Истраживање УНС-а о убијеним и несталим новинарима на КиМ: Убиство Александра Симовића Симе: Сведока отмице има, киднапери и убице на слободи

Мој син Александар као преводилац у Центру за мир и толеранцију у Приштини сусретао се са стравичним призорима. Видео је унакажена тела 14 Срба жетелаца у селу Старо Грацко, недалеко од Липљана. Био је сведок када су пронашли обезглављену баку Љубицу Вујовић. Тело јој је било у кади, а глава је била поред.

Пре тога, за време бомбардовања, страдала су три радника Економског факултета, док су дежурали да би заштитили имовину од вандала. Био је сведок зверских злочина. Претпостављам да су га зато уклонили – сузних очију, тихо, говори Стеван Симовић, отац убијеног Александра Симовића Симе, преводиоца у Центру за мир и толеранцију и новинара швајцарског Медија екшн интернешенал, чији је шеф био Тим Колеман.

Пакао 

Тог 21. августа 1999. године, Александра Симовића и његовог пријатеља Албанца, отели су људи у црним униформама са црвеним ознакама на рукама и одвели у непознатом правцу. Александров пријатељ је након тога пуштен. У документима Јединице за нестала лица УНМИК-а пише: “када је Александар заробљен, један Албанац je био са њим. Тај Албанац је ослобођен наредног дана. Александар је од тада нестао без трага”.

– То је била субота и од тог дана за мене и нашу породицу настаје пакао. Још 30 дана сам остао у Приштини, ишао од немила до недрага не бих ли га нашао. Његов нестанак сам одмах пријавио свима: КФОР-у, УНМИК-у, Црквеном народном одбору, Црвеном крсту… Ишао сам у команду УНМИК полиције, тражио пратиоца да идем код Агима Чекуа, који је генералски чин добио за време СФРЈ, да га молим, ако треба да клекнем на колена да га ослободе. Један добронамерни Албанац ме је посаветовао да не идем код Чекуа сам, а када сам високом официру УНМИК-а затражио помоћ, одговорио ми је – ми не сарађујемо са терористима – подвлачи Александров отац.

(Не)познати сведоци 

У документима УНМИК-а налазе се и детаљи о отмици, укључујући и име сведока (В. С.) који је описао последњи сусрет са Александром Симовићем, дан пре отмице – 20. августа 1999. у џез клубу “Ћафа” (Qafa). Спомиње се и жена која је тада Симовића упозорила да буде опрезан, након што је за суседним столом препознала тројицу припадника ОВК “јер их је раније срела у Тетову, у Македонији.”

У “обавештајним порукама” стоји – „киднапован је 21. августа 1999. године у кафићу Пикасо (Picasso) у Приштини. Ту је био са пријатељем Албанцем. Увече су два непозната Албанца дошла у кафић и одвела Симу и његовог пријатеља. Касније је овај Албанац враћен, али Сима није. Нема информација о Албанцу који је био са Симом, али га власник кафића познаје (у документу је затим наведено име власника кафића)“.

Јединица за нестала лица УНМИК-а, 22. фебруара 2000, тражила је од регионалних истражних јединица полиције УНМИК-а, Централне јединице за кривичну истрагу (ЦЈКЈ), граничне полиције, Међународног Комитета Црвеног крста (МКЦК) и КФОР-а информације у вези са Александром Симовићем. У меморандуму писма дат је сажет опис инцидента који се догодио вече пре нестанка:

“У периоду између 23:00 и 23:59 дана 20. 8. 1999. године, Симовић је био у приштинском бару Ћафа са групом страних новинара и страних и локалних радника у НВО, од којих је један био и В.С. Симовић је са бившом колегиницом говорио о национализму и рату на српском језику, а она му је препоручила да буде опрезан. Она је отишла до стола за којим су седели чланови ОВК и вратила се до Симовића, понављајући му да треба да буде опрезан. Група у којој је био Симовић је убрзо отишла, а жена је изгледала нервозно…“

Родитељи Александра Симовића – Стеван и Милица Симовић (фото: Јелена Л. Петковић)

