Kad strah i pesnice pobede ljubav i ljudskost

U maloj i zatvorenoj sredini kakva je naša, gde se svi uglavnom poznaju, nasilje nad ženom ili decom je jedna od najbolje čuvanih porodičnih tajni. Nemile scene, uz brisanje tragova krvi i tihe jecaje u tami, najčešće ostaju između četiri zida. O posledicama i traumama, kako telesnim tako i psihičkim, nasilnik ne razmišlja, a žrtva uglavnom ćuti i trpi i tu se krug zatvara.

Ali, kada nasilje prekorači prag trpljenja, onda se događa ono što se dogodilo Jeleni Đorđević (30) iz Gračanice, koja je sa trojicom maloletnih sinova pobegla od muža nasilnika, ne bi li spasila sebe i decu.

Jelena sa decom u sobičku od jedva devet kvadrata, foto: I.M. GračanicaOnaljn

Muža, koji joj je često u alkoholisanom stanju nanosio teške telesne povrede, preteći joj oružjem, Jelena je, kako kaže, trpela čitavih 11 godina. Od sigurne smrti nasilniog supružnika, spas je nalazila bežeći po noći od kuće i skrivajući se kod komšija. Od svojih roditelja je skrivala šta je sve morala da podnese u muževljevoj kući. Nažalost, nasilje koje je trpela, ostavilo je neizbrisiv trag na njenom licu. Jedna strana obraza joj je potpuno udubljena u odnosu na drugu. Povreda je nastala prelomom facijalne kosti koju je zadobila od muža dok je bila trudna sa drugim detetom.

Jelena Đorđević, foto: V.Ćup, GračanicaOnlajn

Pre godinu i po dana Jelena je odlučila da mora da preseče i takav, nazovi život, ostavi iza sebe. Pokupila je decu i pobegla iz kuće u kojoj joj je bilo, kako kaže, gore nego na robiji.

„Pre godinu i po dana sam sa decom pobegla od kuće, prvo kod roditelja, a potom sam krov nad glavom pronašla ovde, u ovom malom prostoru u blizini škole“.

Jelena sa trojicom sinova, najstarijim Vasilijem (12), Andrijom (11) i Jordanom (6), živi u maloj garaži koja je prerađena u improvizovani stan od jedva petnaestak kvadrata. Pregradni zidovi su tanki, prozori uski i visoki, po ćoškovima vlaga, tako da sunčeva svetlost jedva da ogreje oskudni dnevni sobičak u kome porodica najviše obitava.

„Na ovom jednom stolu i ručamo i pišemo domaći, ja spavam sa najmađim Jocom u jednom krevetu, a Vasilije i Andrija u drugom preko puta. Hladno je, al šta ćemo, važno je da imamo krov nad glavom i da imamo miran život, konačno“, priča Jelena, skreće pogled u stranu i rukom, da deca ne vide, briše suze.

A oni kako uče, pitam, da prekinem nelagodnu tišinu koja se nadvila nad malim, ali prijatnim prostorom.

„Dobri su, odlični i vrlo dobri“, kaže majka, dok nam se Joca koji ide u predškolsko, hvali paketićem koji je dobio u školici i od tetke.

Jedna soba za igru, učenje, obed i spavanje, foto: I.M. GračanicaOnlajn

„Ovde, na ovom stočiću pišu domađe zadatke i uče.  Dok jedan piše, drugi nešto čita i prekrivaju šakama uši, da jedno drugom ne smetaju dok uče.

Kao i svaka dobra domaćica, Jelena nas je ponudila kafom koju je spremila u malenoj i hladnoj kuhinji,  po čijim se ćoškovima već nahvatala vlaga.

U ćoškovima malene kuhinje nahvatali su se buđ i vlaga 

„Ovde je toliko tesno da nemamo gde ni šporet da smestimo. Zato se grejemo na struju, a računi kad stignu, bolje i da ne pričam“, kaže Jelena i rukom prekriva usta.

Nije lako samohranoj majci da otškoluje dvojicu đaka i jednog pretškolca, ma koliko joj u brizi oko kuće i dece pomagali i roditelji i rodbina. Iako se više puta pismeno obraćala za pomoć Opštini Gračanica, sve je bilo uzalud, kaže. U pomoć joj je priskočila i humanitarna organizacija „Majka devet Jugovića“ koja radi pri raško – prizrenskoj eparhiji, priča mlada majka bojeći se da ne zaboravi ili slučajno preskoči nekog ko joj je u zlu pomogao, dok se s gorčinom seća i onih koji su je izbacivali iz kancelarije ne želeći ni da je salušaju, a kamo li pruže bilo kakvu pomoć.

