Стање српске културне баштине на Косову и Метохији

Црва Светог Николе у Новом Брду, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Неотуђиво је право сваке земље “да са пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје“, пише у Ванкуверској декларацији Уједињених нација из 1976. године. Ово право је ускраћено Србији на Косову и Метохији, али су и све чешћи покушају отимања српске културне баштине и кривотворење историје.

Од 1999. године, на Косову и Метохији је порушено, девастирано и запаљено преко 150 цркава и манастира, покрадено више од 10.000 икона, црквено-уметничких и богослужбених предмета, уништен је и оштећен 5.261 надгробни споменик на 256 српских православних гробаља, пише на сајту Канцеларије за Косово и Метохију. Колико је уништено и украдено књига на српском језику из различитих библиотека, не зна се ни број.

А негирање српског карактера културне баштине на Косову и Метохији траје. Политичари, медији, уметници, историчари, чини се да су се ставили у службу политике, па се српски манастири из средњег века одређују се као византијски или као споменици косовско-византијског стила, а није реткост чути ни да су српске цркве грађене „на темељима албанских храмова”. О томе какво је стање српске културне баштине на Косову и Метохији и може ли се она сачувати, разговарали смо са историчарима Дејаном Ристићем и Милошем Цилетом Митићем, као и са рестауратором и конзерватором Страхињом Ђорђевићем.

Дејан Ристић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Дејан Ристић: Косово и Метохија једна од највећих ризница културног наслеђа у Европи

Дејан Ристић, аутор великог броја стручних радова, документарних филмова и књига о српској историји, између осталих и „Кућа несагоривих речи“, и „Митови српске историје“, често је на КиМ и сматра да је Косово и Метохија најлепши део његове домовине. Зашто и шта је то најлепше?

„Људи у којима се огледа једна невероватна племенитост, она архаична племенитост, непатвореност у родољубљу, у слободарству, у непокору, једно истинско достојанство у физиономијима у односу према свима нама. Са друге стране, културно наслеђе као материјални траг нашег трајања, дакле, покретно, непокретно и нематеријално културно наслеђе са којим наша јужна покрајина Косово и Метохија обилује као једна невероватна ризница, као једна од највећих ризница културног наслеђа у Европи и чини ми се да чак ни ми, чије је то културно наслеђе, нисмо у пуној мери свесни чиме располажемо и нисмо довољно одговорни, не само сада већ у читавом низу генерацијама да сопствено културно наслеђе на прави начин препознамо, да га упознамо у пуном капацитету, да се о њему одговорно старамо сви појединачно и наравно као припадници српског народа и да га презентујемо на различите начине, не само у оквирима наше државе, већ подједнако, можда чак и драгоценије ван граница наше државе, како би други уживали и оплемењивали се у ономе што су Срби кроз векове даровали европској и светској култури“, одговара Ристић, напомињући да је културна баштина једини ресурс који није природни и ако се једна јединица те баштине уништи, онда је уништено све.

Катедрална црква Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн
Културно наслеђе, необновљиви, али непресушни извор

Како да сачувамо културну баштину на КИМ и како да је сачувамо, осим од заборава и физичког уништења, тако и од отимања?

„То је одговоран процес и то је трајан процес који никада не прстаје, а пре свега знањем. Ми морамо да знамо шта је наше културно наслеђе и то не само у смислу да имамо неке спискове, него шта чини суштину нашег културног наслеђа, духовног и световног, уметничког, археолошког и сваког другог. Дакле, пре свега, најпотребније је добро знање и утемељеност у знању. Са друге стране, неопходна је свест о значају културног наслеђа, као непресушног ресурса, необновљивог али непресушног, зато што уколико из било ког разлога једна јединица културног наслеђа буде уништена, она је трајно уништена и ми не можемо то да обновимо. На пример, ако дође до уништења средњовековног рукописа, средњовековне повеље, било које јединице културног наслеђа, она је настала и постоји искључиво у јединственом примерку и то је такође важно да знамо. Дакле, културно наслеђе је непресушан ресурс, али и необновљив ресурс и потребно је да се њиме на одговарајући начин управља и да се о њему стара. Понављам, најваћније је знање и боља организација. Србија располаже врхунским институцијама у области заштите културног наслеђа, врхунским научним институтима, такође и врхунским стручњацима, што у институцијама, што на самом терену. Имамо све капацитете да удахнемо један снажан ветар у леђа нашим стручњацима у области културног наслеђа и да им заиста створимо амбијент да могу да делују у пуном капацитету на добробит нашег народа, наше земље, али такође и на добробит европске културе“, објашњава Дејан Ристић.

Катедрална црква Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн
Култура је прворазедно безбедносно питање

За Ристића не постоји питање може ли се сачувати ово што је народ успео вековима да сачува, у овом опасном периоду за српску културну баштину.

