Ж. Ракочевић: Како би сачували свој језик, Србима треба подршка и да не доживе раздвајања и разграничења

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Живојин Ракочевић

Оно што нису завршиле тројке које су слушале којим језиком ви говорите на некој градској улици на Косову и Метохији, сада довршавају институције. Институције желе да задовоље форму а да притом униште језик који је у званичној употреби.

Велика је опасност да српски језик нестане са простора Косова због институционалне репресије која је заменила страх од употребе матерњег језика, али и Срби и њихов језик ће преживети, рекао је у интервјуу за ГрачаницаОнлајн, књижевник и новинар Живојин Ракочевић. По Ракочевићевом мишљењу Србима треба подршке да сачувају свој живот, да преживе велике стресове и да не доживе било каква раздвајања и разграничења од укупне државне, језичке и духовне целине свога народа.

Данас је мултиетничност бизнис

ГрачаницаОнлајн: Господин Ракочевићу, подсетићу да је проф. др Митра Рељић, представљајући своју књигу о стању српског језика на Косову и Метохији, рекла да је још у средњем веку мултијезичност била нормална, а данас се на то гледа као на чудо. Да ли је и зашто је мултијезичност на Косову чудо?

Живојин Ракочевић: Она је чудо, зато што је данашња мултиетничност и мултијезичност подмићивање, идеологија и друштвени концепт. Тада је била природна и тада је била условљена природностима и животом. Данас је мултиетничност чист бизнис.

ГрачаницаОнлајн: Шта да раде Срби да им се не би дешавало овакво карикирање језика? На пример: “Нацрт закона о антидампиншким и компензаторним мерама”, “Узгој птице за гојазност”, “Улога и значај минерала у пошумљавању телади и других категорија животиња и живине”? Ово што сам цитирала, тешко је и изговорити. Дакле, српски језик се као службени не поштује, не употребљава се адекватно у институцијама, нема превода, а ако и постоји превод, он је неразумљив и неправилан.

Живојин Ракочевић: Постоји кратка историја уништавања српског језика на Косову и Метохији од 1999.године. Ми смо на пример у Пећи имали казну од 100 марака, а у Косовској Каменици од 20 марака због употребе српског језика. Сећате се да је у Приштини убијен службеник УН јер се слушаоцима учинило да он прича српским језиком, тако да је језик постао средство идентификације и оно против чега се треба борити. Српски језик није био пожељан и имали смо тројке које су ишле улицама и слушале како ко говори. То је први пут у историји овог простора и те тројке су затим елиминисале људе. Многи су изгубили главу ако би проговорили реч на матерњем језику и онда смо се повукли у гета. У тим гетима смо могли слободно да говоримо српски језик. Међутим, десио се и дешава се један феномен и то је нешто што је фасцинантно. Рецимо, ако овде изађете на грачаничку улицу, или у неку улицу у Ораховцу или можда неког другог нашег гета и деци школског узраста кажете једно просто “Добар дан”, проћи ће неколико делића секунде док вам се на поздрав узврати. То се не дешава у другим нормалним срединама. У тим делићима секунде, онај ко слуша жели да зна ко сте ви, да би могао да вам узврати на свом матерњем језику. У тих неколико делића секунде, крије се страх од употребе матерњег језика.

Репресија пресељена у институције

ГрачаницаОнлајн: Да ли је највећи проблем употребе српског језика на Косову и Метохији покушај албанизације, недостатак политичке воље за поштовање двојезичности или нешто треће?

Живојин Ракочевић: Репресија која је била првих година, због које смо губили главе и због које су се губиле главе због употребе матерњег језика, преселила се у институције и оно што нису завршиле тројке које су слушале којим језиком ви говорите на некој градској улици на Косову и Метохији, сада довршавају институције. Институције желе да задовоље форму а да притом униште језик који је у званичној употреби. Због тога ми данас имамо албанизовани српски језик, имамо албанизована имена места, ако не и потпуно промењена. То је реалност са којом се суочавају они чији је српски језик матерњи на Косову и Метохији. Посебно су у проблему људи који су у косовским институцијама, који имају проблем како да се одбране од те навале албанизованог језика, како да избегну ту терминологију за коју ми никада нисмо чули, како да се заштитимо од “пошумљавања телади”, “огласа за ликвидацију”, разних позива за послове. Имали смо и једну чувену публикацију о заштити језика чије је име апсолутно немогуће поновити, а бавила се заштитом српског језика.

ГрачаницаОнлајн: Споменули сте да морамо да се боримо за свој језик. Како да се боримо, ако новинари који би требало у томе да имају водећу улогу заједно са људима који се баве културом, у институцијама немају превод на српски језик? Можда парадоксално звучи, али једини одговор на српском језику добијамо од Рамуша Харадинаја. У Скупштини Косова немамо превод, а желимо да известимо људе о одлукама које одлучују директно о њиховим животима.

Живојин Ракочевић: Језичка дискриминација је врх опште дискриминације и када ви осетите да вам неко угрожава језик, то је горе него да вам је упао у породицу као разбојник. Ви сте онда суштински изнутра потрешени јер знате да се тај човек бори, не против вас, него против вашег језика и свега онога што он носи. Нажалост, ми немамо неку врсту адекватног одговора, осим професора српског јзика. Најбољи одговор је када у наша гета и наше средине дође неки важан писац и била би права срећа када би се населио овде неки нови Милан Ракић, као што се населио пре сто и више година или Бранислав Нушић или Војислав Илић. То је био тада природни људски одговор на угроженост живота, језика и наслеђа на Косову и Метохији. Данас су такви људи само гости, ако их и имамо.

