MESTO USPOMENA – Putopis

Нада Хаџи Перић, из емисије Место успомена, фото: ГрачаницаОнлајн

Нада Хаџи Перић, из емисије Место успомена, фото: ГрачаницаОнлајн


“Svet je prepun uspomena, svet je preopterećen prošlošću. Čudo, kako pod tim teretom još diše.

“Svet je prepun uspomena, svet je preopterećen prošlošću. Čudo, kako pod tim teretom još diše. Čudo kako današnjica još uspeva da proklija kroz naslage umrloga.” (Vladan Desnica).

Po povratku iz Prizrena, početkom septembra, ni sanjala nisam da ću se tamo vratiti pre proleća, a još manje da ću se vratiti za mesec i po dana.

Kada se posao oko suđenja zahuktao, u traženju leka zbog bola u grudima i mira u duši zbog svega što me okružuje, umesto da mirujem i da malo smirim svoje emocije, u glavi tumbam planove kako da odgovorim na poruku od novinarke GračanicaOnline – Anđelke Ćup, koja je jedne septemarske večeri prispela preko mesendžera:

Dobro veče, samo da pitam, da li gospođa Nada namerava skoro na KIM? Snimali bismo jednu emisiju sa njom. Privatna produkcija. Snimamo emisiju “Mesto uspomena”, koja se emituje na četiri srpske televizije na KIM i na TV Hramu-u. Snimali bismo u Prizrenu na četiri mesta koja su vam u Prizrenu posebno važna.”

U prvi mah zamislih se nad naslovom emisije: Mesto uspomena.

I zapitah da l` će Prizren ostati samo mesto uspomena i ništa više? Da li uzalud čekam da on bude i mesto mog ponovnog života?

Na poruku odgovorih da sam letos bila i da ne nameravam skoro, ali iz kurtoazije rekoh i da ćemo se čuti.

Novinarka Anđelka mi posle nekoliko dana posla i poruku: “Pokrovitelj svih ovih emisija je Ministarstvo kulture Republike Srbije, prvi serijal od nekoliko emisija snimljen je, pored ostalih i sa Oliverom Radić, profesorkom iz Orahovca i ocem Andrejom Dečancem, zamenikom rektora prizrenske Bogoslovije.“ I poslala mi je link da te emisije pogledam.

Pogledah te emisije i po prikazanom materijalu, videh da je cilj ovih emisija da se kroz kazivanja učesnika na mestima njihovih uspomena, zapravo zabeleži da ta mesta pripadaju srpskoj istoriji i kulturi.

Otac Andrej je tako lepo pričao o Prizrenu, obnovljenoj Prizrenskoj Bogosloviji, o tome kako je ona spaljena 1999.godine, kako je tekla njena obnova, kao i obnova crkve Sv.Đorđa u Prizrenu, u kojoj bogoslovi sada pevaju liturgije sa sveštenicima, o tome kako su očistili nastradalu Bogorodicu Ljevišku. Olivera Radić je ekipu ove produkcije pak vodila na mesta njenih uspomena, na kojima se nalaze drevne svetinje u Hoči i Orahovcu.

Danima sam skupljala snagu, prevrtala po glavi kako da se iskombinujem i odem, jer sam htela da ostane zabeležena emisija o mojim uspomenama, odnosno o mestima koja mi toliko znače i za koja sam vezana. Rešenje nađoh saznavši da agencija Metohija za mlade organizuje putovanje na Kosovo i Metohiju, 14. oktobra 2018.godine.

Emisiju smo po prvobitnom planu trebali da snimamo dva dana i bilo je dogovoreno da na mestima do kojih ću voditi ekipu govorim svoje stihove.

Emisija treba da zabeleži istorijske činjenice a ja bih, govoreći svoje stihove, govoreći o svojim uspomenama, na neki način tim mestima trebalo da dam životnost.

Elem, radi snimanja emisije, krenuli smo iz Beograda u petak u popodnevnim satima. Krećemo kombijem sa 22 sedišta jer je dosta prijavljenih putnika odustalo zbog sve češćih vesti u medijima da je putovanje na KIM nesigurno.

