Директор НПП Предраг Радоњић: Када напуните салу од 400 места у Грачаници то вам је као да сте напунили Маракану

Одлуком Владе Србије, Предраг Радоњић је на место директора приштинског Народног позоришта постављен 2017. године. За то време склопио је више од десет протокола о сарадњи са позориштима из уже Србије, али и Народним Позориштем Републике Српске. Иза ове специфичне позоришне трупе, која је 1999. године протерана са матичне сцене у Приштини, а сада је коначно „свила гнездо“ у Грачаници, где је прошле године обележила значајан јубилеј, седам деценија постојања, стоји велики број одиграних представа.

У међувремену, док глумачка екипа у коопродукцији са нишким, новосадским, зајечарским и Народним Позориштем Републике Српске припрема нове или изводи представе са репертора за текућу сезону, Радоњић са колегама глумцима има амбициозне планове. Треба надмашити  број од 40 одиграних представа у току године. Рад и залагање читаве екипе су препознати, па им је крајем прошле године у конкуренцији од 400 институција културе у Србији додељена награда Културни образац за изузетан допринос на пољу културе. Сребрна медаља „Јован Ђорђевић“, Српског народног позоришта из Новог Сада уследила је одмах после овог признања, а потом и  „Златни ћуран“, награда која се традиционално додељује најбољем комичару, припала је глумцу овог позоришта, Милану Васићу.

За директора који је на руководећем месту једне значајне и важне установе тек непуне две године, ово су заиста добри резултати. Са Предрагом Радоњићем разговарао сам након представе „Женидба“ која је репризно изведена за публику у Грачаници. У интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн Радоњић је признао да је радити у позоришту, одговорно и тешко, али уједно и веома дивно.

Радимо пуном паром: У мају премијера „Ивкове славе“ у Грачаници, до краја године још три премијере

Директор приштиског Народног Позоришта, Предраг Радоњић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

ГрачаницаОналјан: Имам утисак да публика увек лепо прихвата представе Приштинског позоришта, не само када су комедије у питању већ и драме. Какви су ваши утисци после друге представе у Грачаници и где је све „Женидба“ до сада гостовала?

Предраг Радоњић: Мени је посебно драго да је представа у Грачаници јако добро примљена код публике. Наравно да су комедије најпријемчивије за публику и да их она највише воли. Мислим да смо са Гогољевом „Женидбом“, са једним литерарним класиком, који је урађен на један конвенциоаналан, али ипак  начин који је примамљив и модерној публици, успели да направимо представу која је до сада десет пута играна у Новом Саду пред препуном салом. Ево сада у Грачаници игра поново репризно, што је помало и велики подвиг, с обзиром на то да знамо колико људи живи у Грачаници, а колико у Новом Саду, једноставно каква је структура становништа. Када напуните овакву салу од 400 места у Грачаници, то вам је као кад напуните Маракану у Београду. Управо су то те велике и лепе ствари. Мислим да се овде у Грачаници публика већ едуковала и да се навикла на наше позориште и да ћемо ми, не само одржати овај ниво који смо подигли за једну лествицу, чини ми се и више, него ћемо и појачати у наредном периоду. Нас врло брзо, већ десетог маја очекује премијера „Ивкове славе“, тако да верујем да ћемо имати поново пуну салу, а чекају нас још три премијере до краја године. Мислим да Народно позориште у том смислу и контексту ради пуном паром, како и треба да ради.

ГрачаницаОнлајн: Како је бити на челу једне овакве институције? Сигурно да је велика одговонрост?

Предраг Радоњић: Тешко, лепо, одговорно, захтевно, али опет дивно. Све је то измешано и све је то нека врста амбивалентних осећања. Заиста је тешко радити у било ком позоришту, а поготову у оном које има судбину као што је Приштинско позориште, које је потпуно специфично. Значи, ми носимо име Народног позоришта у Приштини, притом смо практично протерани са матичне сцене и из нашег града. Прво нам је било привремено седиште у Лепосавићу, па у Косовској Митровици, а сада смо у Грачаици. Кад се ово изговори, без потребе за појашњавањем у којој ситуацији иначе и Срби и институције српске културе на Косову и Метохији раде, довољно је да се схвати да је то врло отежана и посебна ситуација. Као што је и претходном директору Ненаду Тодоровићу читава ова ситауција на неки начин била инспирција да ради другачије и маштовитије него што је то случај са другим позориштима, мисим да сам и ја успео да наставим тим током и оно што ми је  најважније и најмилије, то је да смо у многоме повећали број играња наших представа и на Косову и Метохији и у централној Србији, па и у региону и свету.Ишли смо, ето, чак и до Берлина. Заиста имамо импозантан број одиграних представа, више од 40 прошле године које ћемо ове године, надам се и да надмашимо.

 Признања су заслужена, не приписујем их себи већ читавом позоришту 

Део из представа Женидба В.Н. Гогоља у режији Милана Караџића, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

ГрачаницаОнлајн: Ову годину сте започели успешно. Можете се похвалити многобројним наградама и признањима. Верујем да се ту нећете зауставити, биће их надам се још?

