Суђење у одсуству – пут до серијских оптужби против Срба

Суђење у одсуству за ратне злочине прети да погорша и онако лошу ситуацију владавине права на Косову. Нови члан Закона о кривичном поступку – да се за најтежа кривична дела суди без присуства осумњиченог, недавно је прошао први круг изјашњавања Скупштине Косова, са јасним путем ка усвајању. Томе се у Приштини противи само Фонд за хуманитарно право, једина организација која прати сва суђења за ратне злочине пред косовским судовима од 1999. године. То би, истичу, могло да доведе до серије оптужби против Срба, без могућности да се бране.

– Ми смо дефинитивно увидели да не можемо очекивати праведно суђење, кажу у Фонду за хуманитарно право.

Пораз правде

Подаци Фонда указују на пораз правде за жртве. Од 13.535 убијених и киднапованих током рата на Косову, више од 10.000 су цивили, већином Албанци. Пред косовским судовима број суђења за ратне злочине је незнатан – 48, оптужено је 111 особа, правоснажно осуђено 40 и нико за злочине над Србима.

– Албанске жрве нису виделе правду, а српске још мање. Иницијатива посланика Скупштине Косова да се посебним чланом Закона о кривичном поступку омогући суђење у одсуству, је начин да се створи утисак да тужилаштво и судови много раде. Али, то је веома опасно. Фрапантно је и да смо једини против. Чак су и међународне инсититуције, канцеларија Европске Уније и Еулекс врло олако гледају на ову тему. Пратећи суђења јасно нам је да не можемо очекивати праведно суђење, без обзира што ће овим чланом бити предвиђено да се оптуженом прво пошаље позив. Да ли заиста неко мисли да ће тај позив стићи у Србију? Кажу имаће право на адвоката по службеној дужности. Тада се сетим пресуде светским лидерима за бомбардовање Југославије. Када су новинари питали адвокатицу додељену по службеној дужности, шта мисли о пресуди од на по 20 година затвора, одговорила је: Требало је доживотне да добију! Тако ће слично бити и на Косову – каже Беким Бљакај, директор Фонда за хуманитарно право у Приштини.

Са доласком међународних снага 1999. године, на Косову се примењивала одредба југословенског савезног Закона о кривичном поступку, а серија оптужби против Срба за ратне злочине, довела је до тога да УНМИК укине ову одредбу и забрани суђење у одсуству.

Обрачуни пријавама за ратне злочине

Последњих година све су чешћа хапшења расељених Срба по пријави за ратне злочине. Они верују да је реч о злоупотерби полиције и правосуђа, да је циљ застрашивање, а мотив имовина, указујући да пријаве за најмонструознија дела стижу оног тренутка када поведу судски спор против узурпатора, одлуче да се врате или продају земљу.

Миланка Терзић (64) ухапшена је половином октобра 2017. на прелазу Јариње. Осумњичена да је учествовала у ратним злочинима у селу Лукавцу 1999. године. Од када је избегла са Косова, 18 година пре хапшења, више пута годишње би долазила у родни крај и посећивала монахиње у Пећкој патријаршији. Али, те 2017. године њеног покојног супруга Трифуна, сина Небојшу и њу, бивше прве комшије у Лукавцу, Реџеп Висоћи и његов син Агрон, оптужили су за ратни злочин, паљење њихове куће и протеривање.

Током вишенедељног притвора, оптужбе против Миланке Терзић нису доказане, а она је убеђена да ју је бивши комшија пријавио за ратни злочин, због спора око имовине који је избио 2017. године. Тада је парцелу од 12 хектара у Лукавцу, а коју је Реџеп Висоћи нелегално користио, продала његовом братанцу.

– Мало након што смо потписали купопродајни уговор, Реџеп ми је поручио: „Запамтићеш ме за ово!“ И ево шта сам преживела.

Пре Миланке Терзић, 28. августа 2017. под оптужбом за ратне злочине ухапшен је Богдан Митровић из Сопина. У Сувој Реци изведен из аутобуса са расељеним Србима који су обилазили куће и порушену цркву Свете Богородице у Мушутишту.

По пријави, Специјално тужилаштво Косова издало је налог за хапшење, 18. јула 2017, због кривичног дела “ратни злочин против цивилног становништва”. А онда, Специјално тужилаштво Косова месецима није могло да нађе сведока да потврди ту пријаву.

Богдан Митровић је на крају пуштен, али је провео више од пет месеци у затвору. Ово је уплашило Србе који годинама покушавају да се врате у село Мушутиште. Неки су због тога одустали. Претходно је општина Сува Река је 2016. усвојила декларацију којом се противи повратку првих српских породица, а 2015. године, Срби су спречени да посете свој храм. Повод за протест Албанаца били су ратни злочини српских снага у Сувој Реци, док су расељени Срби истицали да нису криви и да су спремни да се бране на суду.

Срби су и тада тврдили да је проблем што желе да се врате, а сва њихова имовина је узурпирна. Од 20.000 хектара колика је површина тог места, 11.000 хектара је у власништву српских породица.