„Морамо да сачувамо нашу баштину. Чини ми се да више немамо право да себи поставимо питање да ли можемо, то питање више не постоји. Ми то морамо да чинимо. Сада, овде на подручју Косова и Метохије, Албанци више неће рушити и уништавати културно наслеђе. Они ће покушати једну много опаснију методологију и то већ чине, а то је промена идентитеске карактеристике културног наслеђа. То је оно што покушавају да ураде већ читав низ година. Они више не негирају да оно постоји, али негирају његов српски карактер, инсистирајући на томе да је то албански карактер и за то су ангажовали, нажалост и неке моје колеге Албанце из Албаније и са Косова, историчаре, археологе и историчаре уметности, који су науку ставили у службу дневне политике. Зато говорим о томе да располажемо врхунским стручњацима и врхунским институцијама, само је питање да ли их препознајемо и да ли препознајемо значај културе. У овом случају, на Косову и Метохији култура је прворазедно безбедносно питање, па тек онда све остало. Косово и Метохија се бране, поред осталог, на првом месту, кроз културу“, каже аутор књиге „Митови српске историје“.

Црва Светог Николе у Новом Брду, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн
Митови су нам помогли да сачувамо национални идентитет

А да ли су и колико су Србе управо митови „коштали“ или су им помогли да опстану као народ и да сачувају своју културну баштину?

„Нису нас митови нимало коштали, напротив, и те како су нам помагали у претходним вековима, посебно у периоду османске доминације, односно окупације нашег поднебља. Помогли су нам да преживимо као нација, да сачувамо свој национални идентитет али такође, уз национални идентитет и онај културни, односно културолошки, верски, језички традицијски, обичајни и сваки други. Митска и историјска стварност се лепо надопуњују. Тамо где стају историјске чињенице, почиње та бескрајно драгоцена и прелепа имагинација, нама најчешће непознатих твораца митова и обрнуто, тамо где стаје наша митска традиција, ту почиње историјска стварност. И то вам је попут неке дивне плетенице. Уколико бисмо желели да на један целовит начин сагледавамо националну историју, онда морамо пратити оба токе, и историјски и митски. Уколико један занемаримо, нећемо имати целовиту слику сопствене националне историје и због тога и историјска стварност као реалистична, као оно што се заиста договодило у прошлости и митска стварност као одраз те историјске стварности, бескрајно су драгоцене“, закључује историчар Дејан Ристић у интервјуу за портал Грачаница Онлајн.

На карти „Српска духовна баштина на Косову и Метохији”, аутора Љубише Гвоића представљено је 1.996 топонима, а од тога су 1.181 цркве и црквишта, 115 манастира и манастиришта, 48 испосница, 8 спомен-капела и спомен-костурница, 534 старих гробаља, 96 тврђава, старих градина и трговишта и 14 двораца српске властеле.

Милош Циле Митић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Милош Циле Митић: И држава и појединци морају да бране културно наслеђе

Историчар Милош Циле Митић сматра да немамо сада времена да расправљамо ко је крив или ко није довољно урадио на заштити српске културне баштине, већ да се хитно пронаше начин како да се она сачува од даљег пропадања, уништавања и отимања.

“Ту смо где смо и хајде да видимо на који начин да сачувамо то, и од заборава и од других утицаја, на који начин да то представимо свету и покажемо где је наше нематеријално и материјално културно наслеђе на Косову и Метохији, где се налази, у ком је стању, са којим се проблемимам сусреће. Оно што сматрам да је врло битно и што јако утиче на очување нашег материјалног културног наслеђа на КИМ, јесте да се врло често ради о манастирима и црквама који су живи, где имамо монаштва, где има свештеника, где се народ крштава и венчава, тако да је то најбитније за наш народ који живи овде. Искрено, били смо доста немарни и тек смо у неким ситуацијама када је неко и физички напао то материјално наслеђе, почели да га бранимо и тек тада смо, дакле 2004. године, одређене светиње, а знамо и које, успели да ставимо на Унескову листу материјалне културне баштине. Сматрам да сама држава и ми, свако од нас појединаца, мора да се позабави тиме и да на сваки могући начин брани материјално културно наслеђе, али на онај прави начин, да се на сваком месту, када се поведе тема везана за то, окренемо оним чињеницама, сурово истинитим и да се консултујемо са струком И лјуди који нису историчари, који су лаици, треба да указују на то да морамо да консултујемо историчаре, археологе, историчаре уметности и литературу, како нашу, тако и светску. Не заборавимо да је у свету доста научника који су истраживали, који су долазили овде, који су доста тога записали и доста тога пронашли везано за наше наслеђе”, мисли млади историчар.

Манастир Високи Дечани, Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн

Бујање национализма је за Митића један од разлога фалсификовања историје и отимања културног наслеђа.

