Da li nam je potrebna nesreća da shvatimo da smo svi samo ljudi?

Zemljotres u Albaniji, Tumana, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn
Posvećeno svim stradalim u zemljotresu u Albaniji

U stravičnom zemljotresu u Albaniji poginulo 50 ljudi. Ovo je teško i napisati. O osećanjima porodica stradalih, suvišno je govoriti. O savesti graditelja zgrada koje su se srušile kao kule od karata, svako neka sudi, struka neka donese zaključak, a vlast sankcije. O solidarnosti ljudi svih nacija i vera, svih okolnih država, sve najlepše. Ali, da li nam je potrebna nesreća pa da shvatimo da smo svi samo ljudi i da se ne zna kada će nekome od nas otkucati 3:54?

„U ruševinama su mi snaha i unuk, molim vas, ostavite me na miru“, odzavanjaju mi u ušima reči sredovečne žene iz mesta Tumana, u Albaniji, prvog dana posle stravičnog zemljotresa koji je unesrećio nekoliko hiljada ljudi. Sutradan, spasioci su ih pronašli, ali mrtve. Žena više nije imala ni suza. Presahle su. Samo je gledala prema nebu, pitajući: „Zašto?“

Zemljotres u Albaniji, Tumana, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Zašto, pitamo se svi koji sebe smatramo ljudima i koji saosećamo sa bolom svakog čoveka? Da li je u pitanju ljudska nepažnja i izgradnja zgrada mimo svih propisa? Ja ne znam, ali stručnjaci kažu da jeste. Pitam, da li oni koji su gradili ove zgrade imaju savesti? Šta im posle ovakve nesreće taj novac znači? Pitam se i unapred znam odgovor. Nemaju savesti, jer da su je imali, ne bi štedeli na materijalu i ubili pedesetoro ljudi.

A samo minut pre 3:54, tog 26. novembra, ljudi u Tumani, u Albaniji, sanjali su kao i svi ljudi sveta. Bolje sutra, zdravu porodicu, posao. Mnogi od njih su planirali svadbu, kao porodica Cara iz Tumane. Nisu je dočekali. Trinaestogodišnja devojčica iz istog gradića, maštala je da bude učiteljica. Poslednju su je pronašli u ruševinama. Svoj san nbikada neće dosanjati. Njena majka je nikada neće videti u maturskoj haljini.

Zemljotres u Albaniji, Tumana, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Bila sam tamo dva dana, preživljavala sve sa meštanima Tumane, preko 100 potresa posle onog najjačeg, njihovu tugu i bol, ali i njihov ponos i brigu za druge. I pored svojih muka, opominjali su moju ekipu da ne prilazimo objektima koje će i najslabiji potres dokrajčiti. Imali su snage da se brinu za druge. Videli su da nismo Albanci. Nije im to bilo važno. Shvatili su da smo tu da pomognemo, onoliko koliko medijska reč može. A mogli smo samo da pošaljemo poruku u svet, ovde je katastrofa, pomozite! Ovde je na pomolu humanitarna katastrofa, učinite nešto!

Neverovatna ljubaznost albanske vojske i policije prema novinarima i snimateljima, bez drskosti, što je retko u regionu. Pomoć, podrška, dozvola da radimo svoj posao, iako smo nekada i preterivali i smetali. Nisu bili ljuti nijednog momenta. I oni mučenici koji su rukama pokušavali da iskopaju članove svojih porodica, nisu bili ljuti. Kažu, od Boga je. A da li je?

U pomoć albanskom narodu su stigli srpski spasioci, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Spasilačke ekipe iz svih zemalja regiona su stigle odmah, neverovatnom brzinom. Među njima i specijalna ekipa MUP-a Srbije. Velikim slovima je to pisalo na njihovim uniformama. Videla sam, predvodili su jednu operaciju spasavanja, uz ogromnu podršku domaćih spasilaca. Nije moglo da se primeti da su bilo po čemu različiti. Sa neverovatnom pažnjom i saosaćenjem prema porodicama koje iščekuju da svoje najmilije vide žive, sa ogromnom požrtvovanošću, izlažući i svoje živote opasnosti, krajnje profesionalno su vadili kamen po kamen, ne bi li obradovali prestrašene i nesrećne meštane Tumane. U jednom momentu se začuo aplauz. Zgranula sam se. A bio je to aplauz kada je jedan momak izvučen živ. Shvatila sam. Radovali su se i oni koji su zavijeni u crno.

Nažalost, spasioci su izvukli iz ruševina više mrtvih nego živih, ali su učinili sve. Nadljudski su se borili svi, bez obzira čiji su im grb i zastava bili na uniformi.

Pa zar nam treba ovakva katastrofa da shvatimo da smo svi samo ljudi od krvi i mesa i da se ne zna šta nas sutra čeka?

U pomoć albanskom narodu su stigli srpski spasioci, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Nažalost, ovde na Balkanu je tako. Za nekoliko dana ćemo se opet baviti nevažnim stvarima i prepričavati priče iz prošlosti, ali one negativne. Zaboravićemo i Tumanu i Drač, i Skoplje i Banjaluku, i Crnu Goru, i Kopaonik i Kraljevo, zaboravićemo solidarnost, zaboravićemo sve dobro i sve pozitivno koje je učinio neko ko nije naše vere i ne priča našim jezikom. Sve do neke nove nevolje. Zašto? Nemam odgovor. Možda ga imaju oni koji iz svojih kancelarija kroje sudbinu čitavih nacija ili oni koji su u, sa zemljom sravnjenu Tumanu, došli sa desetoro vozila policijske pratnje i u markiranim odelima. Došli, okrenuli se i otišli. Na trenutak sam pomislila da njihovo jedno odelo košta deset puta više od kovčega u kojima će biti sahranjeni poginuli u zemljotresu, koji se desio 26. novembra, ali i onih ranijih širom regiona. Mogli su u Tumanu i u trenerci. Tamo markirana garderoba i pre zemlhjotresa nikome nije bila važna. Siromašni i pre potresa, samo su gledali kako da prežive.

Posle dva dana, iz Tumane odlazim potpuno prazna, ne znam ni šta osećam. Osećanja su mi pomešana, bol i tuga za uplakanim majkama, saosećajnost sa nesrećnim očevima, tumanskom braćom, sestrama, bakama i dekama koji mi mašu sa osmehom, a u očima suze. Bože, odakle im snage za osmeh, pitam se?

Prvi u pomoć su pritekli grčki spasioci, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Iza mene, pod šatorima i na ledini, ostaju deca koja su još mirisala na svoje krevete iz kojih su srećom izvučena živa. Iako prestrašena i sa zebnjom u očima, igraju se neke igre koja me podseća na „školice“. Nije ni važno. Važno je da se igraju.

Dok se naš automobil udaljava iz Tumane koja podseća na scenu iz filma strave i užasa, zaplakala sam videvši na obližnjoj banderi umrlicu. Jedan četvorogodišnji dečak iz Tumane nije ustao i neće se više nikada igrati. Prekrio ga je malter i cigle dotrajale zgrade u kojoj je živeo sa svojom siromašnom porodicom.

Zbog tog dečaka i druge dece koja stradaju širom sveta u prirodnim, ali i onim drugim katastrofama, molim se samo da budemo ljudi. Ako ništa drugo nemamo, barem zapalimo sveće, kao što je to uradila bratija manstira Visoki Dečani.

Anđelka Ćup