Stanje srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji

Црва Светог Николе у Новом Брду, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Црва Светог Николе у Новом Брду, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн


Neotuđivo je pravo svake zemlje “da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije'',

Neotuđivo je pravo svake zemlje “da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije“, piše u Vankuverskoj deklaraciji Ujedinjenih nacija iz 1976. godine. Ovo pravo je uskraćeno Srbiji na Kosovu i Metohiji, ali su i sve češći pokušaju otimanja srpske kulturne baštine i krivotvorenje istorije.

Od 1999. godine, na Kosovu i Metohiji je porušeno, devastirano i zapaljeno preko 150 crkava i manastira, pokradeno više od 10.000 ikona, crkveno-umetničkih i bogoslužbenih predmeta, uništen je i oštećen 5.261 nadgrobni spomenik na 256 srpskih pravoslavnih grobalja, piše na sajtu Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Koliko je uništeno i ukradeno knjiga na srpskom jeziku iz različitih biblioteka, ne zna se ni broj.

A negiranje srpskog karaktera kulturne baštine na Kosovu i Metohiji traje. Političari, mediji, umetnici, istoričari, čini se da su se stavili u službu politike, pa se srpski manastiri iz srednjeg veka određuju se kao vizantijski ili kao spomenici kosovsko-vizantijskog stila, a nije retkost čuti ni da su srpske crkve građene „na temeljima albanskih hramova”. O tome kakvo je stanje srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji i može li se ona sačuvati, razgovarali smo sa istoričarima Dejanom Ristićem i Milošem Ciletom Mitićem, kao i sa restauratorom i konzervatorom Strahinjom Đorđevićem.

Dejan Ristić, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Dejan Ristić: Kosovo i Metohija jedna od najvećih riznica kulturnog nasleđa u Evropi

Dejan Ristić, autor velikog broja stručnih radova, dokumentarnih filmova i knjiga o srpskoj istoriji, između ostalih i „Kuća nesagorivih reči“, i „Mitovi srpske istorije“, često je na KiM i smatra da je Kosovo i Metohija najlepši deo njegove domovine. Zašto i šta je to najlepše?

„Ljudi u kojima se ogleda jedna neverovatna plemenitost, ona arhaična plemenitost, nepatvorenost u rodoljublju, u slobodarstvu, u nepokoru, jedno istinsko dostojanstvo u fizionomijima u odnosu prema svima nama. Sa druge strane, kulturno nasleđe kao materijalni trag našeg trajanja, dakle, pokretno, nepokretno i nematerijalno kulturno nasleđe sa kojim naša južna pokrajina Kosovo i Metohija obiluje kao jedna neverovatna riznica, kao jedna od najvećih riznica kulturnog nasleđa u Evropi i čini mi se da čak ni mi, čije je to kulturno nasleđe, nismo u punoj meri svesni čime raspolažemo i nismo dovoljno odgovorni, ne samo sada već u čitavom nizu generacijama da sopstveno kulturno nasleđe na pravi način prepoznamo, da ga upoznamo u punom kapacitetu, da se o njemu odgovorno staramo svi pojedinačno i naravno kao pripadnici srpskog naroda i da ga prezentujemo na različite načine, ne samo u okvirima naše države, već podjednako, možda čak i dragocenije van granica naše države, kako bi drugi uživali i oplemenjivali se u onome što su Srbi kroz vekove darovali evropskoj i svetskoj kulturi“, odgovara Ristić, napominjući da je kulturna baština jedini resurs koji nije prirodni i ako se jedna jedinica te baštine uništi, onda je uništeno sve.

Katedralna crkva Bogorodica Ljeviška, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn
Kulturno nasleđe, neobnovljivi, ali nepresušni izvor

Kako da sačuvamo kulturnu baštinu na KIM i kako da je sačuvamo, osim od zaborava i fizičkog uništenja, tako i od otimanja?

