Реаговање Европске федерације новинара, Савета Европе, ОЕБС-а и Владе Србије на истаживање УНС-а о убијеним и отетим новинарима на КиМ

Истрага отмице Љубомира Кнежевића, новинара приштинског “Јединства“ и “Политике” је прекинута. Постоје сведоци отмице Александра Симовића Симе, али су отмичари и убице на слободи.  У ЕУЛЕКС-у верују да иза убиства новинара Џемајља Мустафе стоји Назим Блаца, данас њихов заштићени сведок. Обавештајна служба КФОР-а одбила је да преда документа УНМИК-у о истрази убиства новинара Енвера Маљокуа.  Полицији УНМИК-а пријављено је убиство Момира Стокуће, истраге никада није било, а пријава је „нестала“ из њихове архиве.

Нема ни истраге убиства Африма Малићија, новинара листа „Бујку“.

На листу убијених и отетих новинара Удружење новинара Србије (УНС) је додало и професора Шабана Хотија, који је као део новинарске екипе руске државне телевизије убијен у јула 1998. године у Лапушнику.

Ово је само део сазнања које је у последњих годину дана УНС представио јавности, истражујући убиства и отмице 15 новинара на КиМ, о којима се није знало готово ништа.

Захваљујући иницијативи УНС-а, прошле године Скупштина Европске федерације новинара (ЕФЈ) усвојила је Резолуцију о истрагама убистава новинара на Косову. На Платформу Савета Европе за заштиту новинарства и безбедност новинара постављена су имена 14 убијених и отетих колега новинара и медијских радника, Срба и Албанаца, на Косову и Метохији у периоду од 1998. до 2005. године.

Влада Србије донела је одлуку о проширењу надлежности Комисије за истраживање убистава новинара и на случајеве убистава и нестанака новинара на КиМ у периоду од 1998. до 2001. године. И ова одлука је донета управо након објављивања резултата истраживања УНС-а. УНС-ове текстове на албанском, српском и енглеском језику, преносили су медији у Приштини, Београду, али и земљама ЕУ. Ово истраживање је у 2018. години подстакло и друге колеге да праве прилоге и емисије на ову тему, посебно у Приштини.

Запањујуће велики успех

Јан Брату, шеф мисије ОЕБС-а на Косову, каже да је УНС-ово истраживање направило велики корак у премошћавању поделе између новинара из српске и албанске заједнице на Косову.

– Поштована госпођо Петковић, у име Мисије ОЕБС-а на Косову, желео бих да изразим наше дивљење и признање за професионалност, посвећеност и одлучност коју сте показали током последњих неколико година извештавајући о случајевима убијених и несталих новинара на Косову између 1998. и 2005. године. Мисија на Косову је посвећена унапређењу сигурности новинара и суочавању са насиљем у прошлости како би се окончало некажњавање и осигурало да новинари могу радити слободно и несметано, у складу са принципима ОЕБС-а. Истраживали сте у веома тешким политичким и друштвеним околностима. Штавише, Ви сте у великој мери били сами. Заиста, Ви сте били пионир у овом погледу. Други сада говоре о томе и следе пут који сте Ви направили. Ваш рад је фокусиран на жртве, без обзира на етничку припадност или политику. У томе сте показали истински професионализам и посвећеност високим принципима у погледу сигурности новинара. Запањујуће је како сте успели да стекнете поверење породица жртава, опет, без обзира на етничку припадност. У овоме сте показали хуманост, поред професионализма. Ово је заиста ретка комбинација. Такође ми дозволите да изразим признање за подршку и посвећеност УНС-а у овом погледу. УНС се заложио за права новинара и сигурност на фундаменталан начин. Ако се не варам, УНС је био први који је обезбедио да текстови о овој теми – углавном Ваши – буду преведени и објављени на српском, албанском и енглеском језику. Ово је питање убијених и несталих новинара на Косову приближило међународној јавности, и што је још важније, направило је велики корак у премошћавању поделе између новинара из српске и албанске заједнице на Косову. Последица тога је заједничка Резолуција, представљена и усвојена од стране Европске федерације новинара. На крају, сигурно је да ће Мисија ОЕБС-а на Косову наставити да подржава напоре Вас и других да решите случајеве убијених и несталих новинара на Косову од 1998. до 2005. године. Ово је принципијелно питање, али и питање хуманости и поштовања породица погинулих и несталих новинара – изјавио је Јан Брату, амбасадор ОЕБС-а на Косову, о УНС-овом истраживању.

