Таблоидно силовање јавности и живи песак испод колективне савести

фото: pixabay/moritz320

Кад год се учини да је друштвено посрнуће достигло дно, догоди се нешто што нас изнова убеди да дна заправо нема, него да је испод наших ногу и наше колективне савести заправо живи песак. Срамно извештавање таблоида у случају отетог детета то јасно показује.

Случај отмице детета, те потрага која је трајала целих 10 дана за девојчицом а читавих 17 за отмичарем, осим што су с правом и разлогом узнемирили јавност, избацили су на површину црни талог таблоидне каљуге која нам је наметнута уместо професионалног извештавања. Томе је у многоме допринело то што је полиција изабрала ћутање уместо званичних информација али и извесно „цурење“ управо оних детаља истраге који би по логици ствари требало да остану скривени ка таблоидима и сензационалистичким медијима са националном покривеношћу. Медији су за 17 дана добили само два званична саопштења од полиције.

Прво, четвртог дана потраге, када је као закаснела реакција на шуму информација, полуинформација и дезинформација на друштвеним мрежама, медијима прослеђена фотографија осумњиченог и штури захтев да се не шире непроверене информације, те друго, након хапшења отмичара које и није било саопштење већ изјава министра полиције.

Да ништа неће бити како би нормално морало бити, наслутило је и срамно објављивање фотографије измученог детета из амбулантних кола, те трапаве изјаве државне секретарке након проналажења девојчице, где је сувишно детаљисала о томе шта се са дететом дешавало док је било у рукама отмичара. За то време таблоидне перјанице и перјаници су се утркивали ко ће објавити гаднији текст о претходним непочинствима осумњиченог, са све описима до у најситније детаље онога што је радио претходним жртвама. Без имало скрупула и човечности према тим жртвама, у неколико случајева су и саме биле деца када се злочин над њима догађао, али и породици која у тим истим данима трага за својим несталим дететом. Објављивање „екслузивне исповести“ отмичара за којим трага читава земља померило је дно још ниже.

Да ће сам чин хапшења отмичара то дно померити још наниже могло је да се наслути. Јер, таблоиди, напросто тако функционишу. На лажима, сензацијама и на апсолутном кршењу свих етичких и професионалних норми. Па, опет, морала је у сваком нормалном човеку да се јави примисао да ће се можда овог пута уздржати од изношења потресних и по дете стигматизирајућих података у јавност. Јер, ако ти што пишу нису новинари, а нису, вероватно јесу и сами родитељи.

ДНО ЈЕ ЗАПРАВО ЖИВИ ПЕСАК

Нажалост, данашње насловне странице два таблоида су нас изнова увериле да дна заправо нема и да је под нашим ногама и нашом колективном савешћу гадни живи песак. И то баш она два таблоида која су нескривено блиска гарнитури на власти. Замишљени као борбено средство против сваког ко се дрзне да критички мисли, фабрикују из дана у дан наручене афере, љагају и блате циљано и највероватније наручено, опоненте режима, а све то измешано са дешавањима из различитих реалитy програма. И то је само по себи довољно гадно.

Међутим, ово што се данас догодило јесте гадније од свега што су до сада радили. Објављивање поново „ексклузивне исповести“ како га називају „монструма“ са детаљима шта је радио несрећном дванаестогодишњем детету је заправо нешто најгадније што се у мученој медијској сфери у Србији видело. На страну мучнина коју изазива. Питање свих питања јесте одакле тим таблоидима информације из полиције и тужилаштва са саслушања? Ко им то и зашто доставља? И ко им је доставио слику детета из амбулантних кола? И зашто је уопште морала да буде објављена информација о томе да је дете ошишано, ако је из претходних случајева истог починиоца било јасно са којим циљем и разлогом вишеструки повратник криминалац то чини? И коначно, да ли је нормално да тужилаштво и полиција поделе са медијима информацију за која два кривична дела ће се након хапшења осумњичени истраживати након тога што је дететов идентитет у сваком погледу, а у интересу потраге за њом, 10 дана био на изволте сваком ко има компјутер или мобилни телефон?

То што је објављено нису информације од јавног интереса већ су информације које на сваки могући начин додатно штете маленој жртви отмице. Самим тим, све што се надаље дешавало од тренутка проналажења детета морало је да остане ван домета јавности. Не треба бити много паметан па схватити да би у нормалној правној држави Тужилаштво, на иницијативу надлежног Министарства, по службеној дужности морало да наложи меру забране дистрибуције комплетног данашњег тиража оба таблоида и свих других новина где се на најбезобразнији могући начин са све сиком девојчице на насловници пише о броју насртаја отмичара на њен живот, тело, достојанство. У нормалној правној држави би се отворила и истрага да се дозна којим то каналима из полиције и тужилаштава информације „цуре“ ка таблоидима и крајње, у нормалној држави, са нормалним и здравим друштвом, све и да се појави на трафикама, данашњи број таблоида би остао нетакнут и непродат.

КРИВИ СМО МИ…

Ту долазимо до коначног важног питања: Колико ми као друштво сносимо одговорност за лешинарско таблоидно извештавање о овом и свим сличним случајевима? Нажалост, много.

Један део друштва јер те таблоиде купује и решава да за 20 динара колико их плати, у лажи и саблажњиве сензационалистичке глупости – верује. Ако је веровати јединим доступним подацима до којих смо дошли, та два таблоида на дневном нивоу купи близу 150 000 људи. Интернет издања им сигурно имају још вишеструко већи домет. То нас све води даље до тога да у ишчитавању таквих ужасних ТУГА ДО НЕБА текстова активно на дневном нивоу учествује значајан број грађана. Када се томе дода да се њихови уредници, такође на дневном нивоу, појављују у програмима бар на две телевизије са националном фреквенцијом у својству аналитичара озбиљних политичких тема а притом се не заборави да јавну заштиту као „пристојни људи“ имају и од саме институције председника државе – читава ствар јасно превазилази тек пуку непрофесионалност. Блага казнена политика те пресуде којима се процењује да нечији уништен живот провлачењем кроз таблоидно блатиште кошта десет пута мање него зарада од једнодневног тиража, погодују даљем фабриковању скандала и лажи.

Други део друштва такође сноси одговорност јер иако негодује путем друштвених мрежа или кроз саопштења, заправо не чини много тога да кроз смислену грађанску акцију изврши притисак на институције система задужене за спровођење закона у нашој земљи, да сузбија и забрањује овакво штеточинско и нехумано понашање. Ако никако другачије, тако што ће затрпати мејловима невидљиву тужитељку Доловац, те надлежно Министарство културе и информисања, сваки пут када се деси слична огавна ствар.. Или тако што ће, како је путем Тwиттера најавио да ће учинити Душан Машић, новинар, бар сат, два данас поред киоска са новинама питати свакога ко купи срамне таблоиде са срамним насловницама: „Зашто те занима колико је пута то јадно дете силовано?“ Или тако што би стране на друштвеним мрежама ових бешчасних тровача јавности биле масовно пријављене. Кад има воље има и начина.

А ако не кренемо да их тражимо и примењујемо сада и одмах, последично ће нас живи песак потпуно прогутати.

Извор: City radio/Аутор: И. Петровић