Putujemo preko Mledenovca, pa preko Rudnika, jer agencija štedi novac za putarinu od ne tako jevtinih karata. Uz put vozač konstatuje kvar menjača zbog kojeg zastajemo na vrhu Rudnika i čekamo da se kvar otkloni, zbog čega kasnimo i u manastir Svetih Arhangela stižemo tek negde oko 3 sata izjutra.

Nešto kratko smo odspavali i oko 8 sati izjutra silazimo na liturgiju koju služi otac Mihailo. Po liturgiji, trpeza po običaju i kratko druženje sa grupom u kojoj su svi mladi, osim nas dvoje.U međuvremenu prispela je i očekivana TV ekipa na čelu sa Anđelkom Ćup. Dogovor je da najpre idemo do Bogorodice Ljeviške, potom do šadrvana, pa do Sredske, do naše porodične crkve Svetog Đorđa i da na kraju snimimo i Svete Arhangele koji su na popodnevnom suncu najlepši, s tim što, ispostavlja se, sve moramo da završimo u istom danu, jer se snimateljska ekipa žuri zbog drugih obaveza.

Do Prizrena idemo kombijem sa grupom sa kojom smo doputovali, a u Bogorodici Ljeviškoj ćemo biti potpuno sami, jer drušvo iz grupe želi najpre do tvrđave Kaljaje.

Jedinstven doživljaj, pun treptaja duše.

Najpre, parkiramo se na placu gde je nekad bila kuća moje bake Drage (koju smo mi unuci zvali majka) i ujaka Staniše i Jordana Markovića. Tu sam, u njihovom dvorištu provodila detinjstvo, pa su ti trenuci na mah oživeli u meni samim silaskom iz kombija, samim spuštanjem moje noge na taj hladni i tuđi beton. Isplivale su na površinu sve uspomene.

Kao da videh staru baku kako ubira krušku sa stabla koje je nekad raslo pored kuće, (baš na mestu gde se kombi parkirao) i kako mi zrelu, zlatnu krušku daje svojom rukom, gledajući me svojim toplim, plavim očima.

Prizren, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Sve nas, njene unuke , okupljene na nekad lepom čardaku-tremu pred njenom sobom, na kojem su se žutile lepe drvene daske( uvek uredno izribane i čiste), pazila je sedeći na svojoj hoklici, okupljala je kao male i darivala plodovima koje je čuvala za nas. Kuvala je najlepši sutlijaš na svetu i tanjire sa sutlijašem ređala po svom stolu, čekajući da joj dođemo i poslužimo se. Svakoj od porodica njenih sinova i kćeri bio bi namenjen po jedan veliki tanjir. I mesila je nalepši hleb koji sam jela u životu. Svakom po jedan okrugli hleb i tanjir sutlijaša. Ne znam zašto, ali bilo je tako.

Jedino nju inače i pamtim. Deda Milan Marković preminuo je naprsno na svom poslu 1959. godine, kada sam ja rođena. Deda je imao svoju građevinsku firmu i naporno radio da ishrani mnogobrojnu porodicu. Sve što znam o njemu, znam iz majčine priče, a ona je o njemu uvek pričala kroz suze jer je bila njegova desna ruka u svim poslovima i znala je koliko se mučio u tim ratnim godinama kada se porodica povukla u selo Lokvica iz sela Dušanovac, gde su imali ogromno imanje i kuću, kao i posle rata kada su se vratili na tu zemlju ali doživeli ogroman pritisak tadašnjih komunističkih vlasti da zemlju predaju u takozvani “sistem”, zarad formiranja velikog prehrambeno-industrijskog kompleksa “Progres” u Prizrenu.

Deda, koji je kako rekoh, imao firmu bio je jedno duže vreme izložen pritisku tako što mu je prećeno da će ostati bez posla i on, kao i ujak Staniša koji je tada zasnovao radni odnos u poljoprivrednoj školi u Prizrenu, kao diplomirani biolog, ako zemljište ne predaju u sistem.

