskom narodu.

U Prilužju sa mladim ateltičarima, foto; O. Radić

Po već pripremljenom planu posetili su Kosovsku Mitrovicu, Orahovac, Prizren, Gračanicu, Novo brdo, Prilužje, selo Banje, kao i manastire Gračanicu, Visoke Dečane, Zočište, Sv. Arhangele, a posle svih poseta vraćali se u Veliku Hoču na konak i druženje sa prijateljima, koje su prilikom ranijih poseta, stekli u ovome selu. I tokom ove posete najviše vremena su odvojili za obilaske škola i druženje sa decom. Ovoga puta su posetili OŠ,, Dositej Obradović“ i Gimnaziju u Orahovcu, kao i školu u selu Banje kod Srbice. Za sve tri škole pripremili su kancelarijski materijal za potrebe škola i profesora, školski pribor za đake i igračke za predškolce. Školskim priborom su svoje prijatelje iz Nemačke, Finske i Italije, u akciji za decu Kosova i Metohije podržali prijatelji iz organizacije ,, Treći put“ iz Poljske.

Slučajni susret na glavnom mostu na Ibru 

Na početku oktobarske misije u Kosovskoj Mitrovici, Majk se obradovao slučajnom susretu u osvit zore na čuvenom mostu na Ibru. Taj susret kojim je, kako kaže, radosno započeo dolazak na Kosovo i Metohiju, veoma ga je obradovao i podelio ga je sa nama.

-Zamislite, mi stižemo u Kosovsku Mitrovicu, pet sati izjutra je bilo, grad je spavao. Šetali smo mostom na Ibru u tišini, pred našim očima se ni prst nije video, i odjednom pored nas prolazi auto, ide naprad, pa se vraća i kroz prozor neko me doziva,, „Hej, Majk!“. Okrenem se i vidim iz auta izlazi moj prijatelj Miroslav iz Velike Hoče, profesor likovnog u orahovačkoj gimnaziji. Prijateljskim pozdravom i zagrljajem na mostu između dve Kosovske Mitrovice, počela je naša misija.

Susret sa Miroslavom je bio samo jedan od mnogih susreta koji su usledili istog, ali i narednih dana. U Kosovskoj Mitrovici ih je čekao Dobrosav, u Prizrenu Zvonko, u Orahovcu Jovana i Dejan, Dobrila i Olivera, u Velikoj Hoči otac Milenko, u selu Banje porodica Šapić.

Humanitarac sa decom iz Banja, foto: O. Radić

U Gračanici su se sreli sa popadijom Svetlanom Stević koja vodi Narodne kuhinje, uručili joj garderobu za najsiromašnije korisnike narodnih kuhinja, a takođe i sa predsednikom fudbalskog kluba ,,28. jun“. U Prilužju su se radovali i igrali fudbal sa decom iz atletskog kluba, darovali im opremu. Meč se završio ,,katastrofalnim rezultatom 12:2“, i kako reče Majk – ,,deca su nas pobedila i obavezala da dođemo opet i odigramo revanš meč“.

U selu Banje ekipa humanitaraca se družila sa decom u školi, bili gosti u domu porodice Šapić, koju su i ovog puta pomogli. U Velikoj Hoči su posetili porodicu Saška Micića kojoj su u saradnji sa pravoslavnom crkvenom opštinom iz Minhena i sveštenikom Đorđem Trajkovićem kupili kravu i tele, obišli i Zlatu Kostić, uverili se u kakvim uslovima živi i obećali da će joj pomoći da sredi kupatilo.

Pomoć je najdraža kada je od srca, 

Majku, već poznatom po humanosti i ljubavi prema srpskom narodu, u svim mestima su se najviše radovala deca. Trčala su mu u zagrljaj, pitala ga za njegovu ćerkicu, a njihovu vršnjakinju Emu, pevala mu pesme… A on, iznova dirnut njihovom ljubavlju i igrom u ograničenom prostoru, iznova je plakao i govorio da to što čini i što im pomaže je malo, ali je od srca. I da nije rekao, njegovi domaćini to osećaju i znaju.

