Миленијум страдања и васкрсења Епископије рашко – призренске

Свечаном архијерејском литургијом, коју је у саборном Храму Светог Ђорђа у Призрену служио Митрополит црногорско – приморски Амфилохије са владикама Милешевским Атанасијем, рашко – призренским Теодосијем, умировљеним владиком захумско – херцеговачким Атанасијем Јевтићем, као и Владиком Марком из охридске архиепископије, обелжен је значајни јубилеј, хиљаду година постојања Епархије рашко – призренске.  

Миленијум постојања Епархије рашко – призренске везује се за дан када је објављен први писани споменик Призренске епрархије у хрисовуљи византијског цара Василија другог.

Свечано, уз бденије у цркви Богородице Љевишке, предавањем у призренској Богословији, као и свечаном архијерејском литургијом у саборном Храму Светог Великомученика и Победоносца Георгија, програм обележавања овог значајног јубилеја трајао је два дана, 15. и 16. децембра.

Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

У суботу, 15. децембра служено је Вечерње Богослужење у Цркви Богородице Љевишке у Призрену, а потом је у свечаној сали Призренске Богословије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије одржао предавање са темом „Хиљаду година Призренске Епархије“.

У недељу, 16. децембра у Саборном храму Светог Великомученика и Победоносца Ђорђа, Владика Теодосије је у чин протопрезвитера произвео пароха призренског, Слободана Ђорића. Отац Слободан пуних осам година служи у граду на Бистрици,  где је и основао породицу.

Саборни Храм Светог Ђорђа у Призрену, фото: О. Радић

Речима да је ово велики дан за нашу помесну и Васељенску цркву, Владика рашко – призренски Теодосије је подсетио да је црква у Призрену делила судбину свога народа, страдала заједно са њим, али и да је, уз Божју помоћ, поново подигнута.

„Ево призренски богослови овде поју, народ се сабира у граду у коме такорећи данас нема православних житеља, свега двадесетак. Али, није моћ у броју него у сили Божијој. У нашој служби и светој литургији призивамо име Божије и да нас Господ подржи, иако смо мало стадо, пред Богом смо значајни и велики и то данашњим даном показујемо“, рекао је у беседи Владика Теодосије.

Митрополит црногорско – приморски Амфилохије је подсетио на све претходне владике који су хиљадугодишњу епархију рашко – призренску водили углавном у тешка временима по народ и државу. Митрополит се у беседи посебно осврнуо на Светог Патријарха Српског Павла, који је 33 године руководио епархијом – рашко призренском.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, фото: О. Радић

„Ево ми обиљежавамо хиљаду година Епископије рашко – призренске, у току хиљаду година, колико је било оних који су сијали сјеме истине Божије по овој земљи, и не само сијали сјеме истине Божије, него су и својом мученичком крвљу, својим подвизима, својим трудовима, молитвама заливали то сјеме Божије. Зато, није чудо да је то сјеме руком светих Божијих људи, епископа, свјештеника и вјерног Божијег народа, уродило таквим дивним плодовима кроз вјекове па, ево, све до наших времена“, рекао је миторполит Амфилохије.

Упоредивши Косово са Христовим гробом, који даје и рађа живот кроз векове  те, да је то гроб који рађа наду, а не безнађе које шире, како је рекао, они којима је Бог допустио да урпављају овим народом Митрополит је наставио:

„Безнађе их обузело, срам из било! И тим безнађем одричу се и Цара Лазара и Стефана Дечанскога. Стефан Дечански је владар који је био овдје и владао и једини је владар који и данас влада овим просторима. Они то заборављају и мисле да су они први и последњи. Несрећници, безбожници, затровани оном бољеш ћу опаком, а то је Брозомора, најопакија болест која је харала овим народом и овим просторима овдје“, рекао је Митрополит црногорско – приморски Амфилохије.

Фото: О. Радић

Епископ Милешевски Атанасије Ракита је рекао да је цело Косово  једно училиште, једна учионица исписана славним делима, божјих угодиника и црквом Христовом.

„Косово је и материца, на Косову се рађа поново. На Косову се обнављамо. Косово је простор на ком се може поново родити и узрастати, јачати за живот вечни. Нема онога ко је посетио Косово, а да у тој учионици није нешто научио. Нема онога ко је посетио Косово, а да се није обновио, препородио, ојачао“, рекао је владика Милешевски.

Владика је нагласио како је данашњи дан за СПЦ велики догађај и да се поновним сабрањем у Призрену наставља традиција наших предака.

„Ми настављамо. Сигуран сам да ћете се сложити са мном у закључку да је у искуству цркве Христове кроз историју и искуство сваког крепког хришћанина, најбитније, концентрисати се око ових радњи: очувати и сачувати добијено и наслеђено. Обнављати добијено и наслеђено, поправљати оно што смо непажњом успели покварити. Ми рекосмо да је Косово пуно онога што је најбоље и што треба очувати“, рекао је владика Милешевски Атанасије.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Призрен

Призренска епархија се у периоду од 1019 до 1219. налазила се под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Цар Василије II је одмах по освојењу Охрида издао три повеље охридском архиепископу Јовану, „којима је био утврђен обим Охридске архиепископије. Према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија. То је уједно и први записани податак, где се помиње Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и Српског народа.

Фото: О. Радић, ГрачаницаОнлајн

При оснивању, „Призренска епископија била је трећег степена, обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала је петнаест клирика“. Ти класични предели, углавном, остаће кроз читаву историју ове епархије. Њено седиште било је у Призрену, али из тих најстаријих времена нема података при коме се манастиру или цркви то седиште налазило. Смахра се да је било при цркви Богородице Љевишке. Године 1214. Призрен је дефинитивно припојен Србији.

Епархија рашко-призренска је кроз своју историју увек била бедем према инославнима, несловенима и несрбима, историју Цркве немогуће је одвојити од народне историје. Кад знамо да је ова епархија основана пре немањићског периода, и да је заузимала једно од централмих места Немањићке државе, није чудо што је у својој огромној, бурној и славној прошлости, па све до данас, имала великих успеха, а и великих искушења. Њен највећи успон био је у доба Немањића, а опадање и велика голготска искушења имала је у периоду турске владавине, што се одражавало у гоњењу њених епископа, малтретирању и убијању свештеника и српског народа, а такође и у присилиим сеобама, којих, на жалост, има и у наше време.

И. Миљковић. – О. Радић