Предраг Радоњић: Заиста, уручена су нам признања и мислим да су заслужена и не приписујем их себи, већ целом позоришту. Најпре смо добили награду Министарства културе „Културни образац“, као једна од десет између 400 институција културе у Републици Србији. Убрзо након тога стигла је и сребрна медаља „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта из Новог Сада, као једна од најстаријих и најпрестижнијих позоришних награда. Такође, морам истаћи да је на Данима комедије у Јагодини, наш глумац Милан Васић добио једно од најпрестижнијих глумачких признања, награду „Златни ћуран“ за улогу Поткољосина у представи „Женидба“ Николаја Васиљевича Гогоља. Све то, чини ми се, показује један велики и значајан напредак. То указује да ова институција, није само још једна од институција културе овде, већ са својим наградама и својим резултатима може да се поноси, подједнако као и неке друге у било ком делу централне Србије, па и у самом Београду, зашто да не?!

 Склопили смо више од десет протокола о сарадњи са најзначајнијим кућама у централној Србији, Војводини и Републици Српској.

 ГрачаницаОнлајн: Највили сте премијеру представе „Ивкова слава“ за месец мај, а то је и месец када се традиционално одржава позоришни фестивал „Јоаким Вујић“. Са којом ће представом Приштинско народно позориште наступати на овогодишњeм престижном фестивалу?

Милан Васић, добитник награде „Златни ћуран“ на Данима комедије у Јаогидни, фото: В. Ћуп, ГрачанцаОнлајн

Предраг Радоњић: На овогодишњем фестивалу „Јоаким Вујић“,  као прва међу селектованим представама, изабрана је наша представа „Бановић Страхиња“. Њу је публика у Грачници имала прилику да види. Мислим да је то једна врло озбиљна, софистицирана драмска представа са вишеслојним, дубоким значењем, која се не односе само на историју, већ и на савремени политички тренутак у коме се налазе и Косово и Метохија и Срби овде и која је везана за ту целокупну ситуацију. Мислим да је то још једно од важних признања за наше позориште и надам се да ћемо на том фестивалу имати успеха. То већ зависи и од жирија и од других ствари, али већ сама чињеница да смо ту као први селектовани, мени је сасвим довољно да будем поносан.

„Тројанке“ у тројној продукцији

 

ГрачаницаОнлајн: Обећали сте нам доста тога и за ову сезону, а потписали сте и бројне уговоре о сарадњи са позориштима широм Републике Србије. Шта то заправо значи за публику, али и за вас као позориште?

Предраг Радоњић: Ми смо склопили више од десет протокола о сарадњи са најзначајнијим кућама у централној Србији, Војводини и Републици Српској. Наша је идеја да се умрежимо и да се увежемо са свим значајним позориштима како би ми гостовали код њих, како бисмо кроз наша гостовања представили и нашу ситуацију и начин на који радимо, што сматрам врло важним за остатак Србије, јер мислим да људи нису довољно упућени. Такође ћемо искористити прилику да нека од тих позоришта, уколико ми будемо имали средстава, дођу овде у Грачаницу и Косовску Митровицу да обогате културну понуду на Косову и Метохији, а да са неким од тих позоришта направимо коопродукционе представе, што сматрам да је од посебног значаја. Видели смо већ колико је успеха имала та прича са „Бановић Страхињом“ и позориштем из Шапца, колико успеха има „Женидба“ која је настала у коопродукцији са Српским народним позориштем. Ево, чим завршимо „Ивкову славу“, крећемо у још једну представу коју ће радити поново Небојша Брадић, а та варијанта се показала успешном. У питању су „Тројанке“, представа коју ћемо радити чак са два позоришта, Зајечарским позориштем и са Народним позориштем Републике Српске. То ће бити једна тројна продукција и мислим да је то значајана и велика ствар, поготову за једно позориште као што је наше,  које са скромним капацитетима и што се тиче броја запослених људи и што се тиче буџета, који су у односу на друга позоришта, верујте ми, јако минимални. И поред свега ипак успевамо да живимо и радимо. Поједини пријатељи, директори београдских позоришта кажу да смо присутнији у медијима од свих других бегорадских позоришта заједно, што је куриозитет сам по себи.

Горан Стојчетовић режира „Ивкову славу“ чија је премијера у Грачаници заказана за 10. мај, фото: В. Ћупр, ГрачаницаОнлајн

ГрачаницаОнлајн: Колико вам држава помаже и у којој мери је спремна да стане иза вас у неким тешким ситуацијама, у тренутку када су издавајања за културу заиста минимална?

Предраг Радоњић: Ја не могу да будем незадовољан подршком Министарства културе, посебно након претходне године у којој смо имали значајно умањен буџет. За ову годину већ нам је прилично увећан буџет због наших резултата, јер смо показали да можемо да покренемо и увећамо и број наших извођења и број успеха и гостовања на фестивалима. Ја сам сасвим задовољан тим буџетом. Оно чиме нисам задовољан и што је проблем свих позоришта у Србији, то је Уредба о забрани запошљавања. Нама у пензију одлазе глумци, реквизитери, костимографи, сценографи, а ми не можемо да примимо никог другог, него се та радна места гасе и онда морамо да се довијамо на различите начине како да попунимо празнине. Нажалост, то је део судбине коју у овом тренутку деле све институције културе на нивоу Републике Србије. Надам се да ће то бити на неки начин превазиђено.

Иван Миљковић