„To je odgovoran proces i to je trajan proces koji nikada ne prstaje, a pre svega znanjem. Mi moramo da znamo šta je naše kulturno nasleđe i to ne samo u smislu da imamo neke spiskove, nego šta čini suštinu našeg kulturnog nasleđa, duhovnog i svetovnog, umetničkog, arheološkog i svakog drugog. Dakle, pre svega, najpotrebnije je dobro znanje i utemeljenost u znanju. Sa druge strane, neophodna je svest o značaju kulturnog nasleđa, kao nepresušnog resursa, neobnovljivog ali nepresušnog, zato što ukoliko iz bilo kog razloga jedna jedinica kulturnog nasleđa bude uništena, ona je trajno uništena i mi ne možemo to da obnovimo. Na primer, ako dođe do uništenja srednjovekovnog rukopisa, srednjovekovne povelje, bilo koje jedinice kulturnog nasleđa, ona je nastala i postoji isključivo u jedinstvenom primerku i to je takođe važno da znamo. Dakle, kulturno nasleđe je nepresušan resurs, ali i neobnovljiv resurs i potrebno je da se njime na odgovarajući način upravlja i da se o njemu stara. Ponavljam, najvaćnije je znanje i bolja organizacija. Srbija raspolaže vrhunskim institucijama u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, vrhunskim naučnim institutima, takođe i vrhunskim stručnjacima, što u institucijama, što na samom terenu. Imamo sve kapacitete da udahnemo jedan snažan vetar u leđa našim stručnjacima u oblasti kulturnog nasleđa i da im zaista stvorimo ambijent da mogu da deluju u punom kapacitetu na dobrobit našeg naroda, naše zemlje, ali takođe i na dobrobit evropske kulture“, objašnjava Dejan Ristić.

Katedralna crkva Bogorodica Ljeviška, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn
Kultura je prvorazedno bezbednosno pitanje

Za Ristića ne postoji pitanje može li se sačuvati ovo što je narod uspeo vekovima da sačuva, u ovom opasnom periodu za srpsku kulturnu baštinu.

„Moramo da sačuvamo našu baštinu. Čini mi se da više nemamo pravo da sebi postavimo pitanje da li možemo, to pitanje više ne postoji. Mi to moramo da činimo. Sada, ovde na području Kosova i Metohije, Albanci više neće rušiti i uništavati kulturno nasleđe. Oni će pokušati jednu mnogo opasniju metodologiju i to već čine, a to je promena identiteske karakteristike kulturnog nasleđa. To je ono što pokušavaju da urade već čitav niz godina. Oni više ne negiraju da ono postoji, ali negiraju njegov srpski karakter, insistirajući na tome da je to albanski karakter i za to su angažovali, nažalost i neke moje kolege Albance iz Albanije i sa Kosova, istoričare, arheologe i istoričare umetnosti, koji su nauku stavili u službu dnevne politike. Zato govorim o tome da raspolažemo vrhunskim stručnjacima i vrhunskim institucijama, samo je pitanje da li ih prepoznajemo i da li prepoznajemo značaj kulture. U ovom slučaju, na Kosovu i Metohiji kultura je prvorazedno bezbednosno pitanje, pa tek onda sve ostalo. Kosovo i Metohija se brane, pored ostalog, na prvom mestu, kroz kulturu“, kaže autor knjige „Mitovi srpske istorije“.

Crva Svetog Nikole u Novom Brdu, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn
Mitovi su nam pomogli da sačuvamo nacionalni identitet

A da li su i koliko su Srbe upravo mitovi „koštali“ ili su im pomogli da opstanu kao narod i da sačuvaju svoju kulturnu baštinu?

„Nisu nas mitovi nimalo koštali, naprotiv, i te kako su nam pomagali u prethodnim vekovima, posebno u periodu osmanske dominacije, odnosno okupacije našeg podneblja. Pomogli su nam da preživimo kao nacija, da sačuvamo svoj nacionalni identitet ali takođe, uz nacionalni identitet i onaj kulturni, odnosno kulturološki, verski, jezički tradicijski, običajni i svaki drugi. Mitska i istorijska stvarnost se lepo nadopunjuju. Tamo gde staju istorijske činjenice, počinje ta beskrajno dragocena i prelepa imaginacija, nama najčešće nepoznatih tvoraca mitova i obrnuto, tamo gde staje naša mitska tradicija, tu počinje istorijska stvarnost. I to vam je poput neke divne pletenice. Ukoliko bismo želeli da na jedan celovit način sagledavamo nacionalnu istoriju, onda moramo pratiti oba toke, i istorijski i mitski. Ukoliko jedan zanemarimo, nećemo imati celovitu sliku sopstvene nacionalne istorije i zbog toga i istorijska stvarnost kao realistična, kao ono što se zaista dogovodilo u prošlosti i mitska stvarnost kao odraz te istorijske stvarnosti, beskrajno su dragocene“, zaključuje istoričar Dejan Ristić u intervjuu za portal Gračanica Onlajn.