Utiske sabrane u ovoj misiji Majk, koji je pre dve godine, na krštenju u Šašincima, dobio ime German,  podelio je i sa našim čitaocima, sa željom da i drugi ljudi iz različitih delova sveta dođu, posete svetinje i ljude na Kosovu i Metohiji, i pomognu onoliko koliko mogu deci koja tu žive.

-Ja i moji prijatelji dva puta godišnje dolazimo na Kosovo i Metohiju, ali u svojim zemljama, i iz svojih domova neprestano pratimo šta se ovde dešava i svaki put kad čujemo neku lošu vest kao da nam neko otkine parče srca. Zato je lakše kad dođemo, vidimo, razgovaramo sa ljudima, pomognemo – započinje Majk svoju priču i nastavlja:

– Svaki put sa mnom i mojim prijateljem Marjanom dođu neki novi ljudi. I ovoga puta je bilo tako. I ono što su mi rekli posle posete južnom delu Kosovske Mitrovice bilo je,, Videli smo da je u taj deo Mitrovice mnogo investicija Evropske unije, ali i mnogo albanskih zastava“. Te zastave, građevine i drugačiji način života od onoga u srpskim sredinama, svi primete.

U orahovačkoj ambulanti sa dokorkom Dostanom, foto; Olivera Radić

Majk nam je ispričao da su u Orahovcu po prvi put posetili ambulantu:

– U Orahovac dolazimo godinama, posećujemo škole i Dečji vrtić i već smo postali prijatelji sa profesorima i sve projekte pomoći radimo u dogovoru sa njima, ali smo ovoga puta posetili, po prvi put, ambulantu u ovom gradu. Razgovarali smo sa doktorkom Dostanom Grković, čuli kako rade, sa kojim se problemima susreću i šta im je sve potrebno, a doneli smo im nekoliko štaka, da im se nađe, ako bude pacijenata sa prelomima nogu i sl.

-Ono što bih izdvojio, priča Majk – kada je u pitanju poseta narodnim kuhinjama u Gračanici i Novom brdu, koje vodi Humanitarna organizacija „Majka devet Jugovića“  jesu njihove farme koje su otvorene zahvaljujući Francuzu Arnou Gujonu i njegovoj organizaciji. Od ljudi sa kojima smo se sreli slušali smo samo dobro o njemu i njegovom radu i jako nam je žao što su mu zabranili da dolazi na Kosovo i Metohiju.

-U selu Banje su nas dočekala deca sa direktorom škole i sa sveštenikom Nebojšom. Otac Nebojša nam je ispričao o teškom životu u Istoku gde živi sa suprugom i decom. Paroh je u crkvi oko koje nema ni jednog Srbina. Deca iz škole su nam otpevali pesmu „Oj Kosovo Kosovo“i to je za mene jako bilo dirljivo, emotivno, iako pesmu nisam prvi put čuo. Obradovala me je Zahvalnica koju su mi deca ove škole uručila. Sami su je napravili, nacrtali sa posvetom u znak zahvalnosti. Divnu zahvalnicu smo dobili i od Gimnazije u Orahovcu koju je kaligrafski uradila njihova učenica Ljubica Micić – ispričao je Majk.

Posebe utiske Majk će poneti iz Visokih Dečana

Osim susreta sa decom, Majka uvek obraduju susreti sa našim svetinjama i monasima i o tome nam je ispričao:

-Ono što je za mene, a i za moje prijatelje, bilo posebno prilikom ove posete bilo je prisustvo na Kanonu Sv. Kralju Stefanu Dečanskom, u Dečanima. Imali smo čast da u Dečanima prenoćimo, razgovaramo sa ocem Isaijom i sa igumanom Savom, koji nam je pričao o situaiji, o problemima sa kojima se manastir susreće. Razmenili smo naše impresije i misli o Kosovu i Metohiji, i zahvalni smo što je odvojio vreme za nas, iako je prezauzet, ne samo time što je u manastiru, već i rešavanjem mnogih problema oko manastirske zemlje, nelegalnog puta pored manastira, situacijom. Na ovaj način mu šaljemo pozdrave i nadamo se da će to mesto, on sam i kao njegovi monasi biti sačuvani od napada nedobronamernih ljudi.

