Ко је и зашто убио ораховачке Србе на данашњи дан 1999. године?

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн

Породице знају када и имају основане сумње и ко је киднаповао петорицу ораховачких Срба на данашњи дан пре 21 године, али ухапшених и оптужених за тај злочин нема. Априла 2003. године су пронађени посмртни остаци Станише Миленковића, 2006. године Будимира Баљошевића, док се о судбини  Негована Дедића, Звездана Мојсића и Горана Столића ни до данас ништа не зна. А нестали су заједно, тог несрећног 29. октобра 1999. године.

На данашњи дан 1999. године, у Ђаковици се губи сваки траг Будимиру Баљошевићу (1944), Станиши Миленковићу (1953), Неговану Дедићу (1967), Звездану Мојсићу (1973) и Горану Столићу (1974). Из родних кућа, испред терора припадника такозване Ослободилачке војске Косова, уз присуство представника међународне заједнице, УНМИК-а и КФОР-а, покушали су да се докопају слободе, кренувши пут Црне Горе. На тај пут без повратка повезао их је суграђанин А.А. (име и презиме познато редакцији).

Када су стигли у Ђаковицу, како је касније посведочио отац човека који је за новац требало да превезе петорицу ораховачких Срба до границе а Црном Гором, а који је у том тренутку изашао из аутомобила како би позвао свог зета да путује заједно са њима, на аутомобил је насрнула група униформисаних лица и извукли петорицу Срба. То је последња потврђена информација о нестанку петорице Срба из Ораховца.

Родбина је одмах пошто је примила црне вести, обавестила КФОР и УНМИК полицију. Како сведоче рођаци киднапованих, примио их је тадашњи полицајац УНМИК-а  Џ.М. (име и презиме познато редакцији). Као и већини породица киднапованих и убијених Срба, у време када је међународна заједница са преко 50.000 припадника дошла на Косово и Метохију да обезбеди сигурност за све грађане, и породице Ораховчана су добиле обећање да ће бити урађено све како би се њихови најмилији пронашли и  вратили својим кућама. То се никада није догодило, породице Миленковић, Баљошевић, Дедић, Мојсић и Столић, остале су саме у свом болу, без могућности и да своје страдале пристојно сахране.

,,Са холандским официрима смо отишли прво до њихове базе, где су ме испитивали око три сата. Након тога смо отишли до базе италијанског КФОР-а тј. њихове команде. Са италијанским и холандским војницима отишли смо до касарне ТМК-а. При претресу војници нису нашли никог. Кад се акција завршила, вратили су ме кући, у Ораховац. Рекли су ми да више немам никакве обавезе према њима“, по речима родбине киднапованих, испричао је по повратку у Ораховац А.А. који је вратио новац породицама чије је чланове требало да одведе у слободу. Он је после тога отишао из Ораховца, а потрага је очигледно престала, јер осим нагађања и лажних информација које су породице несталих добијали, истина никада није изашла на светлост дана.

У време када је српски језик био забрањен, а кретање преосталих Срба на Косову и Метохији ограничено, представници међународне заједнице су изнова и изнова саслушавали чланове породица киднапованих, али они који су морали да штите све на Косову, сами нису имали никакве повратне информације и сазнања о томе ко је киднаповао Станишу, Будимира, Негована, Звездана и Горана. Различите информације су стизале до породица, да су њихови најмилији у касарни тадашње ТМК у Ђаковици, да су претучени, али живи, па да су тако претучени пребачени у Црну Гору и да су на лечењу у једној болници у Подгорици, те да се налазе у једној приватној кући у Ђаковици, у насељу Пискоте, коју су обезбеђивали тадашњи припадници ТМК, па до тога да они уоште нису стигли у Ђаковицу. ТМК је, подсећамо, настао од такозване Ослободилачке војске Косова, а одатле је касније настао Косовски заштитни корпус, док су данас то Косовске безбедносне снаге.

Иза Будмира, Станише, и Негована су остале супруге и деца, док Звездан и Горан нису били ожењени, а сва петорица су били протерани из својих кућа и станова из доњег дела града, где ни данас нема ниједног Србина. Срби, њих око 350, данас у Ораховцу живе у горњем делу града, око цркве Успења Пресвете Богородице.

Чак 84 Срба, из Ораховца и Велике Хоче, киднаповано је и убијено од 1998. године до данас, а села Зочиште, Ретимље и Оптеруша, потпуно су истребљена од Срба, а њихове куће су запаљене или узурпиране.

Анђелка Ћуп