Коло, део нашег идентитета и традиције

Шта у српској традицији представља коло, колико нас оно дефинише и шта нам као народу значи, говорио је у Српском културном центру у Приштини етнокореолог и председник Центра за очување традиционалних игара и песама Србије (ЦИОТИС) Здравко Ранисављевић.

По завршетку програма у Лапљем Селу, где је у сали Спортског центра две хиљаде основаца са централног Косова одиграло српско коло, у Српском културном центру у Приштини, организована је презентација рада на очувању уписаног „кола“ на УНЕСКО репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. У току програма посетиоци су могли да уживају у најпознатијим српским колима у извођењу Александра Софронијевића, који је 2002. године понео титулу прве хармонике Сокобање.

Етнокореолог и председник ЦИОТИС-а Здравко Ранисављевић каже да се коло Моравац кроз историју често селило са једног краја на други, тако да не може да се тврди да припада само централној Србији или Шумадији.

– Истраживач традицоналних игара Јелена Докић забележила је да су се игре, као што су Кукуњеште и Моравац, преселиле на подручје Босне крајем 19. века. Једна врло популарна игра Жикино коло настала је знатно касније у првој половини 20. века. Онда, сестре Јанковић када говоре о играчкој традицији Косова и Метохије између два светска рата, записују да игре Кукуњеште и Жиконо коло „царују“ Косовом и Метохијом, те да су тако почеле да угрожавају остале игре са овог подручја.

Чланови „Венца одирграли су Моравац и Жикино коло“, фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Упознавши присутне са чињеницом да је српско коло настало средином 20. века,  захваљући инструменталистима, пре свега хармоникашима, Ранисављевић је нагласио да велике заслуге за очување и стварање српских кола припадају чувеном хармоникашу Милораду Тодоровићу Крњевцу.  Крњевчеву „Београђанку“, Александар Софронијевић је на опште одушевљење присутне публике одсвирао у Српском културном центру у Приштини.

Наглсивши да је музика српског кола окупљала људе са села, који су се у другој половини 20. века, у јеку индустријализације Југославије, преселили из села у градове, те да је музика пуштана са радија и тако окупљала људе из различитих крајева у једном граду, Здравко Ранисавељевић напомиње да је урпаво у то време настајало српско коло.

– То је време када се сеоска традиција губи из праксе и почињу да живе у сећању појединца – нагласио је Ранисављевић.

Здравко Ранисављевић, фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Он је подсетио да се истраживањима играчке традиције у Србији посвећено бавила интелектулана и академска елита, а да су кореографи народних игара из друге половоне 20. века ишли и још увек иду по терену и трагају за заосталим благом некадашње сеоске традиције.

 – Један од најрепрезентативнијих представника је Славица Михаиловић која је на простору централне Србије забележила на десетине и десетине верзија кола, уз помоћ доктора Оливере Васић, која је све то записала. Славица је сакупила многе верзије кола захваљујући чему је коло уписано у УНЕСКО лусту, на бази више од две стотине различитих веризија које смо издвојили за овај досије – појаснио је Здравко Ранисављевић.

Он је напоменуо да су деведесете године 20. века донеле формирање нових идентитета на простору бивше Југославије, па тако, како је рекао, свака Република тежи да има нешто своје, да би у 21. веку таква пракса кулминирала процесима УНЕСКО-у.

Учесници и организатори трибине о српском колу испед Српског културног центра у Приштин

 – Српко коло постаје симбол оног момента кад све државе у окружењу почињу да траже и од некадашње заједничке традиције и онога што су до јуче делили сви народи, почињу да изимају за себе кроз регистраторе УНЕСКО-а  – рекао је Ранисављевић

Етнокореолог Здравко Ранисављевић се нада да би ускоро и неко коло са Косова и Метохије могло да се нађе, пре свега на националној листи културних добара Републике Србије и у том смислу, нагласио је, ансамбл  „Венац“ треба препознати као инструмент и могућност којом систем штити сопствени идентитет на овом простору.

Иван Миљковић