Smrt je njega sprečila da potpiše ugovor o poklonu 2,5 hektara zemljišta, ali je zato posle njegove smrti, majka Draga to morala da učini, iako ona nije bila formalni

vlasnik zemljišta, te iako nije sproveden nikakav ostavinski postupak iza dedine smrti. Na ugovoru su tadašnje vlasti koje su zastupale jednakost svih ljudi pred zakonom, samo pernicom prekrižile ime poklonodavca, Marković Milan i istom pernicom dopisale ime Marković Draga i naterale je da taj ugovor overi otiskom svog kažiprsta.

Porodica je nakon toga prešla u podstanarski odnos u Prizrenu, sve dok nisu uspeli da sebi kupe kuću u čijem se dvorištu ja sad nalazim. Kad mi je majka pričala o tome kako su izgubili obradivu, plodnu zemlju, kao i kuću sa okućnicom u selu Dušanovo, ja to nisam mogla poverovati, jer sam tada u gimnaziji učila predmete koji su veličali socijalistički sistem upravljanja. Učila -da je društvena svojina najveće dostignuće tog društva. Ali, kad sam radeći kao zamenik opštinskog javnog tužioca u Prizrenu 1991. godine počela da dobijam tužbe za poništaj tih ugovora o kupoprodaji i poklonu zemljišta, sklopljenih sa državom, sa jedne strane i privatnim vlasnicima zemljišta, zaključenih u periodu od 1952. do 1963. godine i kada je država zauzela stav da su to, shodno Zakonu o Obligacionim odnosima, pravno ništavni ugovori jer su sklopljeni pod pritiskom, odnosno u odsutvu volje saugovorača, poverovala sam majci i zdušno se zauzela da se tako oduzeto zemljište vrati pravim vlasnicima. Jedan od takvih ugovora koji će mi dospeti u rad je i ugovor koji je sklopila moja majka Draga. Zato su mi i poznate sve ove pojedinosti.

Izlazila sam i na teren sa sudskom ekipom i geodetima i na terenu utvrdila još poražavajuću istinu da granice sistema u samom početku, kada je zemljište počelo da se nasilno oduzima od ljudi, nisu bile u okvirima kako je to tim jadnim ljudima prikazano. Vrlo brzo po oduzimanju zemljišta od maminih roditelja, a tu su bile oštećene i mnoge druge porodice čije se zemljište graničilo sa njihovim imanjem, Progres je to zemljište davao u zakup i slobodnu obradu Albancima koji su se tu doseljavali ko zna odakle. To je navodilo na zaključak da je kroz formiranje tog čuvenog sistema, država zapravo radila na iseljavanju Srba iz Prizrena i okoline.

Isti je slučaj i sa poljem sela Ljubižda, takođe vrlo plodnim i uglavno naseljenim Srbima. Saslušala sam tim povodom mnogo ljudi. Bilo je tu mnogo tužnih, teških priča. Ljudi su bukvalno svojim telima branili zemlju. Kad su traktori Progresa ulazili u polje zarad rušenja međa, oni najuporniji svoje protivljenje bi izražavali tako što su ležali ispred traktora da spreče oduzimanje zemlje, ali su u tim slučajevima i krivično gonjeni. Stanovnici tih sela su potom tiho počeli da se iseljavaju, prodajući imanja bliže selu, svoje kuće i okućnice, sa kojim novcem su kupovali zemljište u užem delu Srbije. Zastupala sam te tužbe pred nadležnim sudovima, pisala žalbe na presude i u mnogim slučajevima uspela da se ti ugovori ponište i da vlasnici dođu do svoje zemlje. Uspela sam i u sporu za dedino zemljište.