Шта смо открили и објавили у 2018. години?

Истраге киднаповања Љубомира Кнежевића је било, али је обустављена

Истражујући киднаповање Љубомира Кнежевића, новинара приштинског “Јединства“ и дописника београдске “Политике”, УНС је открио да је адвокаткиња Стоја Ђуричић још 2001. године сумњала да је њега киднаповала група под командом Ганија Имерија, команданта ОВК у области Вучитрн. Она је, као заступник оштећених, тражила проширење тада актуелне истраге за киднаповање шесторице и покушај убиства једног српског цивила, која се водила пред Окружним судом у Митровици против Имерија. Немало потом, истрага против Имерија је почела да се урушава због отворених претњи убиством заштићеном сведоку. Када је међународни истражни судија Леонард Асира због тих претњи на рочишту дозволио сведочење истражитеља уместо сведока, одбрана је тражила његово и изузеће међународног тужиоца Мати Хининена. Након претњи, смене тужиоца и судије, истрага је доспела у ћорсокак, а осумњичени је након пет месеци пуштен из притвора.

Убиство професора Шабана Хотија

Професор руског језика, преводилац и медијски радник Шабан Хоти је заробљен, а потом убијен, као део екипе руске државне телевизије која је јула 1998. године покушала да направи интервју са припадницима ОВК у селу Лапушник. Он је 15. на листи убијених и киднапованих новинара и медијских радника на Косову.

На путу Приштина-Пећ, припадници ОВК прво су зауставили возило у којем је била екипа руске државне телевизије, а немало потом их заробили. Тог 21. јула 1998. године, око 19.30 руски новинари су пуштени, али не и Хоти. Пет дана касније, стрељан је на планини Бериша.

Због убиства Шабана Хотија и још осморице цивила, на 13 година затвора, пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ), осуђен је Хајреднин Баљај звани “Шаља”, стражар у логору ОВК Лапушник.

Еулекс зна ко је одговоран за убиство Џемајља Мустафе?

УНС је сазнао да припадници ЕУЛЕКС-а који су истраживали убиство новинара Џемајља Мустафе верују да је за овај злочин одговоран Назим Блаца, плаћени убица, који сада ужива статус заштићеног сведока ЕУЛЕКС-а. Мустафу су убила двојица непознатих нападача испред његовог стана у Приштини, 23. новембра 2000. године. УНС-ов извор, по функцији коју обавља на Косову веома кредибилан, рекао је да ЕУЛЕКС има доста сазнања о том убиству.

– Блаца је био атентатор који је стајао иза сваког великог, добро плаћеног убиства, било да су наручиоци из врха странака насталих из фракција ОВК, а које су предводили Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, или високи косовски политичари као што су Азем Суља, Гани Геци и Фатмир Љимај. Блаца је починио нечувена и најгнуснија убиства која су се догодила на Косову од 1998. до 2005. године – рекао је извор УНС-у.

Адвокат Назима Блаце Бурхан Ћоса, казао нам је да је ЕУЛЕКС адреса за дозволу за интервју са Блацом. ЕУЛЕКС није одобрио интервју.

Енвер Маљоку – у истрагу умешани интереси обавештајаца

УНС је сазнао да је обавештајна служба КФОР-а одбила да преда документа о убиству новинара Енвера Маљокуа Централној обавештајној јединици и истражној јединици УНМИК-а, која је водила ову истрагу.

УНМИК-ови истражитељи добили су оскудне информације, а обавештајна служба КФОР-а се „покрила“ објашњењем да су сви важни подаци о убиству већ предати војном архиву НАТО-а. УНМИК се обратио војном архиву НАТО-а, али никада није добио одговор.

УНС је тражио у седишту НАТО-а податке из војне архиве о свим убијеним и отетим новинарима на Косову, посебно инсистирајући на документима о убиству Маљокуа.

– Немамо независне информације које потврђују ове инциденте. КФОР је распоређен на Косово у јуну 1999. године – званично је УНС-у одговорено из НАТО-а, уз додатак да се “архива управо сели”.