“Управо се налазимо у једном периоду када неки национализми бујају и на степену су с развоја који је наша држава и наш национ преживео већ доста давно. Мислим да смо и као народ уморни од свих дешавања која су нас задесила. Сви знамо, а и скоро се поводом стогодишњице Првог светског рата говорило колико је изгубљено живота, колико је српски народ претрпео страдања и у Првом и у Другом светском рату и у ратовима за наслеђе југословенске државе, тако да само морамо знати да отимање културне баштине није ништа ново. Кроз векове уназад се појављивала псеудоисторија и појављивали су се аутохтонисти и мислим да ми сами морамо да дамо пример, поготову људи који имају великог утицаја на нашу јавност, на домаћу јавност, а то су људи који су из неких својих струка популарни, да ли су то спортисти, да ли су то уметници, да ли су то политчари, да јасно морамо да се разликујемо од осталих, да се заиста бавимо оном стручном и правом историјом, да не будемо ми они који ће улазити у те замке аутохтонизма и да не будемо сада ми они који ће контрирати на исти начин“, истиче Митић и додаје да се мора променити поглед на културно наслеђе, како код нас, тако и на читавом Балкану.

Ми смо различит, али врло богат мозаик

„Морамо да схватимо да ми јесмо један мозаук, врло различит, зато и врло богат, да ми сваку коцкицу тог мозаика оивичимо на прави начин и да знамо која како изгледа, која је које боје, али да будемо свесни да тај мозаик ако се разбије и ако се свака боја споји на једном месту, то није више мозаик. Ми смо разбили ону његову суштину, ону његову разноликост и онај суживот који је нажалост нестао. Много је било немилих догађаја, много је било нажалост крвавих догађаја, али опет сматрам да то може да се превазиђе. А уколико заиста желимо да сачувамо наше наслеђе, неопходно је консултовати заиста људе из струке који се на прави начин баве тиме. Оно што недостаје целокуоном српском народу, јесте да често упадамо у замку друштвених мрежа, упадамо у замку мас медија који нас бомбардују непроверљивим чињеницама, односно чињеницама које нису чињенице“, поручује Милош Митић.

Страхиња Ђорђевић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Служење мисе на остацима српског саборног храма Светог Николе у Новом Брду и негирање предзнака српски испред назива манстира Високи Дечани, најновији је покушај отимања српске културне баштине на Косову и Метохији.

Рестауратор и конзерватор Страхиња Ђорђевић, родом из Приштине, учествовао је са својим колегама, између осталих, и у рестаурацији манастира Грачаница и Студеница, а радио је и на Пећкој Патријаршији. Тврди да на основу историје и историје уметности могу да се сагледају историјске чињенице и да одређене грађевине могу да се доведу у контекст времена у којем је њихова градња почела. Течко је, каже, издвојити пројекат рестаурације који би посебно издвојио, али ипак…

“Од пројека бих ипак издвојио Грачаницу која је можда била и најкомплекснија што се тиче конзерваторских подухвата. Имали смо прилику да рестаурирамо живопис четири сезоне, по неколико месеци у свакој години, пројекат се окончао 2018. године, тако да је то био један пројекат за који је неопходна добра логистика, много стручњака, мојих колега који су сарађивали са мном и ја са њима. По упечатљивости и неким личним доживљајима највећи утисак на мене је оставила Грачаница“, прича Страхиња Ђорђевић.

Катедрална црква Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Страхиња Ђорђевић: Ако једном народу одузмете светиње и огњишта, он ће у једном тренутку нестати

За Ђорђевића је најважније радити на компетенцији, односно на неговању стручњака у области културе и заштите културне баштине.

„Оно што морамо, јесте да историјским чињеницама које су на нашој страни, покушавамо да све те нападе који долазе са супротне стране некако амортизујемо и искористимо на најбољи начин. Нико нам конкретно, то је сасвим сигурно, не може одузети наше богомоље, али реалне претње у смислу кривотворења историје, наравно да ће постојати. Очигледно је, Албанци то покушавају. Оно што морамо да знамо, јесте да ако један народ сведете на демографију, ако му одузмете светиње и огњишта, он ће једноставно у једном моменту нестати и то је оно што Албанци врло добро знају. Зато они претендују на наше манастире, јер су управо то бастиони наше слободе и семена из којега стално ниче и негује се изнова и изнова тај косовски завет да Срби историјски имају морално право.Такође, ми морамо да будемо народ који је свестан својих задужбина, свестан своје културне баштине која је немерљива. Негде око стотину хиљада квадратних метара је насликано на зидовима наших цркава широм Србије, што средњовековних фресака, што новијег доба, тако да Срби треба да постану свесни да смо ми уствари народ фресака, поред тога што смо и народ добре забаве, Гуче и Егзита. Ми пре свега треба да будемо свесни да смо заправо исконски и истински, идентитетски везани за нашу културну баштину, а то су фреске и овакве грађевине попут Грачанице“, наглашава Страхиња Ђорђевић.

Катедрална црква Богородица Љевишка, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Српско министарство културе и информисања, почетком јуна месеца ове године упутило је писмо Унеску, којим се изражава забринутост због својатања српског културног наслеђа на Косову и Метохији. У писму се закључује да је српско културно наслеђе на Косову и Метохији, “истовремено и идентитеско наслеђе. Дакле, то нису обичне богомоље, то су српске православне цркве и манастири“. Српска православна црква, посебно Епархија рашко-призренска се на све могуће начине годинама бори за очување и обнову српске културне баштине на Косову и Метохији, али је неопходна и међународна помоћ.

Анђелка Ћуп