Moja majka, kad sam joj saopštila da ima šanse da im se “polje” kako je ona zvala to zemljište vrati, samo je nakon izražene, kraće neverice progovorila “ zar je istina, da se ta nepravda otkloni posle toliko godina?” Pristala je da dolazi i kao svedok na sud i da svedoči o tome kako je na porodice vršen pritisak i bila radosna da se zadovolji pravda, ali kad je u svojstvu svedoka u tim sporovima (koji su sad svedočili u korist vlasnika) ugledala i ljude-aktiviste partije odnosno države koji su inače svojevremeno i vršili pritisak na vlasnike, nije mogla a da ne prokomentariše: „Kako vas nije sramota sad da se pojavljujete kao svedoci, kad znate šta ste sve ljudima radili?”

Nije shvatila da ti isti ljudi možda na taj način žele da sa sebe i svojih porodica speru “ljagu” za svoje postupke prilikom otkupa a i postupke u svoju ličnu korist, jer je bilo i onih kojima je suđeno za zloupotrebu službenog položaja u vezi sa tim otkupom.

Majka je smatrala da je taj pritisak kriv za dedinu preranu smrt jer je zbog stresa doživeo srčani udar. Preminuo je domu zdravlja,u kojem je tada radio moj otac kao medicinski tehničar, što je dodatno tatu pratilo kroz život, jer nije bio u prilici da mu pomogne. O tome mi je pričao više puta.

Pod tim utiskom, sa knedlom u grlu, stajem pred kameru koju profesionalno premešta Sonja Ristić, mala topla ženica iz Prokuplja, koja bi da uslika svaki detalj, fascinirana Bogorodicom Ljeviškom i Prizrenom uopšte. Do mene Ivan Miljković, novinar, koji će sa mnom voditi razgovor o mojim uspomenama.

Pored nas, dok stojimo ispred vrata Bogorodice Ljeviške, prolaze slučajni prolaznici i posmatraju ekipu. Neki prepoznaju mene, neki mog supruga, primećuje se po njihovim odrazima lica (Bože moj, tu smo rođeni i tu proveli svojih 40 godina života), ali počinjemo bez ikakvih problema.

– Dobar dan gospođo Nado, drago mi je da se vidimo baš na ovom mestu, ispred Bogorodice Ljeviške, kreće sa pitanjem Ivan. Kakve vas uspomene vežu za ovo mesto?

– Ovde je centar mojih puteva iz mladosti, centar mojih uspomena iz kojeg kreću sećanja u vidu zrakova, rekoh, kao u svojoj pesmi. Pokazujem na male sokake koji od Bogorodice Ljeviške, na samo desetak minuti hoda, vode do moje rodske kuće iz koje sam potekla, koja je još tu, obnovljena ali prazna, do kuće moje bake, tetke Jorke, kuće u koju sam se udala, ali i svih ostalih dragih kuća poznatih ljudi sa kojima smo se družili, posećivali, živeli život. Tu ne mislim samo na kuće Srba već i Muslimana, Turaka, Albanaca. Živeli smo život uz međusobno poštovanje i uvažavanje.

– Kojim od tih krakova sada predlažete da pođemo? Nastavlja Ivan.

– Bila bih najsećnija da sad možemo otići u neki od tih mojih dragih, nezaboravljenih domova, da vas poslužim slatkim i da popijemo pravu, domaću kafu, onu malo pečeniju, rekoh, ali na moju i vašu žalost ni jednog od tih domova na dan 14.10.2018. godine u Prizrenu više nema. Svi su moji raseljeni. Mogu vas povesti u neki od prizrenskih kafića, kao da smo u bilo kom drugom gradu, u koji sam došla kao turisti, sa rancem najnužnijih stvari na leđima.

No, uđosmo najpre u Bogorodicu Ljevišku. Dva lepa učenika bogoslovije, po kojima je otac Isidor poslao ključ od crkve, otključaše nam njena vrata. Stadoh u centar potpuno sama sa zbirkom pesama “Vraćam se “u rukama i počeh da kazujem pesmu Bogorodica Ljeviška. Prolamao se lepo moj glas između tih, sada obnovljenih fresaka, između tih Svetih stubova i zidina nagaravljenih požarom najnovijih mrzitelja. Jedan zračak sunca sa istočne strane ušetao je u hram i osvetlio Bogorodicu sa Hristom Hraniteljem sa kotaricom u rukama i učini mi se da se raduje što je pamtim i što joj, noseći je u srcu, poklanjam stihove.