– Позадина убистава новинара на Косову је јасна – сметали су на милион начина. То је био начин да се дисциплинују и Албанци. Пре свега Енвер Маљоку – казао је за УНС Раде Мароевић, који је у току и након рата био извештач новинске агенције Бета из Приштине. Он је истакао да “када би албански ШИК (обавештајна агенција ОВК за време рата) отворио архиве, можда би дошли до неких података.”

УНС је сазнао и да је некадашњи шеф команде ОВК, а потом високи функционер ПДК, Азем Суља, претио да ће „одсећи главу“ угледном албанском новинару Меро Базеу.

Када му је Базе поменуо убијеног новинара Маљокуа, Суља му је ставио до знања да су „они“ то учинили. Сећајући се догађаја, који се одиграо у време преговора у Рамбујеу, Базе је у разговору за УНС истакао да у контексту догађаја то није било признање убиства, већ покушај застрашивања.

Убиство Момира Стокуће – 19 година без истраге

Полиција УНМИК је добила позив да се нешто дешава у Улици Ђуре Јакшића 15 у Приштини, 21. септембра 1999. У кући, на тој адреси, на поду спаваће собе затекли су убијеног Момира Стокућу, фоторепортера и сарадника „Политике“.

– У канцеларији УНМИК-а су били један странац и девојка, преводилац. Извадио је метак из фиоке и показао ми га. Тим метком је убијен, рекао ми је. Питала сам да ли је то метак из очевог пиштоља? Рекао је не. Тај пиштољ смо нашли у вашој кући. Пуцано је из другог – описала је Бранка Дамњановић, сестра Момира Стокуће, сусрет са истражитељем УНМИК-а када је отишла да преузме Момирово тело.

Истраге никада није било, а подаци о овом предмету су “нестали” из архиве УНМИК-а, што се правда „променом надлежности и селидбом“, речено је УНС-у. Података о овом убиству немају ни ЕУЛЕКС, ни Специјално тужилаштво Косова, нити српско Тужилаштво за ратне злочине.

Нема истраге о убиству новинара Африма Малићија

Почетком 2017. године, мисија ОЕБС-а у Бечу је на листу убијених новинара додала име Африма Малићија, новинара листа „Бујку“. Убијен је 2. децембра 1998. године у Приштини, а истрага се не води. У Косовској књизи памћења београдског Фонда за хуманитарно право, наведено је да је Малићи убијен као припадник оружаних формација. Према евиденцији ОВК, Малићи је био припадник 152 бригаде. Ипак, друге информације указују да је убијен као цивил.

– Било је заиста тешко одредити да ли је особа убијена као новинар, цивил или члан оружаних снага. За нас је најважније да је он био медијски професионалац, док је на локалним властима да приведу правди све и транспарентно истраже све околности у вези са тим убиствима – одговорила је УНС-у мисија ОЕБС-а у Бечу.

Марјан Мелонаши: Злочин пред којим је полиција жмурела

Марјан Мелонаши је нестао 9. септембра 2000. године. Његова мајка Цица Јанковић и његов деда Криста Мелонаши, који је 13 година био директор Школе унутрашњих послова у Вучитрну, учинили су све да га пронађу.

– Све те генерације милиционера које су касније биле у ОВК и осталим албанским структурама су прошле кроз дедину школу. Био је код Хашима Тачија, ишао је и код Рамуша Харадинаја, али му ништа нису рекли. С обзиром на то где је радио, била сам убеђена да ће деда успети да сазна шта се мом сину догодило, па ма каква била  истина – испричала је Цица Јанковић УНС-у.

Она каже да је Марјанове колеге из тада покренуте Радио-телевизије Косова никада нису позвале.

– То је завера ћутања, истакла је.

– Знам да су Марјану претили због дружења са Србима. То ми је рекао, али можда је ту било и других ствари – испричала је за УНС Оливера Бернардони Стојановић, пријатељица Марјана Мелонашија.

– До нестанка Марјана Мелонашија нисмо баш схватали да су новинари мета. Након њега, нестао је још један наш другар. Када је реч о истрагама, омиљено оправдање УНМИК полиције је било: „Дешава се пуно ствари, знате, има пуно проблема, знате, немамо информације, молимо Вас помозите“. Суштина је да их је било баш брига – испичао је за УНС новинар Никола Радишић, који је 1999. и 2000. године био у прес служби УНМИК-а, а данас ради на ТВ Н1.

