“Докле можемо да водимо тихи, хладни рат?”

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн

Дуго очекивани састанак председника Србије Александра Вучића са лидерима косовских Албанаца у Вашингтону, предмет бурних расправа и великих очекивања, завршио је у ћорсокаку порукама Хашима Тачија и Авдулаха Хотија да немају намеру да се на њему појаве. Одлуком да не иду на састанак од којег је Ричард Гренел, изасланик председника САД, имао велика очекивања, суочиће се са жестоким компликовањем унутрашњих прилика на Косову и можда новим изборима. 

У сваком случају, ово ће делегитимизовати косовске лидере за преговоре под капом Европске уније и ако се стање не распетља у наредних неколико месеци, освануће им јесен бременита невољама, а преговори ће се опет отегнути унедоглед. Тајминг последњих дешавања буди сумњу да смо опет полигон за играње великих, а ни нама, ни Албанцима с Косова не иде у прилог одлагање преговора и сви губимо немогућношћу да постигнемо неко коначно или макар одрживо решење.

Можда је сада тренутак да сви поставимо себи питање: Ко нама уопште даје право да се бавимо Косовом, да преиспитујемо преамбулу Устава, Лазареву клетву и завет јунака? Сваки Србин има право да се одреди према Косову, може да га сматра моралним, етничким и етичким праначелом, али може и да сматра млинским каменом око врата, митоманским циљем око чијег смо освајања (и задржавања) изгубили десетине хиљада младих живота и милијарде динара. И за све то време, нисмо чак ниједним поштеним ауто-путем успели да спојимо Београд и Приштину. Вероватно ће сваки грађанин имати прилику да се на неком будућем референдуму одреди на овај начин према косовској дилеми, али морамо да будемо свесни и тога да ни тада резултат неће бити једноставан, нити ће будућност покрајине тиме бити решена.

Пре две године, када су ме новинари питали да на папир ставим своја промишљања око косовског проблема, прво ми је на ум пало питање: Докле можемо себи да дозволимо да водимо тихи (или хладни) рат с тако значајним економским партнерима какви су косовски Албанци? Као бизнисмену, пословном човеку чија породична компанија зависи од отворености граница и раста куповне моћи у региону, била ми је страна свака могућност гетоизације, али су баш тај пут изабрале власти у Приштини и у својој немоћи да конструктивно приђу решавању отворених питања, увеле су забрану увоза робе из Србије. Кога су циљали тим потезом? Кога је требало приморати на уступке? Србију?

Наша држава је претрпела милионске губитке, али у свеукупном извозу “косовски” део чини неких три одсто. Несумњиво је да су у највећем проблему били произвођачи прехрамбених производа, нафтних прерађевина, фармацеутских производа и грађевинских материјала. Али и велики број косовских произвођача нашао се у необраном грожђу без српских сировина, машина и компоненти. Било је начина да роба из Србије нађе пут до полица косовских радњи и чим је укинута такса у износу од 100 одсто на робу пореклом из Србије и Босне и Херцеговине, посао је поново кренуо. Не пуним капацитетом, због пандемије, али за непуна два месеца српска привреда је на косовско тржиште пласирала робу вредну 42 милиона евра, чиме је практично успела да обнови готово половину некадашњег пласмана из истог периода 2018. године. Знатан број привредника из Србије обновио је везе са својим купцима на Косову: само у априлу на Косово је производе пласирала 441 компанија и предузетник, највећим делом микро и мала предузећа.

Интересантно је да и Александар Вучић 2020. и Зоран Ђинђић 2003. године слично виде Косово и често цитирам Ђинђићеву реченицу: “Косово нам је проблем, не можемо да затварамо очи пред реалношћу”, која као да провејава кроз Вучићева обраћања домаћој јавности.

Када бисмо Косово посматрали као прилику, не као проблем, што би Американци рекли “бусинесс оппортунитy”, створили бисмо себи не само јаку позицију, већ и темеље за сваку будућу расправу о статусу покрајине. Две милијарде евра годишње само од дознака дијаспоре уђе на Косово. Примера ради, ако зидају куће и узму цигле и цемент из Србије, ужинају “плазму” или “смоки” и залију “хајнекеном” произведеним у Зајечару, то је сценарио који свака власт у Београду мора да омогући. Није економија, односно отвореност граница и заустављање негативне кампање према српској роби једино на чему мора да инсистира Београд. Једнако, ако не и важније, јесте очување мира и стабилности, заштићени положај српске мањине и наравно процесуирање ратних злочинаца. Ратни злочини и судбина несталих су обавезе које власти у Приштини и Београду морају да испуне и тиме допринесу приближавању Албанаца и Срба на Косову, две тренутно најудаљеније етничке групе у глобалним оквирима.

Економија и бизнис не могу без дијалога, не могу да се реализују, а да се људи не виде и договоре. За то је потребно сести за сто и на равноправним основама направити договор. Само кроз чист рачун можемо да направимо од Косовске Митровице и севера Косова стабилну економску заједницу, мост између централне Србије и остатка Косова, а не гето ограђен бодљиваком жицом, мржњом и подозрењем према комшијама.

Без обзира на исход вашингтонских разговора, моји пријатељи и кумови на Косову наставиће тамо да живе, а моја породица и ја ићи ћемо у посете, на венчања и крштења. Оно што смо оружјем вратили у састав Србије 1913. године и протеклих 107 година на разне начине покушавали да интегришемо, сада се налази на раскрсници. Имамо одговорност према будућим генерацијама да пробамо да кренемо новим путем.

Пише: Томислав Момировић, директор и власник компаније “Мона хотели”
Извор: Политика