Не могу тачно да Вам кажем да ли је киднапован у кафићу Пикасо. Али знам да нико није хтео да мрдне прстом да дође до истине. Често сам после тога звао власника кафића, Агрона Душија званог Тити и увек се јављала његова мајка, чини ми се Српкиња удата за Албанца. Упорно је понављала – не смемо ништа да кажемо, не смемо ништа да кажемо и спустила слушалицу. Детаље које спомињете сазнао сам од Александровог колеге који је радио са њим у тој швајцарској фирми. Међутим, наш Александар није умро, он је жив! Јер, речи великог државника Габријела Мирабоа кажу: оног ко часно умре памтиће стотинама година, а оног ко нечасно живи заборавиће и сопствена деца. Александар се не може заборавити, он живи са нама. Надам се да ћемо се скоро загрлити у неком другом свету – истиче Стеван Симовић.

        Молба за споменик 

– Био сам у Спомен соби жртава на Косову и Метохији у Београду и учинило ми се да те слике плачу, да говоре – нећемо у конц логор, хоћемо на светлост, да нас обасја сунце. Наша власт треба да подигне споменик тим жртвама, на сунцу, у неком парку, а не да њихове слике чаме у гету, у затвореном простору. Јер они нису мртви, они су пострадањем доказали да су живи и да ће живети.

Гробница за душу 

Трагичну вест родитељи су примили последњег дана октобра, када је у њихову кућу у Београду дошао УНМИК полицајац. Посмртни остаци нађени су у Горњем Обрињу, у општини Глоговац.

– Саопштава нам вест која нас је поразила – нађени су остаци његовог леша. Сутрадан, 1. новембра долази опет и каже – нема леша, само неких ситних костију. Потом смо 15. новембра отишли у Куршумлију да узмемо остатке и допремили смо их у Београд. Сахрана је била 18. новембра на гробљу Лешће. Шта смо сахранили? Сахранили смо сећање. Стари Грци су имали обичај достојан поштовања. За људе који су страдали у пожарима или поплавама, градили су празне гробнице, такозване кенотафе, јер кажу тело је земља, ваздух и вода, а душа је светилиште и њој треба подићи споменик. Тако смо и ми нашем Александру подигли споменик.

Зло 

У извештају на четири странице полиције УНМИК-а, под бројем ТД/738/01, од осмог јуна 2001. године, наводе се детаљи о открићу посмртних остатака у шуми у општини Глоговац: „у међувремену је у шуми пронашао људске кости, лобању и обућу. Патролна јединица је дошла до тог места и пронашла исто. Након тога је на лице места изашла истражна јединица и обезбедила га, обавестила је контролу у Приштини и од њих затражила да обавесте форензичку јединицу, као и истражног судију и регионални одсек за убиства (РОУ). Из РОУ су звали и рекли да они неће радити на овом случају, а форензичка јединица нас је обавестила да пада мрак и да ће доћи ујутро… Снимљено је неколико фотографија лица места, случај је регистрован и биће предат јединици која долази из Приштине.“

– Претпостављам да су нашем сину одрубили главу и да су сахрањене само неке ситне кости од лобање. Али ми смо породица која не мрзи. У нашем бићу не постоји ген мржње, тако смо васпитани и толерантно само живели са свима.

Они који будни сањају 

Александар Симовић још као ученик у осмогодишњој школи учествовао је на литерарним конкурсима. Од дечјег часописа „Змај“ добио је прву награду. Поред музике и играња шаха, невероватно је волео да чита.

– Прочитао је све класике, нарочито је обожавао Борхеса, наше књижевнике Брану Шћепановића, Данила Киша, Борислава Пекића, француске класике. Још ћу нешто рећи, када се дружио са Албанцима, његови другови из школе би рекли: па ти си луд, што се дружиш са њим, а он је био једна ширина, није гледао на националност. Говорили су за Едгара Алана Поа, великог америчког књижевника да је “луд”, а он би одговорио овако: Још није решено питање да није лудило највећи степен интелигенције, јер каже, не ствара болесна мисао све оно што је славно, оно што је величанствено које надилази обичан здрав разум. Па, каже, они који будни сањају знају много више од оних који само у сну сањају. За наше људе који су били на нивоу просека сваки човек који је одскакао је проглашен лудим из чисте зависти љубоморе, питам ја вас да ли неко ко је луд би могао да напише ове стихове?

