Несанитарне депоније- свакодневница у општинама на Северу

фото: Јелена Симић

Еколошки проблеми са којима се сусрећу не само општине на северу већ и читава територија Косова, а који чине кључна обележја данашнјег савременог света, свакако јесу загађивање воде, ваздуха али и неадекватно одлагање различитих врста отпада.

Ови еколошки проблеми којима се услед људске активности нарушава стање у физичкој средини, свакако се данас сматрају неприхватљивим.

Оно што је посебно алармантно је садашње стање отпада на северу Косова, јер ниједна од четири општине нема санитарну депонију за одлагање општинског односно комунални отпада, оцењено је у извештају за заштиту животне средине.

Релативно тешка ситуација са одлагањем отпада у овим општинама додатно се погоршава затварањем привремене депоније Балабан 2012. године, где је до тада депонован отпад из Северна Митровице, Звечана и Лепосавића. Са друге стране, Зубин Поток је једина општина која има оперативну депонију, на којој се одлаже отпад и из Северне Митровице, међутим са друге стране, ова депонија није у одговарајуц́им оперативним стандардима, те се сматра илегалном.

фото: Јелена Симић

Општина Зубин Поток депонују свој отпад на депонији у Лучкој Реци у овој општини, Лепосавиц́ користи депонију у близини кампа КФОР-а, Звечан располаже прикупљеним отпадом близу рударског отпада под називом „Пирит“, на локацији између Звечана и села Житковац.

Депонија у Лучкој Реци месечно добија 120-200 тона отпада само из Зубиног Потока, не узимајуц́и у обзир отпад из општине Северна Митровица. Депонија поседује булдожер, односно компактор на лицу места. Оно због чега ова депонија не испуњава стандарде јесте недостатак третмана за пречишц́авање и гасовод.

На самој територији четири северне општине не постоји ни развијена инфраструктура али ни начин третирања комуналног отпада, због чега се и стварају несанитарне депоније. Ове депоније су се развиле као последица одлагања отпада без икаквих стандарда на одабрану локацију.

Проблем илеганих депонија није карактеристичан само за север Косово, већ за цело Косово. Према доступним информација, само у општини Митровица у протеклих неколико година постојало је 38 нелегалних депонија, у Звечану је тај број био 46 а у Лепосавиц́у је било 34.

Јелена Ђокић, професорица на Факултету техничких наука у Митровици и експерткиња за заштиту животне средина каже да је број несанитарних депонија у општинама на северу огроман, као и да је ситуација слична свуда. Оно што истиче је да депоније лако настају, јер су уствари гомила отпада који људи бацају.

фото: Јелена Симић

“Само у општини Звечан било је 46 несанитарне депоније, јер се на сваком сметлишту гомила отпада, људи бацају смеће које се гомила, а сва површина већа од три мртра квадратна се сматра несанитарном депонијом, односно сметлиштем” оцењује Ђокићева.

Подсећа и на то да је број депонија огроман у овим северним општинама, као и да их посебно карактерише депоније на Северу које се налазе на ободу реке.

“Ради се о томе да и депоније где јавна комунална предузећа одлажу отпад, нису санитарне депоније и једна од њих се налази у Житковцу. Она се налази на депонији рударског отпада, односно јаловишту. Оно што је посебно симптоматично је то што се ова депоније налази на ободу реке, а карактеристика свих депонија које су сада на северу Косова, четири од њих, од којих је једна била привремено сметилште, у Северној Митровици једна, затим у Лучкој Реци, у општини Зубин Поток као и у Лепосавићу где се отпад који се одлаже на ободу реке“ додаје Ђокић.

Како даље истиче Ђокићева, главни проблем је у томе што „када се водостај реке подиже, подиже се и тај материјал који је, иако је прекривен земљом, иако је ваљак прешао и уроловао их и компактирао тај отпад, те уколико се ниво воде подигне на обали реке, онда принципом пенетрације тих оцедних вода из органског отпада у реку, те се и саме реке загађују“.

Оно што је посебно карактеристично, како наводи Јелена Ђокић јесте и механички и чврсти отпад у облику кеса, флаша, чарапа, који доспева у реку и који “украшава” жбуње на ободу реке.

На овим сметлиштима често долази до самозапаљења, при запаљењу долази до емисије загађујућих материја , када су оне на удаљености мањим од 100 метара од насеља или мање од 50 метара од обале реке, онда су и најопасније по здравље људи. Само на северу Косова у последњих неколико месеци, неколико пута су гореле ове илегалне депоније и увек је узрок био људски фактор.

