Зашто о насиљу не смемо да ћутимо?

Постоје више врста насиља: насиље у школи, на улици и у породици. Осми сам разред и још увек себе сматрам дететом, а страшно је то што свако од нас, од најранијег детињства осети неки вид насиља или је у улози насилника, или трпи насиље или је сведок да је над неким извршено емоционано, физичко или неко друго насиље.

Не смемо да ћутимо ни о једној врсти насиља, помоћи ћемо тако што ћемо насилника пријавити у школи, уколико је у питању вршњачко насиље. Када се ради о насиљу у породици, и о томе се не сме ћутати, нити се модрице смеју скривати. Мора се пријавити, или полицији или некој другој надлежној служби.

Насиље у породици је непримерена врста понашања којим један члан породице угрожава телесно или психичско здравље дугог члана породице, физичким или вербалним насртајима. Када је насиље у породици у питању, најчешће су жртве жене, мада страдају и веома пате и деца која то посматрају и која, и сама некада буду жртве насиља, углавном од стране оца, који може бити алкохоличар или проблематична личност.

Жртве пододичног насиља су у највећем броју случајева жене, које о томе ћуте и трпе. Боје се да деца не виде насиље и страхују шта ће бити са њима ако оду од куће, коме да се обрате, где ће са децом када одлуче да више не трпе насилника. То је највећи разлог зашто жене трпе, ћуте и скривају насиље, надајући се да ће то да прође и да ће једном бити све у реду. Али, углавном никада не буде у реду. Насилник наставља да ради оно што је навикао, туче жену, често и децу и деца су често жртве таквих несрећних бракова. У таквим породицама су сви несрећни. Жена, зато јер трпи батине због деце, деца јер тугују што немају као и други њихови другари „нормалног“ оца, већ мора да страхују за мајку и себе.

Постоји и друга врста насиља у породици, када оба родитеља физички, али и психички малтретирају своју децу. Врло је тешко открити такво насиље, јер деца о њему ћуте у страху да ће заувек изгубити родитељску љубав или родитеље, ако о томе проговоре. Таква деца могу бити повучена и ћутљива или испољавају агресију према другој деци, управо из разлога јер свакога дана трпе насиље због чега су јако, јако несрећна.

Ја мислим да су насилници јако, јако несрећни људи, који мисле да су им за ту личну несрећу сви остали криви и зато уживају у томе да и други буду несрећни. Ово би требало сви да имају на уму како би знали како да се понашају када наиђу на насилника, јер насилнику треба помоћ и зато се о томе не сме ћутати. Треба се пријавити стручној служби која ће му помоћи да и он постане бољи човек јер сви заслужујемо да будемо добри. Нико не заслужује да буде малтретиран или да трпи да га неко туче.

Андријана Миленковић VIII – 3
ОШ „Краљ Милутин“ – Грачаница