Косова вирус

Илустрација фото: pixabay/Thor_Deichmann

Манијакално прање руку, као новоуведена тековина човечанства због корона вируса, неопходно је код Косова вируса. Чини се да албанска страна размишља како да опере руке пред својом јавношћу од могућности да делови територије коју они сматрају својом ипак заврше у српским “рукама”, док српски политичари размишљају како да оперу руке од Косова као независне државе којој су они дали легитимитет, пише у ауторском тексту Драгољуб Дража Петровић, главни и одговорни уредник дневног листа “Данас”.

Српски и албански политичари, много пре него што је корона открила руковање као веома опасну тековину човечанства, увели су правило да је веома ризично пружати руку онима који су с оне друге стране административне линије, (не)популарно зване – граница.

Тако је у јулу 2012, одмах пошто је пао с власти, Борис Тадић срео Хашима Тачија на некој конференцији у Дубровнику и пред камерама се руковао са њим, што је тада представљало невиђену регионалну атракцију. Као да су два политичара извела специјалну тачку на трапезу, а не пружили један другом руку. Нема ко се није огласио о том “веома опасном” гесту, најобичнијем руковању, ваљда се бринуло да Тачи Тадићу не пренесе Косова вирус, претечу корона вируса…

Они најгласнији противници Тадићевог руковања са Тачијем, напредњаци и социјалисти, недуго после тога и сами су, под патронатом Европске уније која им је дахтала за врат као новим лицима српске политике, морали да отпочну масовно руковање са косовским политичарима, па је проблем Косова кренуо да се малкице распетљава.
Топли људски додир, такозвани „тач“ (енгл: touch) био је, заправо, кључни почетни моменат самита са Тачијем (енгл: Touchijem). Да ли је Дачић „тачно“ Тачија или је Тачић „дачно“ Дачија?

Испоставило се да је политика пипав посао, па је Вучић, Дачићевом руком, потписао Бриселски споразум, пошто Косова вирус, исто ко и корона вирус, као најважнију превентивну меру предвиђа да је све, па и заразне споразуме, најбоље потписивати туђом руком. У овом случају, Дачићевом руком.

Показало се да Косово и корона имају другачија епидемиолошка правила – код Косова руковање доводи до неких помака, код короне никако.

Сада, када је потребно наставити преговоре уз цео буљук страних посредника који ничу као печурке после кише и респиратори у време Вучића, док корона и даље тиња као глобална опасност, та забрана руковања могла би бити адут у рукаву две стране да смање срдачност, макар ону лажну дипломатску, јер се чини да ни једни ни други нису спремни да у тоталу разреше косовски чвор.

А не желе да реше тај чвор, све док не нађу начин да оперу руке пред својим бирачима од тог финалног документа који би се звао правно-обавезујући споразум или тако некако.

Уз то, и манијакално прање руку, као новоуведена тековина човечанства због корона вируса, неопходно је код Косова вируса.

Чини се да албанска страна размишља како да опере руке пред својом јавношћу од могућности да делови територије коју они сматрају својом ипак заврше у српским “рукама”, док српски политичари размишљају како да оперу руке од Косова као независне државе којој су они дали легитимитет.

Нема тог Доместоса, асепсола, течног сапуна или разблаженог алкохола који би историјски могао да опере руке, образе, подове и све остало што мора да се пере пред бирачима одраслим на мантрама о нашем и њиховом Косову.

Замислите ову ситуацију: Влада Србије доноси одлуку да подели 100 евра свим пунолетним грађанима Србије, а како по Уставу Србије грађанство Србије чини и становништво Косова, логично је да 100 евра добију и они. Ајд да видимо – да ли би универзални знак љубави, какав је монета од 100 евра коју вам неко даје на поклон, може да помири Србе и Албанце?

Не може, изгледа, мораће да их мире неки Лајчаци, неки Гренели, углавном, неки који немају никакве емоције, којима је битно само да се Срби и Албанци што више рукују, макар заједно колективно оболели од ковида-19. Али да они, ти Гренели и Лајчаци, тај успех убележе као препоруку да једног дана добију Нобелову награду за мир или макар, поен у неким својим предизборним, дипломатским или личним кампањама.

Србија је уместо Косова којег нема довољно, током пандемије Влади у Приштини поклонила 1.000 тестова за ковид 19 којих такође у том тренутку није имала довољно. Било је то ипак охрабрујуће, да се тамо у Приштини није нашао неко паметан да предложи да се тих хиљаду тестова врати дародавцу, јер је српски тест за корону, ваљда, непримењив на албанском живљу. Косово се неће решити док год косовски и српски политичари у могућностима траже немогућност. Него ће се решити тек када почну у немогућностима да налазе могућност.

Министри здравља Србије и Косова разговарали су о корони преко видео линка, док се Куртијева влада увелико упокојила, а Српска листа смишљала како да неприметно подржи следећу косовску владу. Али да је подржи тако што ће српска јавност да стекне утисак како је никако не подржава, јер ко је луд да подржи злогласног Харадинаја, о коме таблоиди Српске напредне странке у Србији пишу као о типу кога ни рођена мајка не би подржала, а камоли Српска листа, скуп часних ватрогасаца са “вековног огњишта”.

Цела косовска прича је, дакле, комбинација разноразног лицемерја. Имате САД који би то питање да реши што пре како би Трамп свом бирачком телу, које суштински не разликује корону од Косова, показао да је помирио неке тамо Индијанце, на неком Балкану, што просечном Американцу значи исто што и помирење нека два луда народа на братској и пријатељској Атлантиди. Имате ЕУ која би да све то реши пре него што се и сама распадне на неколико “Косова”, ваљда сматрајући да ће преко Лајчака бити лакше лајковати неки споразум. Њихова девиза је: Лајкујте се преко Лајчака. Добро звучи.

Имате, онда, српске и косовске политичаре, који немају идеју да би два народа морали да помире зато што ћемо ту заједно живети наредних неколико миленијума, већ све раде само кад их неко на то примора, натера или уцени.

И имате Српску листу која више личи на специјализовану агенцију за масовно честитање рођендана Вучићу, него на самосталну групу грађана која се бори за права Срба.

Да неко о тренутној косовској ситуацији сними ТВ серију, била би то трагикомедија. Да неко о томе напише позоришни комад, био би то театар апсурда. Овако, то је само наша мала балканска трагедија.


Текст је написан захваљујући сарадњи са ФДМЦ из Грачанице, а у оквиру иницијативе „Отворено о…“ коју је осмислила и подржала Косовска фондација за отворено друштво (КФОС) у склопу пројекта под радним називом „ОПЕН“. Мишљења, ставови и закључци или препоруке припадају аутору и не изражавају неопходно ставове ФДМЦ-а, Косовске фондације за отворено друштво ни РТВ Ким.

Извор: РТВ Ким, аутор Дража Петровић

Ова иницијатива која се реализује у сарадњи са девет српских НВО и медија са Косова: Медија Центар, Црно бели свет, Forum for Development and Multiethnic Collaboration, New Social Initiative, НГО Актив, Center for the Rights of Minority Communities, Institute for Territorial Economic Development, Хумани Центар Митровица, РТВ Ким је започета у априлу 2020. и трајаће до краја године.