Тетка Полексијин рецепт за слатко од шљива

Има ли уопште сврхе, има ли смисла стати писаном речју испред војске климача главом и оних који су спремни да те у корену засеку, јер си можда само поставио питање које су они проценили да је неподобно и да се неће допасти њиховом врховном вођи на централном или локалном нивоу, микро или макро плану.

Довољно дуго сам се се осећао као онај пресечени мач у логоу нашег портала. Да појасним онима којима обраћање пажње на ситне детаље и није јача страна. Оштрица мача је пресечена пером, симболика, више него јасна. Али, зашто је моје перо отупело? Зашто сам престао да пишем и да макар тако износим свој став и кажем да не желим да се утопим у масу климача главом. Ово питање поставаљао сам себи дуго, ваљда,  надајући се да ће его или његов комшија алтер его да ми пруже сасвим разумљив одговор.

Пише: Иван Миљковић

Има ли уопште сврхе, има ли смисла стати писаном речју испред  војске климача главом и оних који су спремни да те у корену засеку, јер си можда само поставио питање које су они проценили да је неподобно и да се неће допасти њиховом врховном вођи на централном или локалном нивоу микро или макро плану. Да појасним и ово!  Вођа је вођа, а климачи су климачи у сваком систему и овде и онде и свуда, а микро и макро план и не играју пресудну улогу јер климачи и шаптачи делују по истом обрасцу, углавном вођени својим полтронским нагонима, климају главом ко марионете вођене туђом руком, које су, да појасним, само празноглаве и беживотне лутке које сакупљају прашину у ћошку историјског тренутка када нема конца који их покреће и руке која их води. Климачи најбоље знају да тапшу газду по леђима и најбоље су увежани да се као „страори“ острве и на вас и на сваког ко се усуди да пита, а камо ли да изнесе свој став. И тако, то траје и траје, колеге савијају главу и ћуте, а мој папир празан.

Одлучих данас да сакупим изгужване мисли, довољно су дуго лежале неупотребљене, разбацане по поду моје собе, чекајући мене и опомињући ме да се нису родиле како би век вековале  затворене у неком коферу, већ да их пустим да изађу на светлост дана и понесу тежину свог облика и значења тако што ће бити изречене, јер само тако, изговорене против оног што није у реду, оне ће можда стићи до уха тапшача и климача. Сасвим сам сигуран, неће помакнути свет, али ће, осећам то, бар задовољити космичку правду, јер је она новинарска, над којом се као лекари над Хипократом заклињасмо давно, заточена у највишој кули иза седам гора и седам  мора, а кључ смо у страху изгубили док је резервни у рукама локалних и централних моћника, а можда није ни код њих, већ код шаптача и климача.

Шта нам то шапућу его и алтер его?

Пре него сам одлучио да поново пишем, кренух да правим мапу личности, не своје, јер ваљда добро познајем себе, или, можда не сасвим довољно?! Сигуран сам да мене и моје изговорене и неизговорене мисли много боље познају моји „пријатељи и колеге“, климачи главом, тапшачи и шаптачи, јер ће они мене боље описати вођи и испричати све моје смртне грехе него што је записано у свитку грехова који ћу једног дана понети са собом пењући се лествицом Богу на истину.

Правим мапу тапшача, шаптача, прелетача, која, признајем, личи  на ону коју су детективи Молдер и Скали правили у „Досијеу X“ цртајући стрелице бојама и спајајући имена од једног до другог, покушавајући тако да пронађу мотив и повезаност актера у прошлим догађајима.

На мојој карти је то исто, с тим што је мотив један, остати што дуже тапшач, шаптач и ближе оном ко је у власти. Ликови и имена су исти, једино што ће сваког, ко се загледа у централну фигуру на мапи, збунити број стрелица које представљају број прелетања из странке у странку. То сам направио за себе да бих знао и растумачио ко је где и с ким био, на шта се и коме заклињао и шта је причао у ком судбоносном тренутку. То овима на власти, као ни прелетачима ни тапшачима и главоклимачима не треба, јер они настављају по старом рецепту који ме много подсећа на онај тетка Полексијин за слатко од шљива. Као што они успешно вегетирају у сваком систему, тако и овај тетка Полексијин рецепт успе и оној домаћици која од домаћинства није видела ни слово „Д“.  Тајна је у томе да  шљиве претходно треба држати у кречном млеку, кажу да је то најбољи антисептик, а показало се и чистач прошлости. Шљиве у кречу постају чврсти момци. Браво тетка Полексија, ти си нам својим рецептом отркила чудо! Открила си тајну добре домаћице, али и то како се постаје чврст момак, свима битан и  допадљив док ће тапшачи, климачи и шаптачи, хвалити твоја кулинарска достигнућа.

Тишина тамо! – илустација

И ствано не знам зашто сам све ово исписао, јер сам кренуо од идеје да напишем коју поводом Дана победе над фашизмом и упутим јавну критику оним колегама које сам слушајући и гледајући их док су читали вести употребљавали реч фашиста  како би њоме означили неког другог, ваљда неподобног Србина. Желео сам да подсетим колеге новинаре да ни за политичаре није политички коректно када употребе ову реч против неког у земљи која је по броју страдалих од фашизма на трећем месту у свету и која је дала огроман допринос управо у антифашистичкој борби. Зато, драге колеге, зашто заборављате поштапалице:  како је рекао, како је нагласио, како га је назвао,  да бисте оградили себе од таквих нечастивих речи које нису ваше. Уколико читате текст на радију или ТВ  довољно је рећи „цитирам и крај цитата“. Зар сте то заборавили?! Зар је то тешко?! Није, али урадите то ако не желите да се сврстате у групу тапшача и климача и пре него убијете неког прејаком речју, пранађите њено сементичко значење у речнику, а пре тога погледајте где сте, послушно служећи власти, затурили или заборавили на ону реч што се зове емпатија. И обавезно проверите да ли сте слободни или сте на концу као она марионета негде са средине овог текста.

Да закључим, ја сам само желео да помогнем и натерам себе да поново пишем, свака сличност са ликовима из реалног живота у овом тексту је намерна. Током писања истог није страдала ни једна жовитиња, чак ни они пси луталице који преврћу контејнере, односе обућу заборављену пред вратима куће и излуђују све присутне дугим лавежом у тамној и глувој ноћи.

Узгред, хвала колегиници по вокацији и колеги са факса који су ме замолили да наставим да пишем! Препознаће се они, јер се ослобођени окова препознају међусобно!