Прелазни рок у току, ако је и од успешних спортиста много је

Прелазни рокови у спорту су обично на крају сезоне, а у политици уочи или после избора. За Косово, време за овај други, политички прелазни рок, изгледа да не важи. Прелећу, прескачу, мењају идеале разни политичари, садашњи и бивши. Неке је народ одавно заборавио, неких не жели да се сећа, али они се однекуд појаве опет, заборављајући да су једном већ били на тој фамозној естрадно политичкој сцени. У медицини се то зове амнезија, у политици не знам, јер „нисам школована“ за политичке науке, али знам да су брзо заборавили шта су причали и кога су у звезде уздизали.

Овим текстом желим да вас подсетим, иако могу да се закунем да већина вас неке политичаре и њихове „дубокомислеће“ изјаве и заклетве отаџбини, српству и свима нама ипак није заборавила. То се, драги моји, не заборавља.

„У име свих нас из 2000. и неке, заклињемо се да ћемо мењати партијске дресове, све док нам то буде одговарало. Гласајте за нас, јер ми смо и бивши и садашњи, али и будући“, тако би отприлике гласила заклетва политичких прелетача.

Кренимо редом.

У Грачаници, некада млади либерали и они који нису баш млади, сада перјанице Српске. Ако затреба, вратиће се, није проблем.

Пише: Анђелка Ћуп

Бивша радикалка, па посланица у косовском парламенту, па директорка у српском систему, сада је у некој опозицији, која ни сама не зна шта хоће. Можда и зна, али ја не разумем. Децу ишколовала, стан добила, хеликоптером се навозала, клела се у пријатељство са важним официром једног крила НАТО-а. Али, да не нагађам, она ваљда зна шта хоће.

Идемо даље. У Новом Брду, по мом мишљењу најлепшем делу Косова, скупштина општине ретко коју одлуку може да донесе јер су се одборници Српске листе, већина из неких партија које баш и нису толико привржене држави Србији, поделили се и једне подржава Деморатски савез Косова (Иса Мустафа), а друге Демократска партија Косова (Хашим Тачи). И сада се тресе скупштинска сала у у тој општини у Бостану, подно старог историјског града са кога од силине српских заклетви и краљу Милутину, кнезу Лазару и Деспоту Стефану, Сасима, Дубровчанима и осталима, опада малтер са старих бедема. Стварно опада, а реконструкција завршена. Идите у Ново Брдо и уверите се сами. (Видећете тамо и Храм Светог Николе које претварају у катедралу, а велики српски политичари и они у позицији и они у опозицији, и бивши и садашњи, дадоше по једно саопштење и прича се заврши. А можда нису сви ни саопштења дали, али није ни важно. Свакако их нико и не слуша, нити их шта пита.)

Е сада се селимо на спортске терене Клокота. Тамо је ситуација занимљива и тамо изгледа прелазни рок не престаје. Сећате се последњих локалних избора 2017? Кандидат Српске листе и кандидат Грађанске иницијативе, заборавила сам јој име, раме уз раме се борили за место градоначелника, између њих било неколико гласова разлике и онда, преокрет. Овај други, у ноћи проглашења победника постаје кандидат Српске и побеђује оног првог, који сада прелази у већ споменуту Самосталну либералну странку и добија место заменика министра у Рамушовој влади. И ту није крај. Један од високих челника либерала, бивши градоначелник ове општине, ни мање ни више, него прелази у Српску. Видећемо на следећим изборима ко у Клокоту “коси, а ко минералну воду носи”.

И Партеш и Ранилуг имају своје прелетаче, али уз дужно поштовање, нису баш најпознатији. О Штрпцу, шта да кажем. Саветују ме људи да ту не “чачкам”, да је опасно. Уосталом ту нема шта ни да се прича. Скоро сви либерали прешли у Српску. Сећате се оног фамозног учлањења више од 3.000 људи у Српску или у Српску напредну странку, стварно сам и то заборавила?! Три хиљаде њих у једном дану, о зар се и то може! Новија српска неспортска историја забележиће то као трансфер године. Не могу да кажем столећа, јер се овде ствари, као што видите, страховито брзо мењају од избора до избора.

Него да се вратим у Грачаницу. Да ли ми се чини или су и ту су на власти све сами бивши либерали?

