Је л‘ ишта било?

Бодо Вебер, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Скоро сви политички актери првенствено су инструментализовали корона кризу, од спора око проглашења ванредног стања на Косову, до немогућности расписивања ванредних избора у периоду ограничења слободе кретања и афере око свадбе у Звечану. Тиме ништа друго нису постигли, осим што су даље погоршали међусобне односе. Уз то, гурањем корона кризе у други план, угрозили су животе грађана, и то свих, на Косову“, навео је у ауторском тексту виши сарадник Савета за политику демократизације (ДПЦ) из Берлина Бодо Вебер.

Ко прати дешавања у и око политичког дијалога Косова и Србије и пада владе у Приштини, гледајући свет око себе у коме задњих пар седмица доминира борба са корона вирусом, где је политички живот мање-више суспендован ради борбе са највећом глобалном кризом од Другог светског рата, неминовно се пита: Је л’ ишта било?

Као да корона кризе нема, као да је све што се дешава већ виђено у претходне две године преговора о свеобухватном, коначном, правно обавезујућем споразуму.

Имамо „тројку“ преговарача, састављену од два председника (Тачија и Вучића), те неодговорног специјалног представника америчког председника Трампа Ричарда Гренела који је задњих месеци заменио бившу, исто толико неодговорну високу представницу Европске уније за спољну политику Фредерику Могерини, који нетранспарентно, тајанствено преговарају. Та тајанственост буди сумњу у садржај и циљеве преговора, односно преговарача. Имамо нејединство трансатлантских актера које се развија око питања укидања царинских тарифа. Имамо беспоштедну америчку „дипломатску“ офанзиву с циљем уклањања тарифа, уз претњу санкцијама против Косова, укључујучи повлачење америчких трупа из КФОР-а. На другој страни, имамо недовољно одлучан наступ Европске уније, овај пут оличен у кандидовању, на Балкану, контроверзног бившег словачког министра сполних послова Мирослава Лајчака.

У Приштини имамо добро познат „хаос актера“. Са једне стране је председник Тачи који је приватизовао преговоре, спреман да прода територијални интегритет државе ради сасвим личних интереса, који не бира средства. На другој страни, имамо антангонизам парламентарних странака, са спором унутар владајуће коалиције на основу разлика у склоности ка попуштању пред америчким притиском, те опозицију чије је политичко мишљење о преговорима више одређено жељом за повратком на власт. Док у Србији ни председник Вучић, својим играњем на карту слабости и нејединства запада, ништа не постиже, осим што се све дубље заглављује у учвршчивање аутократске личне владавине из које ће се Србија врло тешко извући.

И на крају, имамо, као више пута у задње две године, наводно претећи међуетнички инцидент на северу Косова, у подељеној Митровици, с циљем стварања чињеница на терену у корист пројекта етничке поделе, односно размене територије.

Дакле, је л‘ ишта било? То јест, да ли би ишта било другачије да нема корона кризе? Суштински не, јер су скоро сви политички актери превенствено инструментализовали корона кризу – од спора око проглашења ванредног стања на Косову, до немогућности расписивања ванредних избора у периоду ограничења слободе кретања и афере око свадбе у Звечану. Тиме ништа друго нису постигли, осим што су даље погоршали међусобне односе. Уз то, гурањем корона кризе у други план, угрозили су животе грађана, и то свих, на Косову.

Шта све то значи за будућност преговора Косова и Србије, односно за будућност обе државе? Значи да нисмо нигде стигли, нисмо се помакли ни милиметар задњих пар месеци, као што нисмо ни од покретања преговора, пре скоро три године (јул 2017). Све и сви остају где су и били.

Неће доћи до размене територија. Чак и ако би „тројка“ потписала неки споразум у башти Беле куће, нема реализације једног таквог договора три човека. Он не би никад добио двотрећинску подршку у Скупштини Косова. Нити САД имају да понуде нешто налик ономе што нуди чланство у ЕУ ни Косову, ни Србији, а Гренелова прича о огромним инвестицијама је празна – треба се само сетити сличних обећања у оквиру пропалог, већ заборављеног „мировног плана“ Трампове администрације за Израел и Палестину.

Процес преговора ће се, хтели-не хтели, вратити у Брисел. Политичким актерима у Приштини и даље предстоји сабирање и стварање јединства око заједничке преговарачке позиције до мере која ће осигурати двотрећинску већину у Скупштини.

Доћи ће кад-тад до онога, на чему су представници ЕУ, односно најважнијих држава чланица, са нажалост недоводољном одлучношћу, радили од јесени прошле године – ресетовања преговора, почевши са дефинисањем основних принципа и циљева преговора. Због одсуства таквих принципа и циљева до сада, у задње три године уопште нисмо имали праве преговоре о свеобухватном одрживом споразуму.

А ти принципи су одувек били јасни, били су саставни део првобитног оквира политичког дијалога 2012-13. године: нема враћања Косова под окриље државе Србије, нема ни поделе нити размене територија јер би то дубоко дестабилизовало Косово, Србију и ширу регију, па би значило праву катастрофу за косовске Србе, односно њихов нестанак. Дакле, Косово остаје тамо где јесте, независна држава, а Србија мора, политички и правно, прихватити реалност губитка Косова. Фокус у преговорима Србије и Косова зато мора бити на пуној и трајној нормализацији билатералних односа, те одрживим, демократским, институционалним решењима која обезбеђују нормалан живот косовским Србима у држави Косово.

Другу, тужну константу у дешавањима задњих пар седмица, уз стално бежање од правих преговора, представља судбина косовских Срба. И даље их нема нигде као актера, остају што су већ више од три деценије – пуки инструмент, не само, али пре свега, београдске политике. Далеко су од тога да буду субјекат сопствене судбине. Ових дана, као можда веће жртве инструментализације корона кризе од осталих грађана Косова, структурално пате од егзистенције у, између и ван, две државе и правног поретка. То заправо значи живот у сивој зони, „подземни живот“, као што показују шверцовање оболелих од вируса србијанским возилима хитне помоћи преко затворене косовске границе и живот у не-поретку у коме не важе никаква правила. Пример за то је, заправо, епизода са свадбом у Звечану.

Анализа: Ким

Текст је написан у оквиру иницијативе Косовске фондација за отворено друштво – КФОС „Отворено са…“, у склопу пројекта под радним називом ОПЕН. Мишљења, ставови и закључци или препоруке припадају аутору и не изражавају неопходно ставове Косовске фондације за отворено друштво, нити РТВ Ким.