Препознајте да дете трпи вршњачко насиље!

Фото илустрација: Counselling, pixabay

Свакодневно гледање филмова и видео клипова у којима је насиље, физичко и психичко, као и ружно понашање, вређање, псовке и претње непрекидно, највећи утицај има на децу и адолосценте, који своје узоре виде у особама које своју популарност стичу управо на тај начин. Недовољан број организованих едуктивних и културних активности у школама на Косову и Метохији, због недостатка кадра и простора, али и због ненормалних политичких и безбедносних услова, деци на овим просторима намећу погрешне узоре, али их и спречава да “ненормално” примете и пријаве.

Ако је дете изложено вршњачком насиљу, а то нису препознали ни родитељи, ни наставници, а оно само не сме или, из само њему знаних разлога, не жеи да то пријави, то на њега оставља тешке, некада и кобне последице. Што насиље дуже траје, то су последице веће и опасније за младу особу, за развој личности, али и за живот. Сетимо се да смо имали прилике да видимо да су деца која су трпела насиље, себи угрожавала или чак, нажалост и одузимала живот.

Деца, изложена вршњачком насиљу, губе самопоуздање, веру у родитеље, наставнике и у људе уопште. Због тога је важан свакодневни разговор са децом и посматрање и уочавање промена у њиховом понашању, саветују психолози. По мишљењу психолога, ово су најчешћи знакови код деце која трпе насиље у школи:

  • страх од одласка у школу;
  • касни у школу, касно излази из школе;
  • често мењање пута до школе и из школе;
  • исцепана одећа, огреботине, оштећене књиге;
  • нестају им личне ствари, књиге, свеске и прибор;
  • долазе кући гладни иако су добили новац за ужину;
  • одбијају одлазак у школу или дружења с другим ученицима;
  • лошији успех у школи;
  • одбијају или избегавају разговор о томе шта их мучи;
  • јављају се страхови: страх од мрака, изненадних звукова, физичког контакта;
  • имају ноћне море, уморни су и потиштени;
  • јавља се раздражљивост и нагла појава насилног понашања;
  • прете самоубиством или чак покушају самоубиство.

Наравно, ови симптоми могу указивати и на друге проблеме, али је веома важно да родитељи хитно разговарају са децом и сазнају о чему се ради, као и да затраже помоћ стручњака. Наравно, најважније је да дете има поверење у родитеље и наставнике и да га они пажљиво саслушају.

Нормално је да је дете повређено, тужно и љуто, али ипак треба водити рачуна о томе да родитељи и наставници не подрже дете у осветољубивости и агресивним реакцијама.

Како помоћи детету:

  • Научите дете како да се обрани, односно да схвати разлику између одбране и напада;
  • Оснажите дететово самопоштовање и самопоуздање;
  • Покажите детету да је у реду љутити се и показати љутњу, али да пази на начин;
  • Допустите свом детету да вам се повремено супростави;
  • Научите дете да користи хумор у проблемтичним ситуацијама;
  • Подстичите учење социјалних и комуникацијских вештина;
  • Запажајте позитивне карактеристике, вредности и способности вашег детета и говорите му их;
  • Избегавајте вређање и етикетирање вашег детета или детета које је насилно;
  • Заједно са дететом можете смислити различите реакције: одлазак из сукоба, играње на другом месту или с неким другим, задржавање у близини (“на оку”) учитеља или брз одлазак по учитеља ако се нађе у проблему, одустајање од дружења с насилним дететом и тражење нових пријатеља;
  • Уколико се лоше осећа у свом разреду, детету може користити и да се укључи у различите ваншколске активности, али и промена разреда, па и школе.

Најбитније је да родитељи безусловно сарађују са разредним старешином, наставницима, директором, стручним тимом за превенцију насиља, али и са родитељима “деце насилника”.

Ана Марковић