Да ли се сећа неко оног Савеза косовских Срба? Не сећате се? Подсетићу вас. И они се расуше по разним партијама и чекају боља времена. А није им ни сада лоше, мислим. Има и њих у Рамушовој влади, али сигурно су тамо због српских интереса. Због личних, ни у сну.

А имала је Грачаница још једну напредну, пардон прогресивну странку, само су они сада активни у цивилном сектору, па када буде потребно, опет ће у политику. За сада им је овако боље.

О северу не бих. Тамо је све јасно одавно. Само оно обећање, које је ко зна и када дао, да неће бити никога са дуплим примањима, више не важи. Уосталом зашто да један човек буде градоначелник по српском систему а други председник Управног органа по српском, када то све може један човек да ради? Кадрови су то, није их лако заменити.

И све ово не би било ни смешно ни страшно, ни тужно, да се не дешава у време када владајућа и етничка већина чини све да умањи права мањина. И на то ови бивши садашњи и садашњи бивши и не обраћају пажњу. Декларативно да, не могу да грешим душу. Али стварно, скоро ништа. Док се моје колеге муче у Скупштини Косова, без превода на други службени језик, јер у сали нема српских посланика, у истој скупштини се усвајају закони и платформе, који врло често нису у интересу мањинских народа. Са скупштинског балкона видох ко је и за шта давао кворум, часна реч. Својим очима видох, а камером забележих. Каже човек да је то интерес српске заједнице. Добро, није рекао српског народа…

У исто време саветнице и саветници косовских министара, из разних бивших и садашњих партија Срба, путују по свету, а на фејсбуку пљују матичну државу. Једна српска министарка у косовској влади гласа за формирање комисије за обележавање НАТО интервенције и ослобођења Косова од Србије. Па добро, има право, шта се ја ту петљам. Можда и она нема превод, па не зна за шта гласа или једноставно мора. И за то наш народ има неколико пословица: “Колико пара, толико музике“ или „Чије овце, тога и ливада“.

Много ми је било симпатично, па рекох да поделим са вама то што је један српски посланик у време када његове колеге гласају за формирање комисије за злочине Србије на Косову, називајући то геноцидом, а са друге стране нема ниједног оптуженог за злочине против Срба, сади дрво испред Скупштине Косова. Уствари гласање је било дан пре, ако је то важно. Не кажем да не треба да се сади дрвеће, јер је још чика Јова Змај говорио: “Где год нађеш згодно место, ти дрво посади, а дрво је благородно, па ће да награди”. Да ли ће овај пут да награди дрво или неко други, сазнаћемо.

Док све не сазнамо, док не видимо још неки трансфер, политички наравно, дрхтимо од страха да посланицима који не долазе у Скупштину случајно неко не узме мандате, чекамо нове оставке (не дај Боже) на северу и смену још неког министра, заменика или саветника и постављење нових или старих “ликова”. Наравно, чекамо и да видимо оправдање бивших садашњих челника у Општини Грачаница, зашто је на списку добитника станова нечији пашенок, нечија свастика, млади брачни пар са скоро 20 година брачног стажа и примањима од преко 1.000 евра, а није самохрани отац са троје деце или избегло и расељено лице без икаквих примања. Оправдање сигурно постоји, у то не сумњам.

Аутор овог текста, моја маленкост такође чека позив на неки догађај који се организује у споменутој општини. Не борим се да будем члан неког борда, ни за стан (ионако оснивам партију подстанара), само бих да своје читаоце обавестим о актуелним догађајима у општини у којој живим и радим, а да то видим својим очима и чујем својим ушима, а не да ми општинска инфоморативна служба шаље информацију о свом углу виђења ствари. Али то и није важно. Има општина вероватно више поверења у неке друге медије и то им је довољно.

И на крају… Ово нема везе са политичким прелазним роком, али не могу да не споменем случај са девојчицама које су морале да стопирају да би стигле у школу и доживеле непријатност. Хвала Богу па су деца добро, али људи, сећате се новогодишње расвете, која је коштала 34.000 евра? Један комби који би превозио децу можда може да се купи за десетак хиљада. И можда су тим комбијем из неколико пута могли да се довезу грађани у порту манастира Грачаница да чују свога патријарха, приликом његове посете Косову (и Метохији, ако сте заборавили)… Само гласно размишљам, ништа не тврдим.

Напомињем да су сви ликови у овом тексту стварни и да је свака сличност са измишљеним, случајна.

Анђелка Ћуп