Успешно завршена октобарска хуманитарна мисија Мајка Милера и ,,Европског фронта солидарности са Косовом“

Пријатељским поздравом и загрљајем на мосту између две Косовске Митровице, почела је наша мисија.

Млади Немац из Дрездена, Мајк Милер, који води немачки огранак хуманитарне организације “Европски фронт солидарности са Косовом“, је и овога октобра у хуманитарну мисију на Косово и Метохију, довео групу хуманитараца из неколико европских земаља, како би заједно реализовали пројекте помоћи српском народу.

У Прилужју са младим ателтичарима, фото; О. Радић

По већ припремљеном плану посетили су Косовску Митровицу, Ораховац, Призрен, Грачаницу, Ново брдо, Прилужје, село Бање, као и манастире Грачаницу, Високе Дечане, Зочиште, Св. Архангеле, а после свих посета враћали се у Велику Хочу на конак и дружење са пријатељима, које су приликом ранијих посета, стекли у овоме селу. И током ове посете највише времена су одвојили за обиласке школа и дружење са децом. Овога пута су посетили ОШ,, Доситеј Обрадовић“ и Гимназију у Ораховцу, као и школу у селу Бање код Србице. За све три школе припремили су канцеларијски материјал за потребе школа и професора, школски прибор за ђаке и играчке за предшколце. Школским прибором су своје пријатеље из Немачке, Финске и Италије, у акцији за децу Косова и Метохије подржали пријатељи из организације ,, Трећи пут“ из Пољске.

Случајни сусрет на главном мосту на Ибру 

На почетку октобарске мисије у Косовској Митровици, Мајк се обрадовао случајном сусрету у освит зоре на чувеном мосту на Ибру. Тај сусрет којим је, како каже, радосно започео долазак на Косово и Метохију, веома га је обрадовао и поделио га је са нама.

-Замислите, ми стижемо у Косовску Митровицу, пет сати изјутра је било, град је спавао. Шетали смо мостом на Ибру у тишини, пред нашим очима се ни прст није видео, и одједном поред нас пролази ауто, иде напрад, па се враћа и кроз прозор неко ме дозива,, „Хеј, Мајк!“. Окренем се и видим из аута излази мој пријатељ Мирослав из Велике Хоче, професор ликовног у ораховачкој гимназији. Пријатељским поздравом и загрљајем на мосту између две Косовске Митровице, почела је наша мисија.

Сусрет са Мирославом је био само један од многих сусрета који су уследили истог, али и наредних дана. У Косовској Митровици их је чекао Добросав, у Призрену Звонко, у Ораховцу Јована и Дејан, Добрила и Оливера, у Великој Хочи отац Миленко, у селу Бање породица Шапић.

Хуманитарац са децом из Бања, фото: О. Радић

У Грачаници су се срели са попадијом Светланом Стевић која води Народне кухиње, уручили јој гардеробу за најсиромашније кориснике народних кухиња, а такође и са председником фудбалског клуба ,,28. јун“. У Прилужју су се радовали и играли фудбал са децом из атлетског клуба, даровали им опрему. Меч се завршио ,,катастрофалним резултатом 12:2“, и како рече Мајк – ,,деца су нас победила и обавезала да дођемо опет и одиграмо реванш меч“.

У селу Бање екипа хуманитараца се дружила са децом у школи, били гости у дому породице Шапић, коју су и овог пута помогли. У Великој Хочи су посетили породицу Сашка Мицића којој су у сарадњи са православном црквеном општином из Минхена и свештеником Ђорђем Трајковићем купили краву и теле, обишли и Злату Костић, уверили се у каквим условима живи и обећали да ће јој помоћи да среди купатило.

Помоћ је најдража када је од срца, 

Мајку, већ познатом по хуманости и љубави према српском народу, у свим местима су се највише радовала деца. Трчала су му у загрљај, питала га за његову ћеркицу, а њихову вршњакињу Ему, певала му песме… А он, изнова дирнут њиховом љубављу и игром у ограниченом простору, изнова је плакао и говорио да то што чини и што им помаже је мало, али је од срца. И да није рекао, његови домаћини то осећају и знају.

Утиске сабране у овој мисији Мајк, који је пре две године, на крштењу у Шашинцима, добио име Герман,  поделио је и са нашим читаоцима, са жељом да и други људи из различитих делова света дођу, посете светиње и људе на Косову и Метохији, и помогну онолико колико могу деци која ту живе.

-Ја и моји пријатељи два пута годишње долазимо на Косово и Метохију, али у својим земљама, и из својих домова непрестано пратимо шта се овде дешава и сваки пут кад чујемо неку лошу вест као да нам неко откине парче срца. Зато је лакше кад дођемо, видимо, разговарамо са људима, помогнемо – започиње Мајк своју причу и наставља:

– Сваки пут са мном и мојим пријатељем Марјаном дођу неки нови људи. И овога пута је било тако. И оно што су ми рекли после посете јужном делу Косовске Митровице било је,, Видели смо да је у тај део Митровице много инвестиција Европске уније, али и много албанских застава“. Те заставе, грађевине и другачији начин живота од онога у српским срединама, сви примете.

