Влага и гареж прете Цркви Богородице Љевишке

Катедрална црква Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Катедрална црква Богородице Љевишке у Призрену, која се налази на Унесковој листи светске културне баштине, само делимично обновљена, полако губи битку са временом. Уколико се нешто хитно не предузме, гареж и влага прете да униште оно што нису учинили људи 2004. године, када је црква оскрнављена и запаљена.

„Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје“, урезано је арапским словима у припрати цркве Богородице Љевишке, посвећеној Успењу Пресвете Богородице. Постоје неколико предања ко је аутор ових стихова, али је свакако неко ко је био задивљен лепотом и сјајем Љевишке, како цркву краће и од миља зову Призренци. Поред Призренске Богословије, манстира Светих Архангела, храма Светог Ђорђа, цркве Христа Спаса и цркве Свете Недеље, петокуполна црква Богородице Љевишке, посебно се истиче својом лепотом у некадашњој претоници цара Душана, у Призрену. Црква је за време турске окупације претварана у џамију, фреске су изгребане и премалтерисане, а 2004. је запаљена.

Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Данас је она, само делимично обновљена, још увек опасана жицом, а унутрашњост се осећа на гареж, дим и влагу. Богородицу Љевишку, бисер српске архитектуре и сликарства нису успели да униште људи, али је сада може уништити време.

„Црква је подигнута на темељима византијског храма, а Стефан Првовенчани је први обновио ту катедралну цркву. Ово што сада видите, подигао је краљ Милутин од 1307. до 1309. године. Црква је византијског стила и занимљива је споља зато што је грађена од сиге и опеке и јако је ретка, али је занимљива и изнутра. Осликали су је браћа из породице Астрапа“, прича нам јереј Ђорђе Стефановић, док прстима прелази преко прелепих и јединствених фресака, како би уклонио гареж и додаје:

јереј Ђорђе Стефановић, фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

„Црква је на Унесковој листи светске културне баштине. Све то нам говори да је црква јако значајна за целокупан народ. Што се тиче нас православних, ми православни Срби имамо вредно наслеђе Светог краља Милутина и кроз његово наслеђе столовали су овде и епископи, била је то катедрална црква у којој је била митрополија, у којој су служили наши архијереји, нажалост само до доласка Турака када је била претворена у џамију. Опет по ослобођењу се враћа у цркву и сада ми поново служимо у овој цркви, нажалост не увек, већ само о Богородичиним празницима и када имамо услова за то, када је лепше време“.

На Косову и Метохији је 1999. и 2004. године запаљено и срушено преко 150 српских цркава и манастира. И док се неким светињама више не назире ни темељ, поједине су обновљене. Нажалост, комплетна обнова није завршена, чак и на средњовековној цркви Богородице Љевишке у Призрену која се налази на листи Унескове културне баштине.
Косовска полиција и даље чува цркву, а свештеник Ђорђе Стефановић каже да са комшијама живе у миру:
„Немамо проблема са комшијама. Проблем је обнова цркве. Потребна је рестаурација, потребно је сређивање цркве“.
Катедрална црква Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Свештеник Ђорђе моли све оне који то могу, да помогну да се црква обнови, да се спречи даље пропадање.

„Потребно је чишћење унутрашњег дела, потребно је очистити гареж. Постоји доста и влаге, али највећи проблем је ова гареж, јер је црква била запаљена и читавом површином је загарављена. То нам је на почетку потребно и потребна нам је једна врста дренаже. То је основно, а после тога струја и да се види кров и надамо се да ће у наредном периоду то да буде сређено. Када се среде и очисте зидови, потребно је урадити целокупну дренажу и делимично поправити кров. Надамо се да ћемо после тога да ставимо и рефлекторе какви су у манастирима Дечани и Грачаница, који не сметају фрескама, а за посетиоце ће то да буде јако значајно. За све то је потребно доста новца и времена и ја позивам Владу Републике Србије, од које једино можемо и да очекујемо такву врсту помоћи, да нам помогне. Позивам Министарство културе и молим да се људи пробуде и да дођу да нас посете и да заједно обновимо ову нашу светињу“, апелује отац Ђорђе, чврсто решен да спречи пропадање ванвременске лепоте.

Значај цркве за Србе на Косову је огроман, истиче Ђорђе и наглашава да је Призрену враћен „стари дух доласком младих богословаца и њихових професора“.

Катедрална црква Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Срба је у овом граду мало, али се млади свештеник нада да ће се вратити. Свестан је да нема школе на српском, нема болнице, нема посла, али очекује да ће се нешто променити на боље.

„Призрен је значајан јер су ту наши историјски корени. Значајан је због Богословије, због Богородице Љевишке, због Светих Архангела где је сахрањен и где су биле мошти цара Душана. Призрен је био престоница и на јако малом простору има много светиња и много култура се мешало. Са правом се може рећи да је ово царски град“, објашњава јереј Ђорђе и наставља:

„ Иначе, наш народ долази из централне Србије, из Црне Горе, из дијаспоре, долазе да посете Призрен, Дечане, Пећку патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку. Ово је сада за нас српски Јерусалим. Нажалост, сада нас има јако мало у самом граду, па људи долазе само на поклоничко путовање и ходочаћће у Призрен, па и у нашу Богородицу Љевишку.“

Катедрална црква Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн
Ђорђе Стефановић је рођен у Ваљеву, а богословију је завршио управо у Призрену. Са супругом и бебом живи у самом центру града, у парохијском дому иза цркве Богородице Љевишке. Нису усамљени, каже:
„Другачије је када је човек међу својима, то је чак и најбитније. Онда је много лакше. Добро нам је, организујемо се, нашли смо нека своја интересовања. Ја сам запослен у Богословији као економ, ту има доста посла, овде служим у овој цркви, а служимо и у Саборном храму Светог Ђорђа. Супруга ради по кући. Једно време је радила ту у обданишту, имамо обданиште за четворо деце и углавном прође дан“.

“Свадба у Кани”, “Исцељење слепог”, “Богородица Елеуса са Христом хранитељем”,Купање Христа”, “Страшни суд”, “Христос на путу за Емаус”, портрети владара из лозе Немањића у природној величини, најпознатије су фреске.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

„На фрески „Купање Христа“, Богородица је у хаљини са специфичним бојама. Светлозелена позадина, тамно плава горња хаљина и љубичаста доња, уз примрак или уз свеће, дају тродимензионални ефекат. Још једна фреска даје такав ефекат, а то је „Христос на путу за Емаус“, која се налази у лађи цркве. То је јеванђељска прича, иза Христове главе је капија града Јерусалима, а десна греда прелази преко леве, а у продужетку је град Јерусалим“, поносно нам показује фреске старешина цркве Богородице Љевишке и истиче посебну важност фресака које приказују лозу Немањића:

„Ту је Симеон Мироточиви, са његове десне стране је Свети Сава, са леве стране Стефан Првовенчани, до њега је Стефан Дечански. Симеон Мироточиви приводи своју породицу и све хришћане раширеним рукама, а насупрот њега господ благосиља њихов улазак у саму цркву. Са десне стране господње је краљ Милутин као ктитор цркве и ту су натписи ко је подигао цркву и ко је осликао. Све то нама значи много јер комшије својатају цркву као њихову задужбину а нас називају узурпаторима. Ови подаци много говоре о историји саме цркве и овде је све јасно.“

Остављам оца Ђорђа иза бодљикаве жице и уском уличицом, поплочаном калдрмом, одлазим из Призрена, молећи Бога и људе да се сачува слава чувене Љевишке и да се њена лепота не претвори само у сећања.

 

Анђелка Ћуп