Важно да се настави истраживање

Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара у Србији, истиче да је “веома важно да УНС настави истраживање јер оно осим што доноси нове податке, подсећа на то шта није учињено, а морало је, или што се не чини, а морало би”.

– УНС и Јелена Петковић отварањем теме несталих, киднапованих и убијених новинара на Косову, на систематски начин, кроз истраживање сваког појединачног случаја, урадили су више него било која институција којој је то било у опису посла, и када је реч о инситутуцијама Србије, али и организацијама које су преузеле одговорност за безбедност грађана – КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС.

Нису имали ни попис убијених и отетих. У многим случајевима није било истрага, неке су само формално вођене и затваране без резултата. Некажњивост убистава и отмице новинара само води у екстремизацију положаја новинара. Ова истраживања покренула су институције. Сада имамо пописе несталих и убијених новинара, прикупљање података о досадашњим институционалним истрагама и формирање случајева и у Србији и при привременим институцијама на Косову. Ипак и даље интензитет рада на овим случајевима није задовољавајући. И даље су истраживања УНС-а и Јелене Петковић динамичнија и обухватнија.

Она ће послужити свакоме ко буде радио истражне радње. Надокнадиће, бар делимично, све пропусте које су направиле институције на Косову нечињењем.

Друштва у Србији и на Косову, новинари и медији, морају се суочити са суровим чињеницама да је само у неколико година убијен и отет највећи број новинара и медијских радника, а да ниједан од случајева није разрешен. И морају се направити напори како би ови случајеви добили приоритет у решавању. Морају се успоставити мостови између приверемених институција на Косову и институцијама у Србији. Морају се прикупљени подаци са свих страна консолидовати на једно место са јасним планом како ће се на обе стране водити истрага, како би се максимизирао учинак.

Веома је важно да УНС и поред свега настави истраживање, јер оно осим што доноси нове податке, подсећа на то шта није учињено, а морало је, или што се не чини, а морало би – закључује Матић.

Инсистирање на истрагама

Осим родбине, пријатеља, колега и сарадника, у 2018. УНС је објавио и разговоре са челницима институција, са којима је проверавао статусе истрага.

Дрита Хајдари, тужилац за ратне злочине косовског Специјалног тужилаштва, у разговору за УНС, питала се како да локални тужиоци надокнаде оно што међународни нису урадили.

Мисије УНМИК и ЕУЛЕКС са великим бројем тужилаца нису успеле да реше убиства и отмице новинара, а сада се очекује од локалних тужилаца да надокнаде оно што међународни нису урадили, казала је она за УНС.

Такође, није могла да да више података о истрагама отмице новинара Љубомира Кнежевића и убиства Енвера Маљокуа, јер су, како је рекла – у току.

Документа о истрази отмице Ђуре Славуја и Ранка Перенића то Тужилаштво још није добило од ЕУЛЕКС-а. Хајдари каже и да ово тужилаштво за сада нема никаквих података о убиству Африма Малићија, Криста Гегаја, Момира Стокуће, Шефки Попове и Бардуља Ајетија.

Било би добро да се истрага прошири

– Жалосно је што се до сада новинари нису бавили истраживањем страдалих новинара, али и других, нарочито цивила, јер би јавност била много боље информисана о догађајима у прошлости. Младе генерације, и овде, и у Србији, и у региону, одрастају са наративом о прошлости, о деведесетима који није баш веран истини. Стварали смо једностране наративе који се више базирију на митовима него на чињеницама. И не само да је важно што је Европска федерација новинара усвојила Резолуцију, што информације доспевају у међународну сферу, него је веома битно и за наше грађане. Институције се нису много тиме бавиле, а ако и има неких истрага, оне никада не доспевају у јавност. Наши грађани остају ускраћени за истину. Апсолутно је важно што сте почели да истражујете отмице и убиства новинара и било би врло добро да се то прошири и на друге цивиле. Такође, ми ћемо имати један врло поуздан извор информација о тим догађајима, истакао је један од саговорника серијала Досије УНС-а, Беким Бљакај, директор Фонда за хуманитарно право у Приштини.

УНС