Оптужени и новинари

Оптужби за ратне злочине нису поштеђени ни новинари. Маја 2016. године, дугогодишњи новинар Вечерњих Новости, РТС-а и ТВ Приштина, Драган Дамјановић ухапшен је на прелазу Јариње, по потерници Еулекса. Косовска полиција га је спровела најпре у јужни део Митровице, а потом у Приштину, са објашњењем да проверавају пријаву о наводном ратном злочину. Дамјановић је брзо пуштен, али каже, од тада није слободан човек.

– Полиција и тужилаштво нису имали никаквих доказа који би ме довели у везу са било каквим злочинима. У полицијску станицу у Приштини око поноћи су дошла двојица полицијских инспектора Еулекса и Косовске полиције. Питали су ме зашто сам приведен, јер, кажу, нисам учествовао ни у каквим ратним операцијама, нисам био у униформи током рата, нисам чинио никаква злодела, виђали су ме искључиво у цивилу. Исто су потврдили и други присутни полицајци. Инспектори су пред собом имали су празну фасциклу и папир са мојим основним подацима. Рекли су да дођем у понедељак у Еулекс да ми издају потврду да сам неосновано приведен. Чак ми је инспектор Еулекса дао и број приватног мобилног телефона, да га позовем ако будем имао проблема. Понудили су ми превоз, испратили до главне улице. Поздравили смо се уз стисак руку и њихово извињење. Због обавеза у Београду, по потврду нисам отишао. Међутим, пре месец дана, од колеге Албанца сазнао сам да ће Јавни тужилац у Приштини против мене подићи оптужницу за ратне злочине – каже Дамјановић.

Верује да је његово хапшење последица сазнања због онога што зна о појединцима на јавној сцени Приштине.

Подсећајући да су овакви поступци застрашивања новинара, пар екселанс пример угрожавања медијских слобода и спречавања новинара да обављају свој посао, Удружење новинара Србије (УНС) у писму достављеном амбасадама Велике Британије, Немачке, Француске и САД, као и Еулексу, Специјалном тужилаштву Косова и Основном тужилаштву у Приштини захтевало да се јавно саопшти за шта је осумњичен Драган Дамјановић или да се јавно саопшти да за њим не постоји потерница.

Одговор је стигао само од Еулекса:

– Мисији Еулекс Косово је у јуну 2018. године измењен мандат. Извршни део мандата Мисије у области правосуђа је укинут, а одговорност за све истраге, кривична гоњења и суђења преузеле су институције Косова.

За ове пријаве нико није одговарао.

Избегавање правде

Подаци Фонда за хуманитарно право указују да је међу до сада оптуженим за ратне злочине пред косовским судовима 44 Срба, 61 Албанац, пет Црногораца и један Ром. Од 61 Албанаца оптуженог за ратне злочине, 34 су осуђена, а два у бекству. Од 44 Срба, четворо је правоснажно осуђено, док се 24 налазе у бекству. Један Црногорац је правоснађно осуђен, а двојица су у бекству.

– До 2016. године суђено је пред међународним судским већима, до 2015. оптужнице су подизали међународни тужиоци. Због ограничених мандата међународних тужилаца и судија, мало је пресуда, јер је незахвално судити за ратне злочени ако вам је мандат шест месеци. Ретко који судија је остајао више од две године. Јасно смо видели да домаће судије избегавају да буду чланови судских већа за ратне злочине, нарочито када је реч о суђенима бившим члановима ОВК. После десет година наших апела, пре две године је у склопу Специјалног тужилаштва Косова формирано је одељење за ратне злочине, које је до пре неколико месеци имало смо два тужиоца, а у мандату је и организовани криминал и тероризам – истиче Беким Бљакај.

Он подвлачи да је највећа препрека правди за жртве, и српске и албанске, несарадња тужилаштва у Београду и Приштини, додајући да је веза посредством Еулекса до те мере техничка, да је мисија ЕУ на Косову запаво орагнизовала превоз сведоцима, а “било је и случајева да су се чланови породица жалили да им у Еулексу кажу, ма можете да сведочите видео линком из Приштине, не морате да идете у Београд”:

– Али, најгоре је што смо година имали првостепене пресуде, а онда би у другом степену пресуде биле често укидане или преиначене. Како ће то тек бити када се суди у одсуству? Имали смо проблеме и са сведоцима који су често мењали исказ, када се суоче са осумњиченим. Како ће тек бити када се суди у одсуству? И тешко прикупљени докази су постали безвредни, само зато што процедура препознавања није била по прописима. Како ће све то изгледати када нема оптуженог, нема видео снимка, нити фотографије? То ће бити лоше за правду на Косову.

Без веће расправе, у Одбору за законодавство, мандате и имунитет Скупштине Косова, недавно је подржан нацрт Закона о измени и допуни Закона о кривичном поступку, по коме се може судити у одсуству. Очекује се да ће, исто тако, бити у усвојен.

(Јелена Л. Петковић)