Косово у потрази за минималним консензусом

Илустрација (Фото Pixabay.com)

Нарација о прошлости је црно-бела, здрав разум је поклекао над нагомиланим инатом. Нетрпељивост између „сељака“ и „градске дечурлије“ је на врхунцу, само степен испод опасне дехуманизације која производи насиље. Биолошке вирусе понекад можемо поразити, али шта са вирусима који су нам у уму, пита се у ауторском тексту политички аналитичар и активиста цивилног друштва Агон Малићи.

Пандемија, као екстреман природни феномен, успела је да из нас као људских бића извуче наше најбоље и најгоре крајности. На друштвеном нивоу се примећује повећање солидарности и осећања заједништва, као и некаква нова емпатија између људи и јавних институција, поготово у вези са онима које су биле одговорне за спровођење рестриктивних мера.

Међутим на политичкој равни, клима несигурности је утицала да се наше слабости и крхкост повећају.

Док смо сви ми, без разлике, опозиција и власт, етничка већина и мањина поклекли наспрам коронавируса, наспрам политичког вируса смо се распали до те мере да нисмо у стању да пронађемо минимални консензус за било шта.

Влада је распуштена у Скупштини из разлога који се могу објаснити тренутним локалним и глобалним дешавањима. Али, у суштини реч је о потпуној кристализацији политичке борбе међу Албанцима у последњих двадесет година, при чему су се сударила два супротстављена наратива.

С једне стране су они који су ових двадесет година доживели као непрекидну деградацију и пропаст, еклектична мешавина бившег урбаног слоја у време Југославије, који је доживео релативан пад економског и друштвеног статуса, сегменти бивших потлачених слојева, који су се осетили изданим од „ратног крила“, али и конзервативне верске струје.

На другој страни су они који мисле да на Косову никада није било боље, поред свих проблема, и да можда постоји потреба за променама, али не и за превратом. У ову групу већином спадају они који су били у близини расподеле повластица од стране партијских власти, нова средња класа која је настала из рата и сиромаштва, али и људи који су у условима слободног тржишта успели да живе од независне делатности.

Другим речима, данас су револуционари и еволуционисти кренули у сусрет, доживљавајући једни друге као реакционаре.

Нарација о прошлости је црно-бела, здрав разум је поклекао над нагомиланим инатом. Нетрпељивост између „сељака“ и „градске дечурлије“ је на врхунцу, само степен испод опасне дехуманизације која производи насиље. Свако у очима другог није само зао, већ и српски плаћеник.

Сада се и неправде наносе скоро па транспарентно јер су оправдане услед неправде оног другог. Док су ножеви наоштрени, мериторни морални арбитри или не постоје или су присиљени да ћуте, застрашени под притиском морализујућих милитаната.

У таквом контексту екстремне поларизације и недостатка минималног консензуса неке институције са мало већим угледом, попут полиције и Уставног суда, и даље имају одређени ауторитет и на неки начин одржавају социјалну кохезију која виси о танкој нити.

Ништа бољи нису ни међуетнички односи, ако нису чак и гори. Карантин је продубио поделе. Чак су и помоћ и долазак лекара из Србије исполитизовани и створили су безбедносну забринутост.

Српска заједница на Косову је опет немо посматрала комеморације масакара извршених према наредбама државе (Србије), попут оних у Мећи и Кореници. Случај Шкељзена Гашија је показао да Албанци одбијају да разговарају о злочинима над српским цивилима, а да се истовремено не распомаме у одбрамбеној хистерији, а камоли да размишљају о одговорности починитеља.

Већина са обе стране се номинално противи етничкој подели и спомиње европске вредности, али нема ни жеље, ни формуле за суживот. Са дијаметрално супротним перцепцијама о прошлости и садашњости, немогуће је гледати у будућност.

Услед недостатка консензуса и минималне сарадње Албанаца и Срба, као људи и грађана, решавање проблема је препуштено политичким елитама. Проблем је што оне већ двадесет година опстају управо кроз продубљивање постојећих подела.

У том контексту, најлакше је са разочарањем се повући из било каквог јавног ангажмана за промену стања или се укопати, попут милитанта, још дубље у камп националне и класне припадности.

Међутим, постоји и трећи начин, много тежи, али неопходан: „ироничког отпора“ на вирусе ума.

Кристофер Хиченс је често говорио о подели између ироничког и директног (дословног) ума који себе схвата врло озбиљно, као једну од најосновнијих дихотомија човечанства.

Други, који је извор фанатизма, гледа на први који је извор слободе, као на претњу.

Ричард Рорти је управо на ироничком уму изградио свој утопијски пројекат или перспективу „либералног ироничара“. Изречено простим, баналним речима, Рортијев „либерални ироничар“ је човек који је скептичан према појмовима „истине“, свестан да су његове мисли производ личних околности (контингентности) и отворен је за исправљање свог „речника“.

Стога, либерални ироничар је слободан да себе поново креира како се не би заглавио у наративима које су околности наметнуле, одбацио поделе које дехуманизују човека, јер је то једини начин за изградњу стварних политичких пројеката солидарности. Рорти види корисност идентитета (класног, националног) као инструмент солидарности, али, као левичар, одбацује узимање талаца од дехуманизујућих нагона истог.

Једино у шта је „либерални ироничар“ сигуран и шта заговара без оклевања у свим околностима су: супротстављање суровости, подршка демократији, слобода говора и образовање.

Иронички ум, који је извео човека из таме средњег века (а коју је произвео фанатички ум), је једини лек за вирусе нашег ума који провоцирају мржњу и реакционарни социјални сукоб. Једино ће повећање присуства ироничког ума у јавној сфери бити у стању да однегује потребан минимални консензус и одржи социјални и политички антагонизам у демократским оквирима.

Стога није случајно зашто је, у овом периоду ауторитативних и фаначних личности чији је циљ да продубе поделе, управо иронички ум најпрезренији и најпониженији.


Текст превео Бруно Незирај
Текст је написан у оквиру иницијативе „Отворено о…“ коју је осмислила и подржала Косовска фондација за отворено друштво (КФОС) у склопу пројекта под радним називом „ОПЕН“. Мишљења, ставови и закључци или препоруке припадају аутору и не изражавају неопходно ставове Косовске фондације за отворено друштво ни РТВ Ким.

Ова иницијатива која се реализује у сарадњи са девет српских НВО и медија са Косова: Медија Центар, Црно бели свет, Forum for Development and Multiethnic Collaboration, New Social Initiative, НГО Актив, Center for the Rights of Minority Communities, Institute for Territorial Economic Development, Хумани Центар Митровица, РТВ Ким је започета у априлу 2020. и трајаће до краја године.