Андерсон о последњем дану убијеног новинара Александра Симовића: Мржња се осећала, српски новинари су се плашили

Брајан Андерсон (фото: Брајан Андерсон)

Вишеструко награђивани британски радио уредник Брајан Андерсон за досије Удружења новинара Србије сведочи о последњим тренуцима са новинаром швајцарског радија Медија екшен интернешенал (Media Action International) Александром Симовићем, који је отет и убијен 1999. године у Приштини.

– Звали смо га Алекс. Те вечери седели у бару у Приштини. Он, моји пријатељи Албанци са којима сам радио у Скопљу и ја. Алекс је говорио гласно српски. Људи за оближњим столом позвали су девојку из Скопља да дође до њиховог стола. Вратила се преплашена. Рекла је нешто попут: “поручили су да ће га средити”, мислећи на Алекса“, сведочи Андерсон.

Сутрадан у српском студију Медија екшен интернешенал чуо се плач.

– Дошао је његов отац и рекао: “Алекс је убијен“, наводи Андерсон.

Према обавештајним подацима УНМИК-а Симовић је киднапован 21. августа 1999. у кафићу Пикасо (Picasso) у Приштини. Андерсонова сећања подударају се са описом из докумената УНМИК-а и наведеним догађајима од 20. августа 1999. године у џез клубу “Ћафа” (Qafa), о којем је УНС писао.

– То је било неколико дана након што сам дошао на Косово. Не сећам се детаља те вечери. Имам само снимак певачице у бару, јер ми је девојка из Скопља рекла да не снимам друге људе, пошто су вероватно били у ОВК, додаје наш саговорник, као и да га нико до сада није питао да говори о овој теми, па ни тужилаштво.

Андерсон је на Косово први пут дошао у августу 1999, на позив швајцарске невладине организације Медија екшн интернешанал, да направи два радијска студија за производњу информативног програма, на албанском и српском језику. Обучио је младе новинаре и продуценте. Међу њима је био још један новинар за којим се трага, Марјан Мелонаши:

– Марјан ми се јако допао. Рекао бих да смо били пријатељи. Дошао је код мене и рекао: “Желим да ме научите како да уређујем”. Ишао сам са њим на терен да сними приче. Мислим да се плашио. Био је фин момак. Једне ноћи возили смо се његовим колима. Изашао је да купи ћевапе. Вратио се и казао: “Овај човек ми је рекао да зна ко сам и да ће ме средити”, наводи Андерсон.

Каже да је напустио Косово у септембру 1999. године, а Марјан, Оливера Бернардони и још један колега остали су да раде велики и захтеван посао. Направили су много доброг програма.

– Када сам се вратио 2000. године чуо сам шта се догодио са Марјаном, каже за УНС Андерсон.

Пре Косова, Брајан Андерсон је био шеф програма радио станице у Шкотској, а потом је радио у Кини.

– Хтео сам да урадим нешто корисно. Прво су ме позвали из НВО да одем у Македонију, направим радијски студио и научим људе како да праве полусатне радио емисије за косовске избеглице, рекао је Андерсон.

Додаје да су га потом позвали да направи студије за Албанце и Србе у Приштини и помогне у прављењу програма.

– Приштина је личила на сметлиште. Албанци су победили у рату, а држава је била као велика журка. Албански новинари су могли да праве програме и путују, а Срби су били уплашени и морао сам да их возим. Куповао сам им храну, јер су се плашили да напусте зграду радија. Осетио сам мржњу у ваздуху. Могли сте да је осетите више од било чега, сведочи Андерсон.

Истиче да у то време, 1999. године, није било могуће квалитетно новинарско извештавање, али да је било важно покушавати. Каже да је у подељеним местима посебно важно да медији не раздвајају, већ укључују обе стране.

– Када сам се вратио на Косово 2000. године, Србин који је радио у Приштини ми је рекао: „Желео сам да будем новинар и радовао сам се сусрету са западним новинарима, али од свих које сам упознао, само бих двојицу назвао људским бићем. Ви сте један од њих”. То је највећи комплимент који сам добио. Дошао сам на Косово као „професионалац”, а отишао као људско биће, каже Андерсон.

Андерсон је након Косова сличан посао радио у Јужној Африци, Боцвани, Авганистану и Узбекистану. Данас живи у Шкотској и уређује сајт www.simplifeye.co.uk. Од дана када смо га позвали да говори о Александру Симовићу, каже да је много пута плакао.


Текст је резултат истраживања Удружења новинара Србије о убијеним и несталим новинарима на Косову. Истраживање се спроводи у оквиру пројекта Удружења новинара Србије подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове и мишљења органа који је пројекат подржао.

Аутор: Јелена Л. Петковић
Извор: УНС