Синиша Цветковић: Сетите се и нас у Призрену

Синиша Цветковић са супругом Сунчицом, фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

У Призрену, од преко 12.000 Срба, колико их је живело до 1999. године, данас живи једва њих тридесетак са око шездесет ученика и професора Призренске богословије. Синиша Цветковић се са супругом Сунчицом, после расељеништва у централној Србији, вратио у свој град и бави се филиграном, и како каже, спојио је лепо са корисним. Да би повратак био успешан, потребна је помоћ и да се надлежни сете Срба који живе у овом граду, каже Синиша.

Синиша у Сунчица Цветковић, после расељеништва у централној Србији, пре осам година су се вратили у свој град, на своју Бистрицу.

„Када су ме ови из швајцарског КФОР-а питали какав је осећај доћи и вратити се у Призрен, ја сам рекао да то не може речима да се опише. Морате да чујете како жубори Бистрица, како певају птице овде. Гарантујем да једна ноћ у Призрену вреди као тридесет дана у Дубаиу. То треба неко да доживи у Призрену. Знате, Призрен је спецфичан град, такав дух, такво гостопримство нема нигде“, прича Синиша док полако припрема алат за израду сребрног накита. Додаје да живи нормално у Призрену и да до сада није имао никаквих проблема са својим комшијама.

Синиша Цветковић, фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Синиша покушава да заборави ту несрећну 1999. годину када су Сунчица и он једва извукли живе главе и без ичега отишли у централну Србију.

„Ја сам рођени Призренац и имам и старо друштво. Моји пријатељи су и Турци, и Албанци и католици, са којима сарађујем. Посећујемо се када су празници. Ево сада сам на католички Божић био код колеге и код пријатеља, са којим се дружим мало више и имам и Турака код којих идем на Бајрам, који ми дођу за Ускрс и за Божић. За овај Божић су се већ најавили другови и стари пријатељи, јер они обожавају божићну питу коју прави моја супруга, са орасима и са купусом, као и наше старинске пихтије. Бадње вече лепо прославимо“, наставља своју исповест Саша, како га знају сви Призренци, док његова супруга, домаћински, онако како само Призренке умеју, нуди све што има у кухињи.

„Ја радим код једног Албанца у ресторану и заиста се сада не осећам угрожено, али ми недостају деца и унучад. Понекад спремим ручак, муж и ја се погледамо и нема ко да једе“, кроз сузе прича Сунчица, али додаје да су деца, хвала Богу добро.

Сунчица Цветковић, фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Брзо госпођа Цветковић брише сузе и причом се враћа на нека лепа предратна времена, када је у Призрену постојало Културно уметничко друштво „Цар Урош“, у којем су се окупљали сви из Поткаљаје, призренском насељу у којем су живели Срби. Сунчица Цветковић је тамо била задужена за неговање старих обичаја.

„Најжалије ми је старе призренске ношње коју сам добила од Сашиних бака. Све ми је изгорело у кући када је запаљена“, опет са сузама у очима прича Сунчица, али погледавши свог мужа, опет уз осмех наставља:

„Призрен, је нешто најлепше. Ту смо се заволели, ту смо се узели, добили децу. Морали смо да се вратимо. Нисмо желели да будемо деци на терету, али најважније је да те вуче родно место, без обзира где си и шта си. Можеш да одеш и у другу државу, али родно место те вуче“, завршава Сунчица и опет почиње да плаче. О празницима јој недостају деца, па као и свака мајка, лакше је када пусти сузу.

Синиша Цветковић са супругом Сунчицом, фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

А Синиша, кријући и сам сузе, наставља свој рад на изради оног правог призренског филиграна. Док испробавам накит од чистог сребра, схватам да је он уметник, а не само занатлија. Али, потребна му је помоћ.

„Део производа дајем у Призренску богословију, где има продавница и ту се мало сналазим или када неки гости дођу у Свете Архангеле, отац Михајло ме позове и ја одем и изложим то и тако се сналазимо за опстанак овде. Иначе оно што очекују од нас, ту неку одрживост, нама треба макар мало, да ми набаве барем репроматеријал, да урадим ово и да пласирам и сам ћу после да се сналазим. Треба одрживост да буде баш како треба, а не одрживост само на папиру и на речима. Треба на делу одрживост“, помало разочарано говори Синиша.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Славиша Цветковић се посебно захваљује епископу рашко- призренском и косовско -метохијском Теодосију на свему што чини за српски народ, а посебно за Србе у Призрену.
„Владика ми је дао благослов да своје производе излажем и продајем у објектима Српске православне цркве, али ми је много помогао када сам се вратио и почео да се бавим филиграном. Без те помоћи не бих могао да радим“, истиче Цветковић.

„Па јесам мало разочаран. Немам ја ништа против, али надлежни се сете само Грачанице, севера Косова и Штрпца. Нас у Призрену нико не пита да ли смо живи. Ионако нас је мало и да нам није цркве, не знам шта би са нама било“, тврди Синиша који ради и на одржавању цркве Светог Спаса која је близу куће у којој живи.

Призрен, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Црква нам је јако важна. Богу се молимо, прво за здравље, за здравље наше деце и унучади и за све људе добре воље. А црква нам много значи, али нам и помаже“, наглашава једини Србин филигранџија у Призрену.

Надамо се да није и последњи.

Анђелка Ћуп