Породица Бајрами из Гњилана, тешко је, да теже не може бити

фото: Маја Живковић, ГрачаницаОнлајн

Маргинализација, како од стране локалних, тако и од стране централних институција, али и недовољна брига међународне заједнице, стереотипи, лоши економски и нехумани хигијенски услови, реченица је која описује живот Рома у Гњилану, и пре и за време пандемије корона вируса. Као нажалост и већина Рома и осмочлана породица Бајрами преживљава у условима који нису достојни човека 21. века, а помоћ је ретка или је уопште нема.

Породица Бајрами је само једна од многих ромских породица, чијим је члановима корона вирус отежао ионако тежак живот. Живе у две оронуле собице, пуне влаге и буђи, без купатила и основних услова за живот. Примају социјалну помоћ и дечији додатак из, како кажу Србије, а због затврања ресторана, пијаца и забране кретања, нису могли да обављају посао који им је обезбеђивао зараду и преживљавање, сакупљање секундарних сировина. Сталне изворе прихода немају, а Мизијана и њен муж, да би прехранили шесторо деце, продају сакупљено старо гвожђе и пластичне флаше.

Мизијану муке прате од детињства

Тридесетпетогдишњу Мизијану живот није мазио. Удала се млада, изродила шесторо деце, не размишља о ономе о чему размишљају њене вршњакиње, нема времена за шетњу и провод, а најсрећнија је, како каже, када својој деци може да приушти оно најосновније, храну и одећу.

„Не питај, пуно нам је тешко, када је било забрањено да излазимо из куће, нисмо могли да обезбедмо храну за децу. Како обезбеђујемо храну? Преврћемо по кантама, па шта нађемо. Некада има и нека храна која може да се поједе, има некада и одећа, али најважније је да скупимо други отпад, гвожђе, флаше и шта нађемо. Није давала полиција да идемо, а ми од тога живимо“, прича Мизијана, љута на, како каже, ту болест која се зове корона.

Мизијана је од раног детињства остала без родитеља, додаје да је од малена на улици сакупљала старе ствари, покушавајући да нешто заради. Каже да би радила било шта, али посла нема нигде, посебно за Роме. И после удаје је наставила да ради исти посао са својим мужем, иако је сањала да ће коначно да има свој топли дом и барем сигуран оброк.

фото: Маја Живковић, ГрачаницаОнлајн

„Тешко је“, понавља млада жена неколико пута, па са сузама у очима, дрхтавим гласом одговара на наше питање, шта им највише недостаје:

„Па можда храна. Неки пут моја деца имају мало више хране, неки пут мало мање и тако ти је то. Жао ми је, али немам. Одакле? Немају моја деца слаткише. Месо једу ретко. Срце ме боли што не могу више да им пружим, али таква ми је судбина. Срећом па ова социјала и дечији додатак стижу из Србије редовно, иначе не знам шта бисмо“.

Епидемиолошка ситуација се на Косову релативно стабилизовала, кретање је дозвољено, али Мизијана тврди да слабо зарађује, јер ранији откупљивачи неће да откупљују флаше.

„Пре короне смо радили добро, сакупљали смо флаше и продавали, а данас комшије Албанци што су куповали, не купују више флаше. И код њих је криза. Купују сада само бакар, гвожђе и неку пластику, али ми смо највише зарађивали од продаје флаша. Продавали смо их и недељно зарађивали и по 50 евра. То је нама било довољно“, објашњава Мизијана, молећи бога да престане епидемија што ће, по њеним речима, да олакша живот и њеној породици, али и многим другим људима.

И поред своје муке и проблема, Мизијана Бајрами мисли и на друге. Размишљам на тренутак да ли се и други људи, који имају више него што им је потребно, сете да постоје породице као што је ова, који немају ни најосновније.

Чиме да купим лекове?

А од немаштине и глади, најтеже за сваког родитеља је болест деце. За време епидемије, за породицу Бајрами, сваки одлазак код лекара и набавка лекова су били још тежи него раније.

фото: Маја Живковић, ГрачаницаОнлајн

„Велике муке имам ја. Када је био овај вирус, нисмо могли да идемо код доктора, а деца су се прехладила. Деца ми примају „нордитропин“, а нисам могла да им доносим, ем не могу да изађем, ем немам чиме да купим лекове. Троје деце лечим хормонима раста, а једно дете ми је психички болесно. Има 15 година, али као да има пет“, објашњава нам наша саговорница, гледајући негде у даљину. Сада више нема ни суза. Не тражи она од нас ни помоћ. Давно се разочарала у људе, па не верује више да ико има добре намере. Прича само да јој буде лакше.

