„Изгорена“ бака Ружа из Пасјана

бака Ружа из Пасјана, фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

„Таман сам се подамила, па изађох мало на сунце, а ти викаш. Ето ја опанце на босе ноге обух, срамота ме“, прича на прелепом моравском дијалекту, више за себе Ружа из Пасјана, док ми отвара велику капију да уђем. Додаје да јој гости, који нису баш чести, углавном долазе на капиџик, јер ову велику капију држи закључану.

„Изгорена сам“, додаје, одговарајући на питање како је.

Ружу Петровић сам случајно видела у дворишту испред више него скромне куће, у овом питомом поморавском селу. Не знам шта ме је привукло да јој се обратим, можда њен чудни поглед у даљину, као да некога очекује. И без мог питања зашто је „изгорена“, сама почиње своју исповест.

„Муке велике, бол непреболна, а лека нема. Два сина сам изгубила у најбољим годинама“, слушам и питам се одакле овој жени снага да тако смиреним тоном, без суза, саопштава незнанки своју црну судбину.

„Туга, али више немам ни суза. Шта да ти кажем…Једно дете изгубих за време рата, у Крушевцу. Пет метака, рекли ми и ништа више нисам сазнала. Ко га уби, шта би, не знам. Држава само један црн сандак (црн сандук) ми дала, друго ништа није ми дала“, прича нам Ружа, а на лицу и даље нема промена, нема суза, само поглед упрт и даље негде у даљину, као да тражи своју изгубљену децу. Прича ми, некако и без горчине, али као да ме не види. Гледа негде кроз мене, тражи некога ко би јој рекао шта се догодило њеном сину.

„И овај други, оставила га снашка, он се разболе…“, не завршавајући целу причу наставља:

„Брат ми се сада разболеа, горим за њега“.

Схватила сам, љубав према синовима које је изгубила, пренела је на брата, а сада је и он болестан. Погледа према небу и као да у себи изговара молитву.

Нисам постављала више питања, а Ружа ме брже боље упита, да ли хоћу нешто да попијем. Срамота је, вели, дошла сам „с пута“. Захваљујем се и кажем да журим. Нисам журила, само нисам више могла да издржим њен поглед и речи које су погађале директно у срце. Нисам ни упола храбра као ова несрећна жена.

Крећем, а иза себе чујем звекет капије, док ми у ушима одзвањају речи „Изгорена сам и црн сандак“.

И док излазим из села, питам се зна ли ико колико је на овој косовскометохијској земљи „изгорених“ и зна ли ико број црних сандука?

Анђелка Ћуп