У ораховачкој амбуланти са докорком Достаном, фото; Оливера Радић

Мајк нам је испричао да су у Ораховцу по први пут посетили амбуланту:

– У Ораховац долазимо годинама, посећујемо школе и Дечји вртић и већ смо постали пријатељи са професорима и све пројекте помоћи радимо у договору са њима, али смо овога пута посетили, по први пут, амбуланту у овом граду. Разговарали смо са докторком Достаном Грковић, чули како раде, са којим се проблемима сусрећу и шта им је све потребно, а донели смо им неколико штака, да им се нађе, ако буде пацијената са преломима ногу и сл.

-Оно што бих издвојио, прича Мајк – када је у питању посета народним кухињама у Грачаници и Новом брду, које води Хуманитарна организација „Мајка девет Југовића“  јесу њихове фарме које су отворене захваљујући Французу Арноу Гујону и његовој организацији. Од људи са којима смо се срели слушали смо само добро о њему и његовом раду и јако нам је жао што су му забранили да долази на Косово и Метохију.

-У селу Бање су нас дочекала деца са директором школе и са свештеником Небојшом. Отац Небојша нам је испричао о тешком животу у Истоку где живи са супругом и децом. Парох је у цркви око које нема ни једног Србина. Деца из школе су нам отпевали песму „Ој Косово Косово“и то је за мене јако било дирљиво, емотивно, иако песму нисам први пут чуо. Обрадовала ме је Захвалница коју су ми деца ове школе уручила. Сами су је направили, нацртали са посветом у знак захвалности. Дивну захвалницу смо добили и од Гимназије у Ораховцу коју је калиграфски урадила њихова ученица Љубица Мицић – испричао је Мајк.

Посебе утиске Мајк ће понети из Високих Дечана

Осим сусрета са децом, Мајка увек обрадују сусрети са нашим светињама и монасима и о томе нам је испричао:

-Оно што је за мене, а и за моје пријатеље, било посебно приликом ове посете било је присуство на Канону Св. Краљу Стефану Дечанском, у Дечанима. Имали смо част да у Дечанима преноћимо, разговарамо са оцем Исаијом и са игуманом Савом, који нам је причао о ситуаији, о проблемима са којима се манастир сусреће. Разменили смо наше импресије и мисли о Косову и Метохији, и захвални смо што је одвојио време за нас, иако је презаузет, не само тиме што је у манастиру, већ и решавањем многих проблема око манастирске земље, нелегалног пута поред манастира, ситуацијом. На овај начин му шаљемо поздраве и надамо се да ће то место, он сам и као његови монаси бити сачувани од напада недобронамерних људи.

Оно што је у овој мисији било ново за Мајка и пријатеље је било учешће у прослави Михољдана у Великој Хочи.

Мајк у друштву фолклорног ансамбла у Великој Хочи, фото; О. Радић

-Пре свега захваљујем се мојим пријатељима Радићима и Баљошевићима који су предложили да у Великој Хочи будемо на Михољдан. Неки од нас су учествовали на литургији, па смо од стране оца Миленка позвани на ручак са осталим гостима, свештеницима, песницима, а велика ми је част што сам имао прилику да видим владику Теодосија, да узмем благослов од њега и да се сликам са њим. Упознао сам и великог српског песника Матију Бећковића, видели смо уживо фолклор, слушали народне песме…То је био велики моменат за нас јер ми живимо у ситуацији која се зове Запад, где велике силе покушавају да нам одсеку корене, зато што они добро знају да је идентитет један главни стуб нације и да без наших корена и идентитета ми нисмо ништа, и ми то видимо код куће сваки дан. Имајући у виду како људи на Косову и Метохији живе, како гаје своју културу, наслеђе, не можемо објаснити речима. Можемо само замислити како ми живимо у такозваној слободи, а како је заправо овде. Михољдан је била добра прилика да видимо како то изгледа, видели смо пуно људи које смо виђали и претходних година и упознали нове и било је то лепо време и дивно искуство којим смо завршили наш боравак у Великој Хочи.


Помоћ породици Злате Костић

Пред одлазак са Косова и Метохије Мајк је рекао да ће већ са доласком у Немачку започети акцију  помоћи Злати Костић, којој су припадници ОВК-а киднаповали два брата. Оно у шта је сигуран јесте,  да ће се на Косово и Метохију  опет вратити.

У посети породици Злате Костић, фото: О. Радић

Из Велике Хоче Мајк је желео да упути поруку људима у свету.

-Кући радимо углавном стално, не бринемо пуно о породици, јуримо да стигнемо да децу одведемо у школу, јуримо на посао, па назад по њих, и то само да би зарадили што више да платимо стан, струју и остале дажбине, мањина људи троши свој новац на мање или више бесмислене ствари, без интересовања да погледају шта се дешава у њиховом комшилуку, и у свету где су твоја кола паркирана у кући у којој је топло, а одмах поред твог зида спава неки бескућник коме је хладно и коме није добро. То дефинитивно значи да нешто није добро. Значи да људи треба да застану на моменат, да отворе очи, да размисле шта то они заправо имају. Лете авионом према Сунцу, заправо путују до Грчке и прелећу преко Косова и Метохије, а да и не знају како се доле живи. Зато мислим да људи у Европи треба да отворе очи, да виде шта се то дешава у сред Европе, како ти људи живе, како нису у могућности да мрдну, не могу да оду на одмор, и не знају ни сами како живе дан за даном. То би била моја порука свима, да погледају, да виде друге људе и да покушају да помогну.

Аутор: Оливера Радић