Остало је само неколико тренутака 

Непосредно пре киднаповања, Александар Симовић је исписао ове реченице са насловом „Последњи минути на смрт осуђеног“:

Стеван Симовић (фото: Јелена Л. Петковић)

„Колико ли само смрт даје снаге животу? Не желим више да чекам, желим само да страх и бол нестану на ивици сечива које ће сила теже без самилости повући на мој врат, нешто више издужен него обично. Има ли неког ко би пожелео оно што сам ја данас, жив још за два метра путање сечива до моје главе. Гледам комешање слободних по слову закона људског; чекају да им својом смрћу учиним животе вреднијим и улијем животну радост. Зар ја, који поседујем само последњи тренутак, дуг колико сунчев одбљесак на ивици гиљотине?… Сада клечим и чекам, јер остало је само неколико тренутака, који ме напуштају у истом, једноличном ритму живота на који сам навикао. Мучи ме још само једно питање. Хоће ли ми се очи поново отворити, ако их сада склопим, и хоћу ли се са последњим зраком светлости што падне у моје зенице видети госпођу у првом реду која је преблизу губилишту? Хоћу ли видети како јој моја крв прља белу свечану хаљину?“

Постхумно, Књижевно друштво Косова и Метохије објавило је две књиге Александра Симовића.

– После склапања Кумановског споразума, када је Слободан Милошевић честитао грађанима мир, за Србе, Роме и честите Албанце у Приштини је настао живот недостојан човека. Александар је био запослен у пошти, а студирао електротехнику у Приштини. После доласка међународних трупа на Косово, прво се запослио у Центру за мир и толеранцију, који су формирале ондашње власти у Београду. Пошто нису плаћали, прешао је у швајцарску агенцију Медија екшн интернешанал. Тамо је био љутити противник политичког обрасца који су они наметали, дошао је у сукоб са шефом и дан пред отмицу је отпуштен са посла.


Тужба 

– Тужио сам УНМИК, Владу Косова и фирму у којој је радио. Када је дошао позив од суда нисам могао да отпутујем јер сам био јако болестан. Отишао сам на пошту да пошаљем писмо суду, а наша пошта каже: не можемо да гарантујемо да ће стићи. Њихово писмо до мене може, а ја не могу да пошаљем у град у коме сам живео. На крају ми је стигло обавештење – странка се није одзвала позиву. То је крај спора.


Бивши шеф Александра Симовића Тим Колеман, који данас живи у Великој Британији, није се одазвао позиву Удружења новинара Србије да говори о Симовићу.

Саветодавна комисија за људска права УНМИК-а, детаљно анализирајући шта је та мисија урадила да истражи злочине киднаповања и убиства Александра Симовића у мишљењу 2015. године наводи да „УНМИК треба да јавно призна, укључујући и путем медија, одговорност, и да спроведе ефикасну истрагу у вези са отмицом и убиством Александра Симовића“.

Комсија још светује УНМИК да од надлежених органа на Косову тражи да се предузму сви могући кораци како би се осигурало да се кривична истрага настави.

Убиство новинара и преводиоца Александра Симовића Симе, једини је од 14 случајева убијених и киднапованих новинара и медијских радника на Косову, који је ЕУЛЕКС истраживао као ратни злочин, сазнало је прошле године Удружење новинара Србије (УНС).

– То је један кроз један ратни злочин – истакла је за УНС шефица Еулекса Александра Пападопулу, али није имала одговор на питање да ли ће се овај злочин наћи пред Специјалним судом за ратне злочине ОВК у Хагу.

Киднапери и убице до данас нису пронађени.

 

(Аутор: Јелена Л. Петковицв- УНС)