Na karti „Srpska duhovna baština na Kosovu i Metohiji”, autora Ljubiše Gvoića predstavljeno je 1.996 toponima, a od toga su 1.181 crkve i crkvišta, 115 manastira i manastirišta, 48 isposnica, 8 spomen-kapela i spomen-kosturnica, 534 starih grobalja, 96 tvrđava, starih gradina i trgovišta i 14 dvoraca srpske vlastele.

Miloš Cile Mitić, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Miloš Cile Mitić: I država i pojedinci moraju da brane kulturno nasleđe

Istoričar Miloš Cile Mitić smatra da nemamo sada vremena da raspravljamo ko je kriv ili ko nije dovoljno uradio na zaštiti srpske kulturne baštine, već da se hitno pronaše način kako da se ona sačuva od daljeg propadanja, uništavanja i otimanja.

“Tu smo gde smo i hajde da vidimo na koji način da sačuvamo to, i od zaborava i od drugih uticaja, na koji način da to predstavimo svetu i pokažemo gde je naše nematerijalno i materijalno kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji, gde se nalazi, u kom je stanju, sa kojim se problemimam susreće. Ono što smatram da je vrlo bitno i što jako utiče na očuvanje našeg materijalnog kulturnog nasleđa na KIM, jeste da se vrlo često radi o manastirima i crkvama koji su živi, gde imamo monaštva, gde ima sveštenika, gde se narod krštava i venčava, tako da je to najbitnije za naš narod koji živi ovde. Iskreno, bili smo dosta nemarni i tek smo u nekim situacijama kada je neko i fizički napao to materijalno nasleđe, počeli da ga branimo i tek tada smo, dakle 2004. godine, određene svetinje, a znamo i koje, uspeli da stavimo na Uneskovu listu materijalne kulturne baštine. Smatram da sama država i mi, svako od nas pojedinaca, mora da se pozabavi time i da na svaki mogući način brani materijalno kulturno nasleđe, ali na onaj pravi način, da se na svakom mestu, kada se povede tema vezana za to, okrenemo onim činjenicama, surovo istinitim i da se konsultujemo sa strukom I ljudi koji nisu istoričari, koji su laici, treba da ukazuju na to da moramo da konsultujemo istoričare, arheologe, istoričare umetnosti i literaturu, kako našu, tako i svetsku. Ne zaboravimo da je u svetu dosta naučnika koji su istraživali, koji su dolazili ovde, koji su dosta toga zapisali i dosta toga pronašli vezano za naše nasleđe”, misli mladi istoričar.

Manastir Visoki Dečani, Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn

Bujanje nacionalizma je za Mitića jedan od razloga falsifikovanja istorije i otimanja kulturnog nasleđa.

“Upravo se nalazimo u jednom periodu kada neki nacionalizmi bujaju i na stepenu su s razvoja koji je naša država i naš nacion preživeo već dosta davno. Mislim da smo i kao narod umorni od svih dešavanja koja su nas zadesila. Svi znamo, a i skoro se povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata govorilo koliko je izgubljeno života, koliko je srpski narod pretrpeo stradanja i u Prvom i u Drugom svetskom ratu i u ratovima za nasleđe jugoslovenske države, tako da samo moramo znati da otimanje kulturne baštine nije ništa novo. Kroz vekove unazad se pojavljivala pseudoistorija i pojavljivali su se autohtonisti i mislim da mi sami moramo da damo primer, pogotovu ljudi koji imaju velikog uticaja na našu javnost, na domaću javnost, a to su ljudi koji su iz nekih svojih struka popularni, da li su to sportisti, da li su to umetnici, da li su to politčari, da jasno moramo da se razlikujemo od ostalih, da se zaista bavimo onom stručnom i pravom istorijom, da ne budemo mi oni koji će ulaziti u te zamke autohtonizma i da ne budemo sada mi oni koji će kontrirati na isti način“, ističe Mitić i dodaje da se mora promeniti pogled na kulturno nasleđe, kako kod nas, tako i na čitavom Balkanu.

