Среда, 29.април 2020.
Добро јутро, ванредни дан не бројим више који по реду. А зар је битно? Сви су исти, са понеком другачијом нити радости ил туге. Уз јутарњу кафу пређемо преко новинских наслова, од који зависи да л ћемо понуђени текст прочитати цео, или га прескочити…
Иде живот… Јутрос нас је пробудила киша. Капи су падале на жедно парче земље у нашем дворишту. Овог пролећа нисам засејала цвеће. Из земље вире пера младог лука. Подсећа ме на 1999.годину, када су коришћене и саксије на терасама за струк босиљка ил першуна… Мирише земља, мирише ваздух, мирише цвет дуње у дворишту. И ласте, од ране зоре цвркућу. И по киши! Уче нас да капи кише нису довољне да зауставе песму. Можда поручују да један вирус не треба да нам заустави живот? Стигао је и хлеб из пекаре у доњем делу града. Мора да се једе и у доба короне. Са хлебом нам стиже и понека вест из доњег дела града. Мирније је. Нема нових заражених короном. А наши из Велике Хоче који су ишли на дијализу у болницу у Призрену, хвала Богу, немају корона вирус, показао тест. То је добро, иначе…
Деци креће настава на даљину. Раде се и писмени задаци. Сви са нестрпљењем чекамо крај ове агоније.
Из Котора стиже вест да се јутрос упокојио о. Момо Кривокапић. Дивни старина, са беседама бритким као мач и уједно благим као мелем. Пропутовасмо једном заједно Метохијом. Од Литургије у Зочишту, преко манастира Богородичиног у Ђаковици, до разговора у Високим Дечанима… Отишао Богу на истину, каже наш народ. Идемо даље, понеко наставља да живи са маском само у доба короне, неки носе маске цео живот, а други опет не носе их никад. Ионако се очи не покривају, а оне говоре понекад више од километарских реченица изговорених. И опет ми стихови Настасијевићеве Туге у камену буде онај осећај у грудима који се опет и опет враћа.
,,..И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.
И крикнем,
и у срце као нож рођени зарије се крик.
И крвљу ту па ту
матером у круг.
…Слобода робу, – одбегнем далеко,
а све дубље ту.
Све зове, –
остајем.
Кореном у камену
тузи затварам круг.“