Књиге на српском језику чекају да им се вратимо

ГрачаницаОнлајн: Споменусте Милана Ракића, па ми је пала напамет Народна библиотека у Приштини у коју Срби не залазе и питање је да ли у њој још постоје српске књиге. Међутим, на улици може да се купи комплет књига Иве Андрића или Милана Ракића за само десет евра. Како то тумачите?

Живојин Ракочевић: У нашој библиотеци у Приштини има око 800.000 библиографских јединица на српском језику. Једном приликом сам добио позив, чини ми се од Штефана Филеа, за неки скуп који се одржавао у тој библиотеци. Тада сам схватио сву суштину свог личног пораза и недостатка града. Одговорио сам му: “Извините, не могу да дођем у ту библиотеку, питаће ме 800.000 књига на мом језику зашто нас оволико година нико не отвара и не чита.” У основи, те књиге нас чекају да се ми њима вратимо. Што се тиче књига на улици, постоје Албанци који су кришом скупљали те књиге и правили своје велике библиотеке и чували књиге. Један од њих ми је рекао да је спасио камион српских књига. Не смем да му кажем име, али доћи ће тренутак када ће он моћи да каже: “Да, ја сам спасио 15.000 српских књига”.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Народна библиотека у Приштини

ГрачаницаОнлајн: Матија Бећковић, наш велики књижевник који нас посећује, иако је у позним годинама, рекао је да човек не може да заборави само две ствари, а то је своје име и свој језик. Да ли смо ми на путу да заборавимо свој језик, али и своје име, с обзиром да нам се имена у личним документима врло често пишу неправилно, са словима која не постоје у нашој азбуци.

Живојин Ракочевић: Опасност постоји, али ми смо сведоци свога језика, свога наслеђа, своје вере, своје државности и своје духовности. Као сведоци смо непрестане мете и стално мора да постоји борба против нас и онда се најчешће срећете са простим људским проблемом да морате нешто да кажете, да нешто проговорите. Тог тренутка када сте проговорили, из вас проговара ваше наслеђе, ваши симболи, ваш идентитет и све оно што носите. Тог тренутка ви постајете мета и тог тренутка ви крећете у борбу за сопствени језик, односно за све што имате.

Српски језик је уписан у темеље косовских градова и културу овог простора

ГрачаницаОнлајн: Осим свакодневних проблема које имамо у косовским институцијама у којима су Албанци огромна већина и недостатка политичке воље, зависимо и од тога колико је неко на шалтерима расположен да проговори нашим језиком. Али, колико смо ми сами, односно колико се Срби баве својим језиком и колико су стручни да помогну да сачувамо нормирани и стандардни српски језик?

Живојин Ракочевић: То су процеси, та борба ће трајати и та борба траје. Осећај слободе који вам се одузима забраном матерњег језика је драматичан и не можемо да преживимо на тај начин, осим ако унутар тих својих гето заједница непрестано не изграђујемо високу свест о употреби и стандардима матерњег језика. Ви можете да осетите, рецимо код средњошколаца, то озбиљно колебање, тај страх од употребе матерњег језика који је условљен одсуством норме и агресивном навалом туђица, једнставно том бојазни. Замислите да у једној средини постоје људи који изађу из границе гета и интензивно размишљају да ли у овом тренутку смем да кажем нешто на свом језику?!

ГрачаницаОнлајн: Да ли очекујте да ће ускоро да дође тај дан када ћемо нормално да говоримо својим језиком, не само у Приштини, него и у Ђаковици, Урошевцу, Пећи?

Живојин Ракочевић: Дан ће сигурно доћи. Да ли ће он да се догоди за десет година, ја то не знам, али овакво неприродно стање се не може одржати и не можете држати у гету један језик, не можете тај језик избацити из градова, јер тај језик је записан у темељима тих градова, у темељима тих институција, у библиоткама које нико не отвара, у библиотекама које су спаљене, уопште у културу овог простора. Култура овог простора је немогућа и неће постојати без српског језика, шта год да ураде они који га прогоне. Он је нестао са огромног простора, он је сведен на гета, али ово је Европа и замислите да нигде на европском континенту не можете бити доведни у опасност због употребе матерњег језика, ма који он био, сем на Косову и Метохији. То је врх дискриминације а најопасније је оног тренутка када помислите да је све у реду и када тај унутрашњи осећај да вам је језик угрожен престане и када пристанете на публикације у којима се говори о “пошумљној телади, о белим медведима на Шар планини, о ликвидацији и послу за ликвидацију, агенцији за интелигенцију и још милион чуда. Наша професорка Митра Рељић је издала сјајну књигу која се зове “Српски језик на Косову и Метохији данас” са безброј примера, али није само наш језик угрожен. Угрожени су говори Горанаца, говор Албанаца у Ораховцу који говоре у кући српски језик и зову га равачки, угрожени су Роми и њихов језички осећај, муслимани у залеђу Призрена. Сви смо ми приморани на неку врсту језичке мимикрије која гласи “спасавај се, спаси живу главу, унутар себе угуши свој језик“. Најопасније је када свој дубоки осећај за језичку лепоту, наслеђе и симболе и оно о чему језик сведочи, негде давиш у себи, ћутећи и гризући усне да не доведеш у опасност голи живот”.

ГрачаницаОнлајн: Немци имају Гетеов институт, Шпанци имају Сервантес институт који се баве очувањем језика. Шта имају Срби на Косову и Метохији?

Живојин Ракочевић: Срби на Косову и Метохији имају све, имају важне културне тековине овога народа, имају важне стварајуће савремене писце, имају своју културу и њима само треба подршке да сачувају свој живот, да преживе велике стресове, да не доживе било каква раздвајања и разграничења од укупне државне, језичке и духовне целине свога народа и преживећемо.

ГрачаницаОнлајн: Хвала, господине Ракочевићу.

Анђелка Ћуп