Mi smo različit, ali vrlo bogat mozaik

„Moramo da shvatimo da mi jesmo jedan mozauk, vrlo različit, zato i vrlo bogat, da mi svaku kockicu tog mozaika oivičimo na pravi način i da znamo koja kako izgleda, koja je koje boje, ali da budemo svesni da taj mozaik ako se razbije i ako se svaka boja spoji na jednom mestu, to nije više mozaik. Mi smo razbili onu njegovu suštinu, onu njegovu raznolikost i onaj suživot koji je nažalost nestao. Mnogo je bilo nemilih događaja, mnogo je bilo nažalost krvavih događaja, ali opet smatram da to može da se prevaziđe. A ukoliko zaista želimo da sačuvamo naše nasleđe, neophodno je konsultovati zaista ljude iz struke koji se na pravi način bave time. Ono što nedostaje celokuonom srpskom narodu, jeste da često upadamo u zamku društvenih mreža, upadamo u zamku mas medija koji nas bombarduju neproverljivim činjenicama, odnosno činjenicama koje nisu činjenice“, poručuje Miloš Mitić.

Strahinja Đorđević, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Služenje mise na ostacima srpskog sabornog hrama Svetog Nikole u Novom Brdu i negiranje predznaka srpski ispred naziva manstira Visoki Dečani, najnoviji je pokušaj otimanja srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji.

Restaurator i konzervator Strahinja Đorđević, rodom iz Prištine, učestvovao je sa svojim kolegama, između ostalih, i u restauraciji manastira Gračanica i Studenica, a radio je i na Pećkoj Patrijaršiji. Tvrdi da na osnovu istorije i istorije umetnosti mogu da se sagledaju istorijske činjenice i da određene građevine mogu da se dovedu u kontekst vremena u kojem je njihova gradnja počela. Tečko je, kaže, izdvojiti projekat restauracije koji bi posebno izdvojio, ali ipak…

“Od projeka bih ipak izdvojio Gračanicu koja je možda bila i najkompleksnija što se tiče konzervatorskih poduhvata. Imali smo priliku da restauriramo živopis četiri sezone, po nekoliko meseci u svakoj godini, projekat se okončao 2018. godine, tako da je to bio jedan projekat za koji je neophodna dobra logistika, mnogo stručnjaka, mojih kolega koji su sarađivali sa mnom i ja sa njima. Po upečatljivosti i nekim ličnim doživljajima najveći utisak na mene je ostavila Gračanica“, priča Strahinja Đorđević.

Katedralna crkva Bogorodica Ljeviška, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Strahinja Đorđević: Ako jednom narodu oduzmete svetinje i ognjišta, on će u jednom trenutku nestati

Za Đorđevića je najvažnije raditi na kompetenciji, odnosno na negovanju stručnjaka u oblasti kulture i zaštite kulturne baštine.

„Ono što moramo, jeste da istorijskim činjenicama koje su na našoj strani, pokušavamo da sve te napade koji dolaze sa suprotne strane nekako amortizujemo i iskoristimo na najbolji način. Niko nam konkretno, to je sasvim sigurno, ne može oduzeti naše bogomolje, ali realne pretnje u smislu krivotvorenja istorije, naravno da će postojati. Očigledno je, Albanci to pokušavaju. Ono što moramo da znamo, jeste da ako jedan narod svedete na demografiju, ako mu oduzmete svetinje i ognjišta, on će jednostavno u jednom momentu nestati i to je ono što Albanci vrlo dobro znaju. Zato oni pretenduju na naše manastire, jer su upravo to bastioni naše slobode i semena iz kojega stalno niče i neguje se iznova i iznova taj kosovski zavet da Srbi istorijski imaju moralno pravo.Takođe, mi moramo da budemo narod koji je svestan svojih zadužbina, svestan svoje kulturne baštine koja je nemerljiva. Negde oko stotinu hiljada kvadratnih metara je naslikano na zidovima naših crkava širom Srbije, što srednjovekovnih fresaka, što novijeg doba, tako da Srbi treba da postanu svesni da smo mi ustvari narod fresaka, pored toga što smo i narod dobre zabave, Guče i Egzita. Mi pre svega treba da budemo svesni da smo zapravo iskonski i istinski, identitetski vezani za našu kulturnu baštinu, a to su freske i ovakve građevine poput Gračanice“, naglašava Strahinja Đorđević.

Katedralna crkva Bogorodica Ljeviška, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Srpsko ministarstvo kulture i informisanja, početkom juna meseca ove godine uputilo je pismo Unesku, kojim se izražava zabrinutost zbog svojatanja srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji. U pismu se zaključuje da je srpsko kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji, “istovremeno i identitesko nasleđe. Dakle, to nisu obične bogomolje, to su srpske pravoslavne crkve i manastiri“. Srpska pravoslavna crkva, posebno Eparhija raško-prizrenska se na sve moguće načine godinama bori za očuvanje i obnovu srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, ali je neophodna i međunarodna pomoć.

Anđelka Ćup