Velikoposna poslanica Episkopa Raško-prizrenskog Teodosija – O Kosovu i Metohiji u svetlu predstojećeg podviga Svete Četrdesetnice

EPISKOP RAŠKO-PRIZRENSKI TEODOSIJE:  SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I VERNOM NARODU

 

Mir vam od Boga i blagoslov Gospodnji!

U ovim danima duhovne pripreme za početak Svete Četrdesetnice, obraćamo Vam se, braćo i sestre, deco duhovna, blagodareći pre svega Gospodu Spasitelju koji nas drži i čuva u ovom teškom vremenu, kao što je i sačuvao naš verni narod vekovima kroz sva njegova stradanja i nevolje. Obraćamo vam se sa pastirskim pozivom da u blagoslovenim danima predstojećeg podviga Velikog posta, molitvom, ljubavlju, praštanjem i uzdržanjem od svega onoga što nas odvaja od Boga i bližnjih, zajednički uputimo svoj vapaj Gospodu, kako bi nas u ovom vremenu, neizvesnosti i nevolja, poštedeo i sačuvao. Više nego ikada, potrebno nam je Božje sile i snage, da na sve teškoće i iskušenja odgovorimo blagodarnošću, trpljenjem, nadom i čvrstom verom, da u životu ništa ne biva bez Božije volje i premudrosti. Bog, koji je izvoleo da u Hristu Isusu sjedini i vaspostavi svoju rasejanu decu kao jedno telo – Crkvu Božiju i uvede u večnost, vekovima vodi i naš narod srpski i svetosavski, na ovim prostorima, ka tihom pristaništu svoje ljubavi i radosti Novoga Jerusalima. Ali, kako je i sam Hristos Spasitelj pokazao, vaskrsenja nema bez krsta, niti rođenja novog čoveka bez umiranja starog, sa svim njegovim zabludama i lutanjima. Otuda je put ka večnom životu jedino put pokajanja, to jest promene našeg načina života, našeg uma i srca. A takve promene, nema bez Božije pomoći, koju Bog izobilno izliva svima onima, koji sopstvenim trudom svoje srce molitvom otvaraju za Njegovu nesebičnu ljubav, i svoje telo, sa njegovim sebičnim prohtevima, razapinju blagoslovenim postom.

Vladika Teodosije sa sveštenstvom i monaštvom u Gračanici, foto: GračanicaOnlajn

Kako nas uči sveti Vasilije Veliki, post nije samo uzdržanje od hrane, već iznad svega „udaljenje od zla, uzdržanje jezika, stišavanje gnjeva, odbacivanje pohote, zloslovlja, laži, krivokletstva“ (O postu, beseda 2). Sam Gospod naučio nas je da se zlo pobeđuje „postom i molitvom“ (Mt. 17.21) i Sam je postio na Gori kušanja, pobeđujući u čovečjoj prirodi sve ono što čoveka odvaja od istinskog života i zajednice sa Bogom. Postili su i proroci Mojsije i  Ilija, i drugi drevni starozavetni proroci, kada god je trebalo umoliti Boga, jer Bog, iako zna naše potrebe, želi naše svecelo obraćenje. Čovek, budući da je i duša i telo, mora prvenstveno da izrazi svoju ljubav prema Bogu, ne samo rečima, već žrtvujući svoje sebične telesne prohteve, da bi tako otvorio put prosvećujućoj blagodati Božijoj, koja menja poredak prirode, i ono što je nemoguće tada čini mogućim.

Nemojmo, deco duhovna, nikada zaboraviti da nema molitve bez posta, bez podviga u kome učestvuje i naše telo, ne zato što je Bogu potrebna naša telesna oskudica, već zato što nema iskrene ljubavi bez žrtve, bez napora, bez istinske promene naših starih i sebičnih navika kojima služimo sebi kao idolu. Zato, još govori Gospod preko svetog proroka Joila: ,,Obratite se k meni svijem srcem svojim i posteći i plačući i tužeći. I razderite srca svoja a ne haljine svoje, i obratite se ka Gospodu Bogu svojemu, jer je milostiv i žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem… Između trijema i oltara neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje, i neka reku: prosti, Gospode, narodu svojemu, i ne daj našljedstva svojega pod sramotu, da njim ovladaju (neznabožni) narodi; zašto da reku u narodima: gde im je Bog? I Gospod će revnovati za zemlju svoju i požaliće narod svoj. I Gospod će odgovoriti i reći će svome narodu: evo, ja ću vam poslati žita i vina i ulja, i bićete ga siti, i neću vas više dati pod sramotu među narodima.“ (Joil 2, 12-19)

Iz istorije Božijeg naroda u Starom zavetu na mnogo mesta možemo videti da Bog poziva narod na pokajanje i povratak domu Očevom, jer spasenje dolazi jedino od Boga. Veliki propovednik ljubavi Božije, Sveti prorok Jeremija vapije: „Ovako veli Gospod: da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo. (Jer. 17, 5)“