фото: Јелена Симић

Што се тиче испарења загађујућих материја, Ђокићева истиче да поседује на згради Факултета у северном делу Митровице сензор који контролише честице ПМ10 и ПМ 2.5.

„То су чврсте честице величине 10, испод 10 и испод 2.5 микрона. То су веома мале честице, где су ове од 2.5 десетине величине људске длаке. Чим су тако мале да длачице у носу не успревају да их задрже и ми удишемо тако мале честице, које изазивају различита обољења и промене на плућима“ додаје професорка Ђокић..

Они те честице мере, постоје и апликације за мобилне телефоне и мери се загађење.

„У току дана, када су гореле депоније и у Митровици и у Житковцу, имали смо екстремно високе концентрације, где је концентрација са честицама ПМ10 била 22 пута већа од дозвољене вредности, док су честице 2.5 биле 15 пута веће од дозвољених“ наводи Ђокићева.

Јелена Ђокић каже да на факултету на коме ради, архивирају те податке и раде и графике, те имају податке о загађености. Загађење које је споменула, односно горење депонија у Митровици, трајало је два до три дана. А у случају Житковца, када је пала киша, киша је спрала из ваздуха те чврсте честице, које су и најопасније, додаје.

Што се тиче самог отпада и решења, Ђокићева оцењује да смо за отпад сами криви.

„Ево као пример, једне године било је у Звечану укупно 46 депонија, онда је уследила акција уклањања и тада су све уклоњене и следеће године их било је 47. Значи, само уклањање депонија није довољно док се људи не науче да је отпад опасна ствар и да о томе мора да се води много рачуна као и да је сваки човек одговоран не само за себе, већ и за своју околину, да ми не смемо нашој деци и нашим унуцима да оставимо овај свет као једно бесконачно сметлиште“ наглашава Ђокићева.

Оцењује да људи нису довољно упознати са овим проблемом како депонија, одлагања и управљања отпадом али и заштитом животне средине као и да се не ангажују довољно.

“Ја сам укључена у више кампања за заштиту животне средине и увек се одазовем и волонтирам у свим тим акцијама. Али те акције се углавном односе на неке људе млађе популације од 20-25 година, углавном из невладиног сектора, као и да је невладин сектор једино свестан проблема који постоји“ казала је Ђокићева.

Није довољно да само невладин сектор буде укључен у решавање овог проблема, јер се овим акцијама обраћају људима који су свесни и знају да проблем постоји, оцењује професорка Јелена Ђокић и додаје:

„Ево ја на пример предајем студентима који студирају заштиту животне средине и када њима то причам, они то већ знају, они су свесни“.

Ђокићева даље истиче да је проблем у неширењу кампања за подизање свести о заштити животне средине и то треба да се прошири на најмлађи узраст, у основним школама од првог до четвртог разреда јер се ту стичу те навике, па потом и на остале грађане.

Оно што је такође корисно, свакако је улога медија, те они морају да буду више укључени, а потребно је мање држати само презентације о томе.

Што се тиче стручне јавности којој припада, сматра да се та знања и научна достигнућа не треба да остану у једном затвореном кругу, већ информације о томе треба ширити и на онај део грађана који нису стручна јавност:

„Идемо на сипозијуме, пишемо радове и научно се бавимо продирањем оцедних вода из отпада у земљиште, подземне воде проучавамо и објављујемо радове и имамо велика научна достигнућа, али у том случају то држимо у једном затвореном кругу“.

Такође оцењује да би казне боље утицале на саму заштиту животне средине и да подржава њихово увођење.

Извршни директор невладине организације „Зелено срце“, Дејан Недељковић која се бави заштитом животне средине и еко туризмом, каже да је ова организација основана 2013. године са циљем унапређења заштите животне средине, првенствено на територији општине Звечан, али и на целом северном Косову.

Од свог оснивања, три године је радила активно и спровела неколико пројеката из области свог деловања, међу којима су чишћење обале реке Ибар, реке Бањске, пошумљавање одређених парцела у општини Звечан. Спроводила је и пројекте из области предузетништва, производње органске хране и развоја сеоског туризма у Бањској која припада општини Звечан, а радил аје и на оснаживању жена у руралним срединама управо за производњу органске хране.