„Zahvaljujući gospođi Mari iz Zavoda za socijalni rad i staranje koja se zaista založila za moj slučaj, ja sam dobila novčanu pomoć od 18 hiljada dinara“, priča Jelena, bojeći se da ne zaboravi da spomene ženu koja joj je pomogla u najtežim trenucima.

Seća se ona i ružnih momenata kada ju je jedan od direktora u Opštini Gračanica bukvalno izbacio iz kancelarije. Moli nas da mu ne spominjemo ime. Nećemo, al neka mu je na čast. Dok on svoju decu vozika službenim automobilom, Jelena svoju krije od nasilnika u memli i teskobi.

Foto: I.M. GračanicaOnlajn[/caption]


Ansambl „Venac“ pomaže Jeleni

Snežana Jovanović, direktorka Venca, foto: I.M. GračanicaOnlajn

Kada je za slučaj Jelene Đorđević sazanala direktorka Ansambla narodnih igara i pesama sa KiM „Venac“,  koja je ujedno i odbornica u Skupštini opštine Gračanica, Snežana Jovanović, odlučila je da joj pomogne. Svoju odborničku platu ustupila je Jeleni i ne samo to, privremeno ju je zaposlila u „Vencu“ kao higijeničarku.

„S obzirom na to da je njoj bilo potrebno pomoći odmah, ja sam Jeleni, za čiju sam tragičnu sudbinu sanala od njenog strica, prvo kao čovek, jer sam bila u mogućnosti, izašla u susret. U ime „Venca“ mi smo nju angažovali kao higijeničara da održava naše  prostorije u Domu kulture i smatram da nam je dužnost da pomognemo ljudima kojima je zaista potebna pomoć“, kaže Jovanovićeva.

Time što je pomogla jednoj osobi, žrtvi nasilja, Jovanovićeva kaže da problem nije rešen i da ga treba rešavati iz korena, uz angažovanje i ostalih institucija. Ona naglašava da je postojanje Sigurne ženske kuće u Gračanici neophodno i da se problemi nasilja nad ženama ne smeju gurati pod tepih.

„To pitanje sam stavila kao jednu od tema koja je bitna i važna i na kojoj treba da se poradi. Opština nije izašla u susret onako kako bi trebalo da pomogne ovoj ženi, jer ovde u Opštini Gračanica ne postoji sigurna kuća i iz tih razloga bi lokalna samouprava trebalo da preduzme veću odgovornost po tom pitanju.  Verujem da ćemo svi mi iz Opštine Gračanica da se opametimo i da okvakve stvari rešimo u što kraćem roku i da ih ne ostavljamo na marginama, da se rešavaju usput“, rekla je Jovanovićeva.


Malo smo odlični, malo smo vrlo dobri, pričaju nam Andrija i Vasilije. Jedan obožava biologiju a drugi srpski jezik.Toliko su skromni da se stide da kažu da u slobodno vreme Andrija svira harmoniku, a obojica igraju u „Vencu“.

I neka i treba, jer posle toliko suza, red je da iako u malenoj i memljivoj kućici,  zapeva i zaigra sreća. Pitam ih šta bi poželeli od Deda mraza za Novu godiniu, a oni su samo pogledali prema majci i ko iz topa odgovorili:  „Da mama bude srećna i da ima sve što joj je potrebno u ovoj kući“. Mali Joca želi samo paketić sa bombonama i ništa više.

Jordan Đorđević, foto: I.M. GračanicaOnlajn

A Jelena, dok briše suze, usput priča da otac ne želi da viđa decu, iako je sud odredio da ima pravo na to, dva sata u toku nedelje. Sudski nisu razvedeni, tako da ona ne može da ostavri ostalu pomoć koja joj pripada kao samohranom roditelji.

U želji da će bar 2019. godinu dočekati u boljim uslovima, pozdravljam majku i mališane koji još uvek veruju u Deda Mraza.  A Jelena? I  njoj se vratila vera u dobre ljude, zahvaljujući gospođi Mari, a najviše direktorki Snežani, kaže. Možda se i iz lokalnih vlasti neko seti i dođe da obiđe ovu mladu ženu, koja nas ispraća, usput pokazujući  rezu na vratima.  Redovno je, kaže,  navlači i zaključava vrata,  jer je i policija zathevala da nađe stan u blizini škole i policijske stanice, kako bi motrili na nju, jer joj suprug, kako priča, i dalje s vremena na vreme preti. Za Jelenu su mere predostrožnosti i dalje na snazi

Ono što su uradile Mara i Snežana, možda podstakne i neke druge dobre ljude. Ne moraju ništa da poklone ni Jeleni ni deci, ali neka je pitaju, kako je i neka ne okreću glavu od nje. Ona zaslužuje poštovanje.

Ivan Miljković