Ko je i zašto ubio orahovačke Srbe na današnji dan 1999. godine?

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн

Споменик у Великој Хочи

Porodice znaju kada i imaju osnovane sumnje i ko je kidnapovao petoricu orahovačkih Srba na današnji dan pre 21 godine,

Porodice znaju kada i imaju osnovane sumnje i ko je kidnapovao petoricu orahovačkih Srba na današnji dan pre 21 godine, ali uhapšenih i optuženih za taj zločin nema. Aprila 2003. godine su pronađeni posmrtni ostaci Staniše Milenkovića, 2006. godine Budimira Baljoševića, dok se o sudbini  Negovana Dedića, Zvezdana Mojsića i Gorana Stolića ni do danas ništa ne zna. A nestali su zajedno, tog nesrećnog 29. oktobra 1999. godine.

Na današnji dan 1999. godine, u Đakovici se gubi svaki trag Budimiru Baljoševiću (1944), Staniši Milenkoviću (1953), Negovanu Dediću (1967), Zvezdanu Mojsiću (1973) i Goranu Stoliću (1974). Iz rodnih kuća, ispred terora pripadnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, uz prisustvo predstavnika međunarodne zajednice, UNMIK-a i KFOR-a, pokušali su da se dokopaju slobode, krenuvši put Crne Gore. Na taj put bez povratka povezao ih je sugrađanin A.A. (ime i prezime poznato redakciji).

Kada su stigli u Đakovicu, kako je kasnije posvedočio otac čoveka koji je za novac trebalo da preveze petoricu orahovačkih Srba do granice a Crnom Gorom, a koji je u tom trenutku izašao iz automobila kako bi pozvao svog zeta da putuje zajedno sa njima, na automobil je nasrnula grupa uniformisanih lica i izvukli petoricu Srba. To je poslednja potvrđena informacija o nestanku petorice Srba iz Orahovca.

Rodbina je odmah pošto je primila crne vesti, obavestila KFOR i UNMIK policiju. Kako svedoče rođaci kidnapovanih, primio ih je tadašnji policajac UNMIK-a  DŽ.M. (ime i prezime poznato redakciji). Kao i većini porodica kidnapovanih i ubijenih Srba, u vreme kada je međunarodna zajednica sa preko 50.000 pripadnika došla na Kosovo i Metohiju da obezbedi sigurnost za sve građane, i porodice Orahovčana su dobile obećanje da će biti urađeno sve kako bi se njihovi najmiliji pronašli i  vratili svojim kućama. To se nikada nije dogodilo, porodice Milenković, Baljošević, Dedić, Mojsić i Stolić, ostale su same u svom bolu, bez mogućnosti i da svoje stradale pristojno sahrane.

,,Sa holandskim oficirima smo otišli prvo do njihove baze, gde su me ispitivali oko tri sata. Nakon toga smo otišli do baze italijanskog KFOR-a tj. njihove komande. Sa italijanskim i holandskim vojnicima otišli smo do kasarne TMK-a. Pri pretresu vojnici nisu našli nikog. Kad se akcija završila, vratili su me kući, u Orahovac. Rekli su mi da više nemam nikakve obaveze prema njima“, po rečima rodbine kidnapovanih, ispričao je po povratku u Orahovac A.A. koji je vratio novac porodicama čije je članove trebalo da odvede u slobodu. On je posle toga otišao iz Orahovca, a potraga je očigledno prestala, jer osim nagađanja i lažnih informacija koje su porodice nestalih dobijali, istina nikada nije izašla na svetlost dana.

U vreme kada je srpski jezik bio zabranjen, a kretanje preostalih Srba na Kosovu i Metohiji ograničeno, predstavnici međunarodne zajednice su iznova i iznova saslušavali članove porodica kidnapovanih, ali oni koji su morali da štite sve na Kosovu, sami nisu imali nikakve povratne informacije i saznanja o tome ko je kidnapovao Stanišu, Budimira, Negovana, Zvezdana i Gorana. Različite informacije su stizale do porodica, da su njihovi najmiliji u kasarni tadašnje TMK u Đakovici, da su pretučeni, ali živi, pa da su tako pretučeni prebačeni u Crnu Goru i da su na lečenju u jednoj bolnici u Podgorici, te da se nalaze u jednoj privatnoj kući u Đakovici, u naselju Piskote, koju su obezbeđivali tadašnji pripadnici TMK, pa do toga da oni uošte nisu stigli u Đakovicu. TMK je, podsećamo, nastao od takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, a odatle je kasnije nastao Kosovski zaštitni korpus, dok su danas to Kosovske bezbednosne snage.

Iza Budmira, Staniše, i Negovana su ostale supruge i deca, dok Zvezdan i Goran nisu bili oženjeni, a sva petorica su bili proterani iz svojih kuća i stanova iz donjeg dela grada, gde ni danas nema nijednog Srbina. Srbi, njih oko 350, danas u Orahovcu žive u gornjem delu grada, oko crkve Uspenja Presvete Bogorodice.

Čak 84 Srba, iz Orahovca i Velike Hoče, kidnapovano je i ubijeno od 1998. godine do danas, a sela Zočište, Retimlje i Opteruša, potpuno su istrebljena od Srba, a njihove kuće su zapaljene ili uzurpirane.

Anđelka Ćup