Raduj se Blagodatna! – izgovorih kroz suze koje su krenule iz očiju na očigled kamere. A nisam želela. Ali, otvori se duša. Preko puta mene, iza kamere, naslonjena na jednom od stubova, stajala je Anđelka Ćup i plakala zajedno sa mnom.

Ceo je život, reče, stao u ovu pesmu. Kako ne zaplakati? Ja sam na Kosovo došla kao izbeglica devedesetih godina iz Bosne i nastanili smo se u Gračanici, ali sa Kosova nisam htela nigde više otići. Dosta mi je bilo što sam jednom morala napustiti svoj dom. Ostali smo tu, napravili svoju produkciju i sada prikazujemo istinu svetu sa ovih prostora.

– Svako ima svoju priču koju prepoznaje u tuđoj, prepoznajući i svoju bol. Suze su nam zajedničke, kao i bol za izgubljenim zavičajem.

Snimak iz Bogorodice Ljeviške poslala mi je elektronskom poštom uz čestitku za slavu Svetu Petku, jer sam joj pričala da smo kolač uvek rezali u Bogorodici Ljeviškoj. Tako me je bar mislima odvela ovom hramu, a kolač smo rezali u svom novom domu u Beogradu.

Odosmo potom do naše crkve Svetog Đorđa da u kafiću, čiji su stolovi poređani uz samu ogradu crkvene porte, popijemo kafu i malo se osvežimo. Sonja je, dok smo mi sedeli i ispijali bozu i kafu, kamerom šetala po šadrvanu, uz Bistricu do Kaljaje i Potkaljaje, iz koje su se goropadile novopodignute kuće nekih novih stanovnika (ne, nekad poznatih, autohtonih potkaljajaca koji tu pripadaju), po crkvenoj kupoli i kućama Srba koje su u ruševinama, obgrljene nekom zaštitnom mrežom. Na kraju postavi kameru pred nas-mene i mog supruga da tu pričamo o mestu naših zajedničkih uspomena, toj prizrenskoj kaldrmi kojom smo gazili kao deca, mladić i devojka, kao zreli ljudi. Toj kaldrmi kojoj se sada vraćamo kao već ostareli, jer nas ona ovamo dovodi, kao deo uspomena duboko urezanih u naša bića.

Tu, na pedesetak metara od mesta na kojem sedimo, kazuje moj Bane, prvi put smo se nas dvoje videli i upoznali. Tada sa strane nije bilo stolava iz kafića kao sada, već je ovde bila promenada, prizrenski korzo koji je počinjao od nekih 7 sati naveče pa do nekih kasnih sati. Ljudi su šetali idući gore-dole (pokazuje im rukom dok to priča), do Papazčaršije gde su se okretali i vraćali ka dole, sve u krug. Kasnije je taj krug proširen i uz reku, po keju, na kojem su rasle lepe stare lipe, od kojih se celim gradom širio divan, opijajući miris. Svako društvo je na toj promenadi imalo svoje mesto sa strane. Tačno ste po tome znali koga ćete i gde pronaći, ako vam zatreba. Tada nije bilo mobilnih telefona, ali ako je sa nekim trebalo da se nađete, izađete na korzo, odete do mesta gde se okuplja društvo kojem taj neko pripada i eto tražene osobe, jer svi smo se međusobno poznavali. I što je najvažnije, u Prizrenu korzo nije nikad bio podvojen po nacionalnosti šetača, kao što je to u to vreme bio slučaj recimo u Prištini. Ovde su zajedno šetali i Srbi i Turci i Albanci i pozdravljali se međusobno, u prolazu. Sa terase hotela Teranda, koja je u vreme naše mladosti bila otvorena, dopirala je muzika koja se čula u širem centru grada. Gostovali su tu često i sastavi iz inostranstva. Grad je bio živ čitavog leta.