Недељковић је један од учесника целокупног процеса и дебате 2014. године што је резултирало изградњом регионалне депоније. Томе је претходило укидање тадашње депоније „Балабан“ која је покривала све четири општине на северу. Општина Митровица није имала средстава да ту депонију одржава, па је парцела на којој се налазила депонија, после десет година, враћена власницима, тврди Недељковић.

Након тога, свака општина понаособ је смеће одлагала на место које није дозвољено, како наводи Недељковић и додаје да је општина Звечан одлагала на јаловишту „Пирит“ поред Житковца, у Лепосавићу на месту које је непосредно на обали Ибра у рупи која је настала након сепарације песка, где је после сваког већег водостаја реке Ибар то смеће испливало и одлазило даље ка Краљеву.

Проблем у Лепосавићу је тај јер се комунални отпад одлаже на депонију која је смештена поред саме обале реке Ибар на локацији Поповачко Поље .

„Око 200. 000 бактерија се налази у води на месту где се налази та депонија у Лепосавићу, док низводно током реке Ибар, ка Лешку и Јарињу тај број је достизао преко 150 000“, говори Недељковић о истраживању које је на овој депонији радио професор Медицинског факултета Александар Ћорац.

„У периоду када та депонија није постојала, било је око 800, док се нормалне вредности крећу од 200 до 400“ наводи даље Недељковић.

Проблем су свакако све већи број сметлишта и дивљих депонија, које су смештене поред свих локалних путева, поред свих мањих речица на територији општине Лепосавић, као и поред магистралног пута и реке Ибар, посебно на деоницама које пролазе кроз урбана насеља.

Дивља депонија је смештена у Лепосавићу на Тврђанском брду, поред магистралног пута и у Лешку на локација између магистралног пута и реке Ибар, додаје даље.

Последње информације до којих је његова организација у координацији са Министарством за заштиту животне средине дошла, јесте да је количина смећа која се одлаже, достигла чак један килограм по глави становника, што је ако рачуна да на северу Косова живи између 50-60 хиљада становника, то је око 60 000 смећа дневно што није мало, додаје Недељковић.

Иако су све општине на северу 2015. у оквиру Локалног еколошког акционог плана за период од 2016-2021, имале и посебан део који се бавио општинским управљањем отпадом, о овим плановима нема довољно доступних података. На интернету је доступан једино план општине Лепосавић.

Душан Милуновић, сада самостални одборник у Скупштини општине Северна Митровица истиче да не зна за постојање овог локалног акционог еколошког плана. Такође Милуновић додаје да до сада није био упознат нити са иницијативом за изградњу Регионалне депоније, нити како радови на самој и теку.

„Оно што могу да кажем да постоји много отпада, чак и на местима где не би требало да га буде“ додаје Милуновић.

Годишње количине прикупљеног отпада су око 8.918 тона у Северној Митровици, 2.400 тона у Зубином Потоку, 3.600 тона у Звечану и више од 3.006 тона у Лепосавиц́у, те укупна количина отпада на несанитарним депонијама износи 24.092.80, наводи се у извештају за 2018. годину.

Такође, у истом извештају који се тиче општинског управљања отпадом на Косову, у општинама на северу послују јавне комуналне компаније по законима Србије. Покривеност подручја Митровице са услугама прикупљања отпада је 55,9%. Највец́а стопа покривености је у Северној Митровици 100% -4145 корисника који су обухваћени услугом. Стопа наплате накнада је 69,8%, највиша је у Митровици са 80,2%, а најмања је у Зубином Потоку са 12%. Међутим, треба напоменути да је прикупљање накнада од домац́инстава и предузец́а у Лепосавиц́у ниско, али вредност од 36,6% обухвата и високу накнаду од стране КФОР-а.

Према доступним подацима Агениције за статистику, постоји и тренд повећања количине отпада по глави становника, па је 2008. године било 0,5 кг отпада по глави становника, док је 2013. године просек износио негде око 0,9 килограма отпада по глави становника.

Оно што су најважнији фактори који утичу на количину отпада, свакако су пораст броја становника, економски раст, повећање покривености сакупљања али и смањење количине отпада због разврставања на месту настајања.

Јелена Симић

„Ова публикација је израђена уз помоћ Европске уније. Садржај ове публикације је искључива одговорност Јелена Симић и ни на који начин се не може сматрати као став Европске уније или БИРН-а И УНК-а“