Два телефона, четири ђака

Ромска деца у општини Гњилане се углавном школују по плану и програму Министарства просвете Републике Србије. Одмах после почетка пандемије, уведена је настава на даљину, било је потребно да деца код куће имају компјутере, паметне телефоне. А деца Бајрамијевих немају ни за хлеб.

„Снашли смо се некако, али било нам је много тешко. Ма не знам ни ја како да вам кажем. Имамо два телефона у кући, а четворо ученика…Мислим, некада су се свађали, једва смо некако распоредили ко ће први. Немамо лап топ ни компјутер. Како да купим?“, наставља своју исповест Мизијана. Каже да је била пресрећна када је почела школа нормално да ради.

Једно од деце породице Бајрами, осмогодишња Семрана, ученица трећег разреда, разуме да јој родитељи пружају све што могу. Питамо, шта јој је највише недостајало у време епидемије.

фото: Маја Живковић, ГрачаницаОнлајн

„Недостајали су ми другари. Боље је у школи, преко телевизора није права школа“, одговара Семрана.

И њена старија сестра, десетогодишња Астрита каже исто.

„У школи учимо боље. Док смо имали онлајн наставу, било је тешко. Мој мали брат нам узме телефон и не могу да пошаљем домаћи. Све смо задатке радили ноћу, док он спава“, каже Астрита.

Трећа сестра Селдијана, која за пар дана пуни шест година, каже да јој је у школици коју похађа све лепо и занимљиво и да јој се не свиђа настава код куће. Поносно каже да иде у предшколско и да то није вртић за малу децу. Воли да се дружи са другарима, али и са учитељицом. Желела би да стално иде у школу, јер тамо има играчака које она никада није ни видела, а има и књига. Ипак, на питање која јој је највећа жеља, кратко одговара:

„Нова кућа“.

Институције не чују

Хоће ли икада да се оствари Селдијанин сан, питање је за милион долара, али за сада породица Бајрами живи у туђој кући. Стриц који им је дао кућу на коришћење, жели да је прода, па ће они након тога остати на улици. Мизијана се због овог проблема обраћала многим институцијама, али безуспешно.

„Ова кућа није наша, ово је кућа мог стрица, сада је на продају, не знамо ни где ћемо бити. Ако се ова кућа прода, онда смо ми на улици. Ми смо повратници од 2009. године. До тада је супруг живео у Македонији, а ја у Бујановцу“, тврди Мизијана и понавља опет оно што је највише боли:

фото: Маја Живковић, ГрачаницаОнлајн

„Деца су ми болесна, то сви знају, и социјално и општина. Добијали смо обећања из општине, али прошло је годину дана и ништа од тога.“

Дакле, Мизијана има само једну жељу, да јој деца буду здрава и сита, а услова за то у влажној кући, без основних средстава, нема. Она и њен супруг Сеад ће, каже, да раде све како би децу извели на пут и како би им обезбедили нормалне услове за живот и одрастање.

„Моја деца су порасла у немаштини, треба да имају нешто добро барем сада, а они имају само лоше. Видите у каквим условима живимо, усред лета мирише на влагу… не знам више шта да кажем“, опет са сузама, на измаку снаге завршава своју исповест Мизијана.

Док одлазимо, посматрам погледе Мизијане и њене деце. Ништа не кажу, али погледи све говоре.

Породици Бајрами је помоћ неопходна и то одмах.

У општини Гњилане данас живи око 800 Рома. Мало је оних који живе много боље од породице Бајрами. У такозваној ромској махали, у оронулим кућама, без купатила, неке куће су чак и без прикључка на водовод, без сталних примања, углавном преживљавају, чекајући неке боље дане и неке боље људе.
Маја Живковић – Анђелка Ћуп

Производњу ове приче подржала је Мисија ОЕБС-а на Косову као део серије чланака о новинарству у заједници како би се помогло развоју локалних медија. Изражена мишљења и ставови у њој представљају мишљења и ставове самих учесника и аутора и не одражавају нужно ставове ОЕБС-а.