Ono što je u ovoj misiji bilo novo za Majka i prijatelje je bilo učešće u proslavi Miholjdana u Velikoj Hoči.

Majk u društvu folklornog ansambla u Velikoj Hoči, foto; O. Radić

-Pre svega zahvaljujem se mojim prijateljima Radićima i Baljoševićima koji su predložili da u Velikoj Hoči budemo na Miholjdan. Neki od nas su učestvovali na liturgiji, pa smo od strane oca Milenka pozvani na ručak sa ostalim gostima, sveštenicima, pesnicima, a velika mi je čast što sam imao priliku da vidim vladiku Teodosija, da uzmem blagoslov od njega i da se slikam sa njim. Upoznao sam i velikog srpskog pesnika Matiju Bećkovića, videli smo uživo folklor, slušali narodne pesme…To je bio veliki momenat za nas jer mi živimo u situaciji koja se zove Zapad, gde velike sile pokušavaju da nam odseku korene, zato što oni dobro znaju da je identitet jedan glavni stub nacije i da bez naših korena i identiteta mi nismo ništa, i mi to vidimo kod kuće svaki dan. Imajući u vidu kako ljudi na Kosovu i Metohiji žive, kako gaje svoju kulturu, nasleđe, ne možemo objasniti rečima. Možemo samo zamisliti kako mi živimo u takozvanoj slobodi, a kako je zapravo ovde. Miholjdan je bila dobra prilika da vidimo kako to izgleda, videli smo puno ljudi koje smo viđali i prethodnih godina i upoznali nove i bilo je to lepo vreme i divno iskustvo kojim smo završili naš boravak u Velikoj Hoči.


Pomoć porodici Zlate Kostić

Pred odlazak sa Kosova i Metohije Majk je rekao da će već sa dolaskom u Nemačku započeti akciju  pomoći Zlati Kostić, kojoj su pripadnici OVK-a kidnapovali dva brata. Ono u šta je siguran jeste,  da će se na Kosovo i Metohiju  opet vratiti.

U poseti porodici Zlate Kostić, foto: O. Radić

Iz Velike Hoče Majk je želeo da uputi poruku ljudima u svetu.

-Kući radimo uglavnom stalno, ne brinemo puno o porodici, jurimo da stignemo da decu odvedemo u školu, jurimo na posao, pa nazad po njih, i to samo da bi zaradili što više da platimo stan, struju i ostale dažbine, manjina ljudi troši svoj novac na manje ili više besmislene stvari, bez interesovanja da pogledaju šta se dešava u njihovom komšiluku, i u svetu gde su tvoja kola parkirana u kući u kojoj je toplo, a odmah pored tvog zida spava neki beskućnik kome je hladno i kome nije dobro. To definitivno znači da nešto nije dobro. Znači da ljudi treba da zastanu na momenat, da otvore oči, da razmisle šta to oni zapravo imaju. Lete avionom prema Suncu, zapravo putuju do Grčke i preleću preko Kosova i Metohije, a da i ne znaju kako se dole živi. Zato mislim da ljudi u Evropi treba da otvore oči, da vide šta se to dešava u sred Evrope, kako ti ljudi žive, kako nisu u mogućnosti da mrdnu, ne mogu da odu na odmor, i ne znaju ni sami kako žive dan za danom. To bi bila moja poruka svima, da pogledaju, da vide druge ljude i da pokušaju da pomognu.

Autor: Olivera Radić