Јелена Минић: Насиље на интернету

Илустрација Фото: Macedo_Media/pixabay

Интервју о коришћењу интернета је спровела телевизија ,,Мост” уз подршку мреже цивилних организација са севера Косова ,,Чувари дечијих права“ настале у оквиру пројекта „Подршка огранизацијама цивилног друштва из области заштите дечијих права на северу Косова“ који финансира ЕУ, руководи Канцеларија Европске уније на Косову, а имплементира НВО ,,Домовик” из Митровице.

Доступност интернета, као и уређаја на којима га можемо користити, попут тзв. паметних телефона, рачунара, таблета врло је висока, а ова одлика постаје типична чак и за рурална подручја. Постала је свакодневица да деца све нижег узраста користе интернет за гледање цтаних филмова, играње видео игара, лакше обављање школских задатака. Свакако да је значај његовог коришћења у одређеним сегментима немерљив али, како увек постоје две стране медаље, оно што је забрињавајуће је да деца и млади то врло често обављају без надзора родитеља. Злоупотреба интернета рапидно се шири и, захватајући огромне размере, погађа најугроженију групу, а то су управо деца и адолесценти.

О овом све учесталијем проблему интернет насиља разговарали смо са доц. др Јеленом Минић, психолошкињом и породичном психотерапеуткињом у „Центру Еqуилибриум” у Митовици и професорком на катедри за психологију Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

  1. Шта је интернет насиље? Који су видови?

Интернет насиље (енг. цyбербуллyинг) је све чешћи облик вршњачког насиља данас, везује се за употребу интернет технологије и још увек је недовољно препознат и „видљив“ због својих специфичности. Насиље на интернету је често суровије и интензивније од физичког насиља, тешко га је избећи, чак и у наизглед заштићеним кућним условима. Без физичког контакта са жртвом или публиком, деца и адолесценти не препознају да су жртве насиља и теже схватају последице насилног понашања. Интернет насиље се разликује од других облика насиља, јер може бити присутно 24 сата и сваки дан у недељи (што није случај на пример са физичким насиљем у школи, где жртва може да буде поштеђена викендом).

Осим производње и дистрибуције дечје порнографије и хакерисања, као облика насиља који су препознати и кажњиви законом, постоје и бројни други облици насиља на интернету, најчешћи су: поруке непримереног садржаја и фотографије које вређају дететово достојанство, интегритет, слободу и безбедност. Затим, подстицање говора мржње и мржње уопште, подстицање комуникације увреда и ниподаштавања, прослеђивање туђих фотографија или садржаја, повређивање приватности упадањем у туђи компјутер и читањем туђих садржаја комуникације на интернету, крађа туђе лозинке, слање нежељене поште, спамова и вируса путем електронске поште или на било који други начин на интернет мрежи и слично.

  1. На који начин су деца изложена овој врсти насиља?

Када је у питању интернет насиље намећу се следећа питања: ,,Ко може да буде жртва насиља на интернету?“ и „Има ли“ поштеђених“?“. Одговор на наведена питања је: сви можемо да будемо жртве интернет насиља и нико није поштеђен, при чему су деца и адолесценти нарочито угрожени. Развојне специфичности детињства и адолесценције, незрелост у различитим аспектима развоја и „рањивост“ појединаца у овом периоду је важан фактор када говоримо о интернет насиљу. Период адолесценције је због својих развојних карактеристика провокативан за појаву најразличитијих проблема. Адолесценти су одувек тежили да направе окружење које ће бити само њихово и у којем ће да деле тајне, своја размишљања, идеје, дилеме, планове и слично, данас је то окружење све чешће виртуелно. Адолесценти имају потребу да буду прихваћени, па одбацивање у виртуелном свету доживљавају крајње драматично, нарочито када је у питању физички изглед (зато и шале на рачун физичког изгледа најтеже доживљавају).

Деца и адолесценти који се понашају насилно на интернету могу остати анонимни- кроз лажни идентитет или профил на друштвенм межама. Због анонимности се снижава: опрезност, саопштавају се многе ствари на начин који није примерен контакту уживо, смањује се одговорност за саопштено због лажног осећаја сигурности и моћи, постоји и тзв. дифузија одговорности уколико сте део групе која је активна на интернету („нисам ја, група је…“). Према неким истраживањима, девојчице су чешће жртве интернет насиља, али га и чешће спроводе.

  1. Како заштити дете? Како превенирати овај проблем?

У заштити деце од интернет насиља важна је лична, али и шира друштвена борба, постојање сопственог плана акције и акција на нивоу друштва. Кључно у борби против било ког облика насиља, па тако и интернет насиља је разговор са одраслом особом којој дете или адолесцент највише верује, то су најчешће родитељи, али и друге значајне особе из окружења. Важно је нагласити да постоји страх детета или адолесцента да ће му бити забањен приступ компјутеру ако пријави насиље, па се чешће поверавају пријатељима него родитељима или стручној особи.

У спречавању интернет насиља важно је да родитељи буду нека врста интернет полицајца, тј. да прате, посматарају своју децу, помажу, усмеравају, а по потреби заштите и адекватно реагују. Превенција је свакако у едуковању и одређеним мерама опреза које свако дете и адолесцент може практиковати. Неке од мера опреза, тј . савета или препорука, а које наводе стручњаци у области заштите деце и адолесцената од интернет насиља су: не одговарати на злонамерне или претеће поруке било које врсте, показати узнемерујуће садржаје одраслој особи којој дете или адолесцент верује (родитељу, наставнику, психологу….), не отварати е-маилове које шаље неко кога дете или адолесцент не познаје или нетко за кога се зна да језлостављач и насилник. Препорука је да се не дају личне информације на интернету, било на цхату, блоговима, друштвеним мрежама или личним wеб страницама. Важно је чувати у тајности лозинку (препорука је да осим родитеља, чак ни пријатељи не знају лозинку, јер увек постоји могућност злоупотребе).

  1. На који начин психолози делују у раду са децом и родитељима када је до овог насиља већ дошло?

Свако насиље треба пре свега назвати правим именом, препознати да је дете жртва интернет насиља, а затим организовати систематску и континуирану „борбу“ да се дете заштити и да му се помогне кроз пружање психолошке подршке и помоћи да се последице насиља ублаже или отклоне. Важно је знати да забрана приступа компјутеру не значи да је насиље престало и да дете или адолесцент и даље није жртва интернет насиља. Последице интернет насиља су психолошке, социјалне и телесне. Психолошке су ниско самопоштовање и самопоуздање, анксиозност, тешкоће са учењем и концентрацијом, склоност адикцијама (болестима зависности), а чести су и покушаји суицида. Социјалне последице су: бежања из школе, отуђености, асоцијално и антисоцијално понашање…Телесне последице насиља су: главобоље, тешкоће са спавањем, хроничан умор, слаб или прејак апетит, болови у леђима и стомаку, стезање у грудима, ноћне енурезе (мокрење), пад имунитета и слично.

  1. Шта би, са позиције психолога, поручили родитељима везано за конзумацију интернета?

Као и у свим областима које се тичу менталног здравља, најбитнија је превенција, па је генерални савет родитељима да се заинтересују за нове технологије што пре, док није касно. Важно је развијати и неговати однос поверења и разумевања са дететом, бити детету сигурна база и безбедно уточиште, размети га, прихватити његову интересовања и неопходност коришћења интернета у 21. веку. Некада је неопходно затражити и стручну психолошку помоћ и подршку.

Извор: телевизија ,,Мост”