Рабовце, заједно се и може и мора

Црква Свете Великомученице Недеље, фото: М. Михајловић

Село Рабовце у Општини Липљан, по речима мештана, пример је мултиетничког живота и толеранције. Они тврде да се заједно и може и мора. Било је прогона и страдања, и у рату и после рата, било је инцидената и касније, али никада се више не смеју поновити, кажу мештани, и Срби и Албанци. “Превазишли смо међуетничку нетрпељивост, али може се и боље, само је потребна добра воља и узајамно поштовање”, поручују Рабовчани.

На обалама река Ситнице и Гадимке, на пет километара од Липљана, налази се село Рабовце. Етничка структура села се мењала, па су Срби од већине, после оружаних сукоба на Косову, постали мањина. У селу има још око тридесетак српских кућа, а да се заједно може и мора, кажу и Срби и Албанци. Пример да је тако било и у прошлости, јесте да се џамија и православна црква налазе на само око 500 метара удаљености, а да осмогодишњу школу похађају и српска и албанска деца, до душе у различитим сменама.

Некада су Срби и Албанци заиста делили добро и зло у овом селу, заједно туговали и заједно се веселили. Сада није баш тако, прошлост је оставила трага, али је ситуација сваким даном све боља, каже мештанин Рабовца, Горан Спасић:

“Ми смо са нашим комшијама у добрим односима, гледамо да се поштујемо и да излазимо једни другима у сусрет, колико можемо“, каже нам Спасић.


После завршетка оружаних сукоба на Косову, 1999. године, у Рабовцу је киднаповано троје Срба. Посмртни остаци једне особе су пронађени и сахрањени, док се за судбину двоје Рабовчана ни дан данас ништа не зна. За време мартовских догађаја 2004. године, у Рабовцу су спаљене две куће.

Радослав Мицић, осамдесетдвогодишњи Рабовчанин се сећа свега, и доброг и лошег, али радије прича о свом позитивном искуству.

“Ми смо ишли код њих на Бајрам, а они су долазили код нас за Ускрс и за Божић. Од рата су посете престале, људи код којих сам ишао на Бајрам су преминули, тако да једино што нам је сада остало са њиховим потомцима, јесте међусобно поштовање и по која реч”, прича Мицић и додаје да је доста мржње и да на Косову има места за све.
И Албанци из Рабовца мисле да је Косово богато јер је различито. Не желе да се сећају рата, нити послератних дешавања. Магистар економије у пензији Муамет Рудари, коме је тренутно разонода пољопривреда и одржавање домаћинства, мисли да би и деца требало да заједно иду у школу.

Зграда двеју основних школа у Рабовцу, фото: М. Михајловић

“Ми смо се са Србима чак и у најлошијим временима држали заједно и увек смо имали коректну сарадњу. Нимало није добро што су деца раздвојена. Требали бисмо да се ујединимо, како бисмо учили боље. Мислим да треба да се врати у образовни систем да Албанци уче српски, а Срби албански, не само због комуникације, већ због оне изреке, колико језика знаш, толико вредиш”, поручује Рудари.

Мештани Рабовца су сада потпуно свесни да се око њих ломе “политичка копља”, али да би требало прошлост гурнути у страну и да становници на Косову своју будућност граде на узајамном пријатељству и поштовању.

„Ми се и сада посећујемо, идемо на кафу једни код других и на празнике, а сматрам да ће млађе генерације успети да сачувају ова пријатељства”, оптимистичан је Идриз Будакова, просветни радник у школи у Рабовцу.

Искреност наших саговорника улива наду да иду бољи дани за све на Косову и да никада више неће бити отмица и прогона, ни вербалних, а камо ли оружаних сукоба, што је најважније за нас који смо тек почели да живимо.

Мила Михајловић (ауторка има 14 година)