Ova kaldrma, nadovezah se ja, pamti mnoga venčanja, jer su u Prizrenu svatovi pešice odlazili po mladu. Isto tako, njome su prošle i mnoge sahrane, s obzirom da je groblje u drugom delu grada, ali se svakako mora proći šadrvanom, bez obzira iz kojeg ste dela grada. Međutim, ono što je bitno, svi oni, koji bi se zatekli na ulici, zastajali su na tren da pozdrave mladu i svatove ili da odaju poslednji pozdrav pokojniku, bez obzira na veru.

Iz šadrvana krećemo put Sredske, gde po dolasku Sonja napre snima urušeni omladinski dom. Dok prostor, obrastao korovom jezivo stoji pred nama, ja im pričam  da se tu okupljala omladina preko leta na predivne igranke, da je sala imala i pozornicu gde su gostovali mnogi poznati umetnici sa pozorišnim predstavama, kao i mnogi pevači. To tako urušeno i popaljeno, sad već pod užasno obraslim korovom i pautinom, stoji već punih dvadeset godina i baš preti da se jednog dana uruši na put koji se nalazi tik uz samu zgradu. Time će meštani sela Drajčići, Krajići i Milačići biti potpuno odsečeni od sveta.

Odvodim ekipu do naše porodične crkve Svetog Đorđa iz 16. veka, gde ne kriju oduševljenje i iznenađenje što su videli da neko na svom imanju ima porodičnu crkvu .

– Eto moja porodica ima, zato ja ne mogu da se odreknem mog zavičaja. Ja ovde, ovoj zemlji, ovim zidinama, ovoj šumi, vodi, nebu, ovom šarskom suncu pripadam. To nije samo moje mesto uspomena. Tu je mesto moje snage, mog života.

A ućutalo je sve na tren dok sam kazivala pesmu- Sredačka župo. Čak i čopor Rašinih pasa koji dežuraju u Milačiki, kao njegovi verni čuvari. Vidim da me Anđelka posmatra dok ispred crkve govorim stihove, naslonjena na stablo šljive i osećam da je opet vraćam njenim uspomenama.

A naša porodična kuća, nadomak crkve, zatvorenih žaluzina. Dvorište obraslo u travu, staze prašnjave, po njima gomila otpada, maline već počele da ostaju bez lišća iako još uvek može da se nađe po koji zreo plod, koji nema ko da ubere jer nas tu nema.Milačiki prazno i pusto, nikog nismo ni sreli i čuli.

Sredačka župo, vraćam se u te` razrušenu, pustu…

Kazuju stihovi, koji su se zgrčili duboko u grlu i tu stoje zaglavljeni sve ove godine rasejanja.

A Sonja bi još da snima. Ne može da se rastane od prelepih predela Ošljaka i Šare koji su na oktobarskom popodnevnom suncu počeli da pokazuju svoju zlatno-crvenu, jesenju lepotu.

– Ja bih ovde imala šta da snimam ceo Božji dan, kazuje nam noseći spretno svoju kameru sa sve stalkom.

Zaboravila je da pojede i svoje ćevape u četvrt lepinje koje joj Ivan kupio još u Prizrenu, jer drži hrono dijetu. Tražila je da izađe iz kola i ispred velike, zapuštene škole, videvši po ogradi svu korov i osmatračnicu na njenom krovu, ali nije bilo vremena, žurili smo da završimo i deo snimanja u manastiru Svetih Arhangela, približio se polako smiraj dana.

A htedoh joj ispričati da je prva škola u selu sagrađena još 1868. godine dobrovoljnim radom i prilozima na inicijativu Sime Andrejevića Igumanova, da je finansijsku pomoć pružilo i udruženje Sveti Sava iz Beograda. Kao i da je nova škola napravljena 1906.godine, jer je stara bila tesna da primi tada 80 đaka, koliko je dece imalo selo i da je i nova škola podignuta dobrovoljnim radom i prilozima meštana.