Danas živimo u vremenu kada kao da smo zaboravili reči psalmopevca Davida koji govori: „Jedni se hvale kolima, i drugi konjima, a mi ćemo se veličati imenom Gospoda Boga našega.“ (Ps. 19.8). Neće nas spasiti nikakva sila ovoga sveta ako se ne vratimo Bogu i svo svoje pouzdanje položimo na njega. Ali za to je potrebna vera, vera da su istinite reči Gospoda koji nas evanđelski podseća da  nam je i „kosa na glavi sva izbrojana“ (Mt. 10.30) i da se ne brinemo za sutrašnji dan (up. Mt 6,34). Uzdajmo se, zato, i radijmo u Bogu, jer ako se Bog brine za ptice i poljsko cveće, sigurno će se brinuti i za svoje verne sluge (up. Mt 6, 25-30). Tamo gde je potpuna predanost Bogu, nema i ne može biti straha i neizvesnosti.

Vidimo, braćo i sestre, da bi moćnici ovoga sveta da kroje i prekrajaju ono što je molitvom satkano kao hiton Gospodnji, našu svetu kosovsko-metohijsku zemlju, na kojoj kao biseri sijaju naše svetinje, manastiri i hramovi. Zaludni su njihovi planovi i pokušaji, jer dolaze od srca neobrezanog verom, neokađenog ljubavlju, sebičnog i pohlepnog za silom ovoga sveta, koja će im se pre ili kasnije izmaći iz ruku. Zato, draga naša deco duhovna, iskoristimo ovo vreme Svete Četrdesetnice, da umnožimo svoje molitve i držimo sveti post, kako bi Gospod sve te njihove beščasne namere, da proteraju i rasele naš verni narod, razvejao u prah i pepeo. 

Kosovo i Metohija, istovremeno može biti nekome, ili blagoslov, ili prokletstvo. Onaj koji živi u svesti tog blagoslova i čuva ga i drži, biće srećan, jer čuva ono što su nam ostavili naši sveti preci kao zalog našeg opredeljenja za Carstvo Božije, a ne za carstvo ovoga sveta koje prolazi. Za one, pak, koji bi da trguju svojim nasleđem, pa i po cenu stradanja narodnog, taj blagoslov Božiji postaće za njih prokletstvo, koje će ih pratiti i za života na zemlji, a i posle u večnosti. Njihovo ime će zauvek ostati upamćeno sa onima koji su rušili živu Crkvu, krivokletnicima i obmanjivačima, koji licemernim rečima jedno govore, a drugo misle, radeći tajno, ne bi li sakrili svoju sramotu. Ali, neka bi i njima Gospod dao razuma i pokajanja da se i sami okrenu Bogu i shvate da ono što im je dato u nasleđe nije samo zemlja, već i ovo parče neba na zemlji, naše sveto Kosovo i Metohija, koje je vekovima objedinjavalo naš verni narod gde god on živeo. 

Svi oni, koji hoće da budućnost svog naroda grade na tragediji drugog, na nepravdi i otmici, prevari i nasilju, već su izabrali put sa onima koji su kroz istoriju na trenutak izgledali kao pobednici, ali im je, kasnije, u trenutku sva sila i moć nestala sa lica zemlje. Pogledajmo ruševine drevnog Vavilona, Ninive, Rima, i poznajmo gde nestaje sila i moć ovoga sveta. A svetlost koja je zasijala iz Vitlejemske pećine, živi i živeće i pored svih progona i stradanja, ukrepljivana krstom Gospodnjim kao znakom istinske pobede.

I tako, hodeći sa verom, nadom i ljubavlju prema radosti praznika Vaskrsenja Gospodnjeg, namažimo lica svoja uljem, ne budimo tmurni nego veseli. Ugledajmo se na smernost onoga carinika iz evanđelske priče, a ne na gordog fariseja.  Ugledajmo se i na pokajanog bludnog sina koji hita domu Očevom i dobija znake sinovskog dostojanstva, a ne na nepokajane gordeljivce, koji ne znajući šta čine, srljaju iz bezumlja u bezumlje. 

Neka bi nam Gospod Spasitelj podario mirne dane Velikog posta, ukrepio nas u veri i nadi, blagoslovio nas istinskim pokajanjem i smirenjem, koji otvaraju put svemoći Božijoj, da bi pobedili svaku nepravdu, svako zlo i dostigli ka svom konačnom cilju – Carstvu Nebeskom. Neka bi Svemoćni Gospod sačuvao i naše sveto Kosovo i Metohiju, naše svetinje i verni narod, kako bi i buduća pokolenja mogla da slave Njega raspetog, ali i vaskrslog.

Blagoslov Gospodnji neka dođe na sve vas, Njegovom blagodaću, i  čovekoljubljem,  svagda, sada i uvek, i u vekove vekova. Amin!

Vaš molitvenik u Gospodu

Episkop Raško-prizrenski Teodosije

U Prizrenu, uoči Velikog posta 2019. godine