Htedoh reći da je Sredska pretrpila i osmanlije i pečalbarstvo, i ratove i komunizam i staljinizam i migracije i opet opstala, ali da nikad nije bila ovako pusta i ostavljena kao sada. Htedoh reći, da iz ovog kraja potiču Vuk i Trifun Isakovič (vojskovođe) Čolak Anta Simeonović, vojvoda prvog srpskog ustanka, Petko Radivojević, ruski konzul u Sofiji, Aleksa Mandušić, koji je odlikovan medaljom časti američkog kongresa za borbu u prvom svetskom ratu, Nikifor Radivojević (iguman Petronije manastira Sveti Petar Koriški) i mnogi učeni profesori, pravnici, lekari, svud po svetu razasuti, bistri ljudi.

Htedoh reći da su se u ovoj školi tradicionalno okupljali poznati pisci na susretima pesnika Lazara Vučkovića, tragično stradalog na Ohridskom jezeru, čiji je grob u Gornjem selu, nedaleko odavde, koje sam ja redovno posećivala kao gimnazijalka, u želji da vidim i pesnike koji su dolazili. Da sam tu, u ovom dvorištu slušala kazivanje poezije od Desanke Maksimović, Mire Alečković, Milovana Vitezovića, Dobrice Erića, Zuka Džumhura, Moše Odalovića i mnogih drugih. Tu,gde sada moji stihovi odzvanjaju prazninom. Htedoh reći, ali nisam. Nešto neka ostane za drugi put.

U Arhangelima snimamo kako nas dvoje ulazimo na staru manastirsku kapiju sa zapadne strane. Nas dvoje otvaramo kapiju i ulazimo u manastirski kompleks i poneti uspomenom mesta bliskosti koje je rodilo našu ljubav, pokazujemo otvor u zidu u obliku broja jedan gde smo se te, sada daleke 1977. godine, sklonili od iznenadnog pljuska koji nas je zadesio kada smo sa društvom došli na jednodnevni izlet, u tada opusteli manastir .

Arhangeli su moje Pribežište, u ljubavi i životu.Arhangeli su mesto odakle je krenulao moje vraćanje u zavičaj. Arhangeli su mesto našeg Vaskrsnuća. Arhangeli su mesto gde osetim radost i nadu. Arhangeli me pokreću, a Car Dušan nadahnjuje kao pravnika, (jer je svakom njegovom postupku predhodila povelja, dakle pravni akt, pa i podizanje ovog manastira), ponavljam u kameru.

Ali deo snimka koji smo napravili na ovom Svetom mestu ometale su građevinske mašine na putu pored manastira i veći deo snimka nije mogao biti iskorišćen i tako biti prikazan javnosti.

A tako je opet počelo da me probada u predelu srca, setih se da ujutro nisam ni popila lekove koje je prepisao kardiolog. Emocije su sve nadvladale. I na moju nesreću, tu noć nismo mogli prespavati u manastiru, iako sam pod tim bolovima , onako umorna i iscrpljena, istog momenta po završenom snimanju želela da legnem i zaspim dubokim i lepim snom, kako se inače u manastirskom konaku spava. Ispostavilo se da ujutro , kako je bilo dogovoreno, nemamo prevoz do Pećke Patrijaršije gde je trebalo da se priključimo grupi sa kojom smo došli i da prisustvujemo proslavi slave ovog manastira-Prazniku-Pokrov presvete Bogorodice. Grupa iz Crne Gore sa kojom smo trebali otići do manastira je takođe imala kvar na autobusu, pa je bilo neizvesno kada će stići. Otac Mihailo nam nađe prevoz do manastira Banjska, gde smo prenoćili.

U manastiru Banjska, nas dvoje u čitavom konaku sami. Sve lepo sređeno i novo, čeka goste. Pod Rogoznom, po običaju, topli doček Oca Danila i brata Đorđa pružiše kratak odmor i ukrepljenje do povratka u Beograd.

Mesta uspomena ostaše iza nas, sećanja u nama dok smo živi.

Nada Hadži Perić